Амбасадор Русије у Србији Александар Боцан-Харченко:
Предлажем да се са посебном пажњом упознате са одговором портпарола Министарства иностраних послова Русије Марије Захарове на питање медија у вези са доношењем у Бриселу заједничке декларације ЕУ-НАТО.
Овај документ је разоткрио праву суштину ЕУ, која је стала у службу НАТО-а. Потврдио је потпуно одсуство сопствене политичке воље код колективног Брисела, као и његову потчињеност – преко механизама алијансе – задацима „хегемона“ са друге обале Атлантика.
Суверени став Београда у корист војно-политичке неутралности изазива поштовање.
Одговор портпарола Министарства иностраних послова Руске Федерације Марије Захарове на питање медија у вези са потписаном у Бриселу заједничком декларацијом ЕУ-НАТО
Питање: Како бисте могли да прокоментаришете потписивање у Бриселу Заједничке декларације о сарадњи ЕУ и НАТО?
Одговор: Заједничка декларација о сарадњи између ЕУ и НАТО, коју су у Бриселу 10. јануара ове године потписали председник Европског савета Шарл Мишел, шефица Европске комисије Урсула фон дер Лајен и генерални секретар НАТО-а Јенс Столтенберг, потврђује потпуну потчињеност Европске уније задацима Северноатлантског блока, који је инструмент насилног обезбеђивања интереса САД. Под плаштом „јачања трансатлантске везе“, „јачања стратешког партнерства између ЕУ и НАТО“, промовишу се задаци постављени у новој стратешкој концепцији алијансе усвојеној на самиту у Мадриду у јуну 2022. године.
Безбедност у Евроатлантској регији посматра се – уз кршење свих обавеза у оквиру ОЕБС-а – кроз призму супротстављања нашој земљи, повећања испорука наоружања и војне технике кијевском режиму, повећања војне мобилности на европском „театру операција“ и даљег ширења НАТО-а. Дефинисана у декларацији тачка о секундарности или, говорећи језиком стратега НАТО-а, „комплементарности” одбрамбене политике ЕУ према НАТО-у, фактички поништава претензије ЕУ на аутономију у овој области.
Позивања на норме међународног права и принципе Повеље УН у документу су посебно лицемерна, с обзиром на агресију алијансе на Савезну Републику Југославију 1999. године, инвазију земаља блока у Ирак 2003. године и бомбардовања Либије 2011. године.
Глобално гледано, Европска унија прелази на „нови ниво партнерства“ са НАТО-ом и тако се увуче у геополитичко ривалство са Кином, обезбеђење супериорности Северноатлантског пакта у таквим оперативним областима као што су заштита критичне инфраструктуре, свемир, медије, па чак и борба против климатских промена.
Заједничка декларација је такође још један панегирик у похвалу филозофије западне супериорности. Отворено се каже да ће НАТО и ЕУ употребити сва политичка, економска и војна средства „у интересу једне милијарде наших грађана“. На остатак света они у суштини гледају као на непријатељско окружење које мора бити преформатирано уз помоћ ових истих алата. Наравно, у таквом приступу нема ништа ново. Високи представник ЕУ Жозеп Борељ је већ сликовито описао ЕУ као „башту у цвату“, а свет око ње као „џунглу“ која гази ту башту.
Али у стварности Брисел „у цвату“ не гази „џунгла“, већ НАТО и Европска унија покушавају да успоставе униполарни свет, а на своју штету. Зато што сукоби и тензије на „периферији НАТО-ЕУ”, криза прехрамбене и енергетске безбедности за коју Брисел оптужује Русију, а које толико забрињавају Запад, директна је последица поменутих „хуманитарних интервенција” НАТО-а и покушаја ЕУ да тера земље да следе „исправан” спољнополитички и економски курс. Пре неки дан, коментаришући ситуацију у Босни и Херцеговини, портпарол Европске службе за спољне послове Петер Стано је без икаквог стида рекао да све политичке активности те земље и оно што се тамо дешава треба да одговарају „очекивањима Европске уније“. Ни мање ни више.
Очигледно је да ће агресивни и конфронтацијски приступи НАТО-а и Европске уније према државама које воде независну спољну политику, покушаји да се државе поделе на „своје“ и „туђе“ само ометати мирно решавање сукоба, слабити међународну безбедност пред сталним изазовима тероризма, чија је претња, иначе, јасно препозната у документу.
Мотиви Американаца су сасвим јасни – да се Европска унија увуче у најављено од стране Вашингтона, како се каже у декларацији, „глобално ривалство”. Тада ће Европљанима бити припремљена незавидна судбина америчког вазала, који губи позиције у светској политици и економији, при чему сваки корак доводи у све већу зависност од Вашингтона.
Да ли су за то заинтересовани грађани држава ЕУ, који су у условима системских криза насталих кривицом западних земаља принуђени да из сопствених новчаника плаћају скупу конфронтацију – велико је питање. Ако су спремни да остају зависни у новом светском поретку, да жртвују своје националне интересе у сврхе САД, то ће бити њихов избор. Али овај светски поредак никада више неће бити „глобус НАТО-а и ЕУ“, ма колико о томе сањали Вашингтон и Брисел.
