Коментар Амбасадора Русије у Београду Александра Боцан-Харченка
Мало нам је чудно што је Министар привреде Србије Раде Баста (са којим смо не тако давно имали садржајан састанак и договорили се да подржавамо директан дијалог) одабрао платформу друштвених мрежа да би питао зашто је Русија 1992. године гласала у Савету безбедности УН за западни нацрт резолуције о санкцијама Југославији.
У реду, одговорићемо у духу отворености. У Москви се тада, непосредно након преласка на политички плурализам и тржишну економију, веровало Западу. Искрено се рачунало да ће се заједно радити на изградњи света без линија подела и сукоба, заснованог на равноправној сарадњи свих суверених држава и заједничком решавању отворених питања. Надало се да ће се на сличан начин деловати и „са друге стране“ тек скинуте „гвоздене завесе“. Полазило се од чињенице да ће рецепти које нуде новостечени партнери дати правилан резултат.
После распада СССР-а, друштвено-политичка и економска ситуација у Русији била је изузетно тешка, али је већ тада Москва улагала знатне напоре да се заштите темељи праведног светског поретка. Настављала се трговинско-економска сарадња са Београдом, који је и даље био наш најважнији партнер на Балкану. Захваљујући иницијативним корацима руске дипломатије, решење о скидању рестрикција са Југославије одмах након потписивања Дејтонског споразума је, упркос првобитном супротстављању западњака, уврштено у пакет одговарајућих међународних договора.
У међувремену, убрзо је постало очигледно да су мишљења о поштеном и добронамерном понашању Запада далека од реалности. Тачка без повратка у разумевању истинитих циљева Вашингтона и њиме предвођених европских савезника умногоме је постао 24. март 1999. године, када су натовци, заобилазећи Савет безбедности УН, вероломно започели варварску агресију против Југославије, која је резултирала погибијом око две хиљаде цивила, уништењем инфраструктуре и индустрије земље.
Русија се од тада променила. Постала је значајан политички и економски центар развоја у мултиполарном свету у настајању. Вратила се свом идентитету посебне вишевековне цивилизације, евроазијске и евро-пацифичке силе.
Запад је, напротив, остао опседнут идејом сопствене привилегованости и искључивости. И данас наставља своју агресивну линију рушења међународноправних норми које ометају постизање потпуне доминације. Надмено ставља цео свет пред избор „са нама или против нас“. Обраћа се свима, који нису спремни да се потчине његовој вољи, језиком ултиматума, нелегитимних једностраних санкција, и на крају, грубе силе, изазивајући нестабилност и распирујући сукобе у свим регионима света. Експлоатише и присваја – по неоколонијалном моделу – туђе ресурсе, настоји да по сваку цену обузда индустријски и технолошки развој конкурената, врши притисак на њих нетржишним методама.
И сами смо искусили велики део тога, чим смо изјавили да ћемо принципијелно бранити међународно право и националне интересе.
Са истим арогантним приступом Запада су се суочили – и суочавају – и други слободарски народи. У намери да коначно отргну покрајину Косово и Метохију од суверене Србије, западњаци бахато намећу Београду понижавајуће услове, покушавајући да диктирају његову спољнополитичку агенду, позивајући га да одустане од уравнотежене и плодне вишевекторске дипломатије.
Уместо западних уцена и претњи, ми, господине Баста, нудимо конструктивну сарадњу (сигурни смо да сте, с обзиром на Вашу функцију, свесни великог позитивног доприноса руских трговинских и инвестиционих пројеката одрживости српске привреде). Русија, да додамо, има много истомишљеника: на том темељу развијају се односи унутар Евроазијске економске уније, БРИКС, ШОС, као и наше билатералне везе са многим земљама Азије, Африке (ове године ће се у Санкт Петербургу одржати други самит Русија – Африка), Латинске Америке.
Наравно, и даље смо отворени за сарадњу са братском Србијом на свим узајамно корисним иницијативама.
