Ваша Екселенцијо, недавно је у посети Русији и председнику Владимиру Путину био је председник Кине Си Ђинпинг. Многи су овај сусрет оценили као прекретницу светских размера и можда најзначајнији сусрет за даљи развој међународних односа у 21. веку. На Западу покушавају овај сусрет да минимизују. Молим Вас, изнесите нам своје виђење, јер значај овог сусрета је без преседана.
Како је наглашено током садржајног састанка председника Русије Владимира Путина и председника Кине Си Ђинпинга, односи свеобухватног партнерства и стратешке сарадње између Москве и Пекинга достигли су највиши ниво у својој историји и настављају доследно да се развијају. Посебно се истиче да по свом квалитету превазилазе војно-политичке савезе из доба „хладног рата“. Наше партнерство, засновано на принципима истинске равноправности, добросуседства и пријатељства наших народа, одликује дубоко међусобно поверење, поштовање суверенитета и обостраних интереса.
Последњих година је у руско-кинеској сарадњи постигнут заиста импресиван напредак: у 2022. години је трговинска размена достигла рекордних 185 милијарди долара (истовремено се удео обрачуна у националним валутама стално повећава), успешно се остварују дугорочни билатерални пројекти у свим областима. У оквиру државне посете Си Ђинпинга Русији, потписан је пакет докумената, посебно програмске изјаве које дефинишу заједничке циљеве и задатке за будућност: Заједничка изјава о продубљивању односа свеобухватног партнерства и стратешке сарадње, који улазе у нову еру, и Заједничка изјава о плану развоја кључних смерова руско-кинеске економске сарадње до 2030. године.
Русија и Кина координишу своје спољнополитичке приступе и удружено одговарају на савремене претње и изазове. Заједно са истомишљеницима – међу којима је, наравно, и Србија – наше земље се доследно залажу за формирање праведнијег мултиполарног светског поретка заснованог на међународном праву, а не на некаквим „правилима“ које поставља уска група држава зарад своје користи. Доприносе изградњи отвореног, инклузивног система безбедности у региону и свету, а који није усмерен против трећих земаља. Прворазредна пажња се посвећује развоју демократских мултилатералних структура, као што су БРИКС и Шангајска организација за сарадњу које су све угледније и проширују круг партнера и пријатеља, као и раду на повезивању Еуроазијске економске уније и пекиншке иницијативе „Један појас, један пут“.
Желим да истакнем да се ови темељни принципи међудржавне сарадње огледају и у новом Концепту спољне политике Руске Федерације, који је утврђен Указом Председника Руске Федерације 31. марта 2023. године.
Дакле, данас односи између Москве и Пекинга представљају узор сарадње великих сила, камен темељац глобалне стабилности. Пружају подршку светском економском расту, као и услове за миран, прогресиван, конструктиван и креативан развој човечанства.
У Украјини се воде жестоке борбе, НАТО-пакт, САД и ЕУ све више наоружавају украјинску војску. Постоји опасност да то доведе до дуготрајнијег рата и много већих жртава. У којој мери је режим Зеленског уопште самосталан у доношењу одлука?
У условима готово потпуне зависности режима Зеленског од западног финансирања и војних испорука, ни о каквој самосталности не може бити ни речи, данашња Украјина је, заправо, један од објеката западног неоколонијализма. Очигледан пример је одустајање Кијева од преговора са руском делегацијом, који су се одржавали у пролеће 2022. године. Тада је био у изради нацрт политичко-дипломатских договора, али Американцима и њиховим савезницима, који имају намеру да „победе Москву на бојном пољу на туђ рачун”, то није одговарало. И даље отворено и цинично иступају против дијалога – мир их апсолутно не занима. Као резултат, Зеленски не само да је буквално преко ноћи прекинуо преговоре по наредби својих покровитеља, већ је и декретом забранио обнављање дијалога.
Енглеска је већ донела одлуку да Украјини испоручује бојеву муницију са осиромашеним уранијумом. Ми у Србији имамо трагично искуство с употребом ове муниције – све више оболелих од рака, загађење животне средине радиоактивним елементима. У којој мери овакви потези заоштравају конфликте, прете много ширим и опаснијим војним сукобом, све до употребе нуклеарног оружја?
Велика Британија, као и низ других држава чланица НАТО-а, све више се увлачи у украјински сукоб. Цинична изјава заменика шефа Министарства одбране те земље о плановима – упркос међународном праву – за снабдевање кијевског режима муницијом са осиромашеним уранијумом, коју је претходно користио НАТО-пакт током варварске агресије на Југославију 1999. године, још један је покушај да се подижу улози. Катастрофалне последице ових неразборитих потеза по живот и здравље многих генерација на подручју захваћеном сукобом, по свему судећи, не забрињавају Лондон. То још једном потврђује да је Запад равнодушан према судбини Украјине и Украјинаца, они нису ништа друго, до оруђе у тоталном хибридном рату против наше земље.
Истовремено, западњаци морају да буду свесни да „пумпање” кијевског режима оружјем и муницијом неће резултирати његовим војним успесима, већ ће само продужити оружани сукоб, довести до нових жртава и разарања који ће заувек остати на савести оних који наговарају Кијев да одбије дипломатско решавање кризе. Штавише, такве одлуке знатно повећавају ризике да се конфликт пренесе у Европу, све до његовог претварања у директан сукоб уз учешће нуклеарних сила.
Током текућих борби међу украјинском војском виђено је много формација са нацистичком симболиком. Западни медији то прећуткују. Значи ли то да је нацизам поново постао саставни део западне политике и друштава и поново почео да осваја старе позиције као уочи Другог светског рата?
Нажалост, стање ствари изазива најозбиљнију забринутост. Чињенице које Министарство иностраних послова Русије прикупља у својим јавно доступним годишњим извештајима о величању нацизма и манифестацијама неонацизма и расизма, не охрабрују. Историјски ревизионизам је све агресивнији, фашистички злочинци се оправдавају, води се прави „рат са споменицима“ војницима Црвене армије, који су дали одлучујући допринос поразу човекомрзилачке идеологије и ослобођењу Европе. Најгора је ситуација у балтичким земљама, у Украјини (у Кијеву је неонацизам де факто подигнут на ниво државне политике), у Пољској и Чешкој.
Има сличних појава и на Балкану. Наиме, Приштина настоји да у јужном делу Косовске Митровице обнови кућу фашистичког помагача Џафера Деве, једног од оснивача СС дивизије „Скендербег“, који је после Другог светског рата побегао од правде у САД. Не престају покушаји појединих снага у Хрватској да оправдају усташког вођу Анта Павелића и кардинала Алојзија Степинца, који је сарађивао са НДХ, да заташкају нељудске злочине над Србима из доба Другог светског рата, укључујући и страхоте концентрационог логора „Јасеновац“.
Русија наставља да скреће пажњу читаве међународне заједнице на опасност настале ситуације. На нашу иницијативу, Генерална скупштина УН током сваког заседања усваја тематску резолуцију о борби против глорификације нацизма. Захвални смо српској страни, која увек подржава овај документ.
У Украјини су прогони верника Украјинске православне цркве Московског патријархата достигли врхунац! Баш у време Великог поста режим Зеленског прогони свештенство, заузима и опљачка цркве не штедећи чак ни Кијевско-Печерску лавру. Од када се спрема овај велики погром? Какве последице могу да наступе? Шта то говори о духовној оријентацији украјинског режима?
Систематске политички мотивисане репресије против свештенства и пастве канонске Украјинске православне цркве почеле су након државног удара 2014. године, када су националисти преузели власт у Украјини уз подршку Запада. Истовремено, кијевски режим је кренуо путем стварања – „на бајонетима“ снага безбедности – своје марионетске државне надрицркве, такозване „православне цркве Украјине“.
Данас је прогон канонског православља – отуђивање црквене имовине, принудна незаконита ликвидација заједница под изговором наводно добровољних преласка у другу јурисдикцију, скрнављење цркава, лишавање појединих архијереја држављанства, гоњење парохијана због посете цркви – добио невиђени замах. Крше се све замисливе правне норме садржане у Повељи УН, Универзалној декларацији о људским правима, Декларацији о елиминацији свих облика нетолеранције и дискриминације на основу вероисповести или уверења, као и у другим општепризнатим међународним документима.
Свето-Успенска Кијево-Печерска лавра једна је од најважнијих православних светиња, први манастир Кијевске Русије, одакле потичу не само духовне традиције руског православља, већ и руска национална култура у целини. Покушаји њеног незаконитог заузимања, насилног исељавања монаха и искушеника и хапшење игумана манастира митрополита Павла су, у суштини, врхунац прогона православља од стране кијевског режима. Управо сте скренули пажњу да се ови изузетно алармантни догађаји дешавају у данима Великог поста, који је за све православне вернике – време кротке молитве и смирења. Ово је тужан доказ дубоко неморалне, светогрдне природе деловања актуелних власти у Кијеву.
Већ су многе цркве и манастири похарани у Украјини. Са овим најновијим прогонима, постоји реална опасност да то буде највеће страдање. Хиљаде и хиљаде икона, реликвија, драгоцености, древних црквених књига и других културних вредности се отуђује и заувек нестаје. Пре него што руски војник то успе да заштити, може ли се нешто учинити дипломатијом? Или ће свет, посебно западни, остати глув и нем за верски и културни геноцид у Украјини?
Циљ онога што се дешава у Украјини је јасан – да се унесе расцеп у светско православље, да се права Црква замени самосветима-националистима, да се украјинско друштво одвоји од вековних духовних корена и натера да безвољно изврши злочиначке и опаке замисли кијевског режима, да се наметне ултралиберална агенда уз уништавање националног идентитета. Зато Запад затвара очи пред овим и ућуткује организације „за заштиту људских права“ које су под његовом контролом. Међутим, услед свог бескрупулозног понашања Вашингтон и његови саучесници све више губе остатке своје репутације „бранилаца слободе“.
Наставићемо да одлучно тражимо поштовање међународно-правних обавеза у вези са верским правима и слободама православних хришћана у Украјини. Дубоко смо захвални свима у Србији који у овом тешком часу нису остали равнодушни на самовољу режима Зеленског, заједно са Његовом Светошћу Патријархом српским Порфиријем и јавно су осудили државни антиправославни терор у Украјини, насртаје на главну светињу УПЦ, Кијево-Печерску лавру.
Од земаља бившег Варшавског пакта, Пољска је узела најактивније учешће у сукобима у Украјини. Не само да испоручује оружје, већ шаље и добровољце, или их тако декларише. Да ли је Пољска већ страна у сукобу? Да ли је пољско руководство свесно своје фаталне политике или сматрају да су потпуно безбедни као члан НАТО-пакта? Какве опасности постоје овде?
Колективни Запад, у чијим „првим редовима“ Пољска безуспешно настоји да се нађе, фактички је покренуо против Русије – рукама Украјинаца – „рат заступника“ (индикативно је да се чак и координате циљева за гранатирање Кијеву преносе западне обавештајне службе). Поред великих испорука наоружања и слања бораца, на западним границама Савезне државе Русије и Белорусије, у Пољској и балтичким земљама наставља се интензивирано распоређивање ударних јединица НАТО-а. Такво неодговорно деловање, о којем смо говорили са Вама, одмотава спиралу међудржавне конфронтације, приближавајући Запад отвореном оружаном сукобу са Русијом.
Да ли постоји могућност да САД и Запад генерално отворе други фронт, провоцирајући Кину око Тајвана. Запад очигледно покушава на све начине да разбије руско-кинеско партнерство. Ваш коментар.
Запад заиста настоји да поткопа руско-кинеско партнерство, али у томе неће успети. Иза свих ничим поткрепљених покушаја да се односи између Москве и Пекинга представе као нека врста „антиевроатлантске алијансе“ крије се незадржива жеља Американаца да „заваде па владају“. Зато желе да подрију сваку сарадњу држава које нису спремне да беспоговорно испуне њихове захтеве, као и да закомпликују решавање проблема који се, на пример, односе на Тајван. Последњих месеци дошло је до читавог низа провокација инспирисаних Вашингтоном, а које крше концепт „једне Кине“, којег се Русија – за разлику од САД – доследно придржава. Дакле, у погледу сила које западњаци називају својим конкурентима, примењује се принцип „игре са нултом сумом” – што је горе за „супротну страну”, то је наводно боље за Запад.
И нама и нашим кинеским пријатељима лицемерје и вероломност Запада су више него очигледни. Наставићемо да се крећемо ка праведнијем мултиполарном светском поретку, што је потврђено током недавне успешне и значајне посете кинеског председника Си Ђинпинга Русији.
Општепознато је да, кад су у питању руско-српски односи, Вашингтон користи исти приступ: опомиње Београд да је тобоже боље да има посла са Америком него са Русијом, претећи „тешким економским последицама“, захтева да се направи „дефинитиван геополитички избор“ у корист Запада. Позива да се „потисне огорчење” везано за НАТО агресију 1999. године и „заборави” на Косово и Метохију. Све то – уместо покушаја да се направи бар један заиста конструктиван корак у српско-америчким односима.
По нашем мишљењу, међудржавне везе треба градити на суштински другачијим принципима: водити рачуна о обостраним интересима, међусобно се поштовати, усмеравати се на свестрани национални развој сваке од страна. Другим речима, те везе треба да се темеље искључиво на међународном праву, а не на конјунктурном „поретку заснованом на правилима“ који промовише Запад и који опслужује интересе такозване „златне милијарде“.
У Молдавији се предузимају мере које се могу окарактерисати као антируске. Запад очито покушава да и Молдавију активно укључи у антируску коалицију. Како видите ситуацију? Да ли је Придњестровље угрожено?
Ситуација на Дњестру је приметно назадовала као резултат кратковиде и конфронтационе политике Кишињева и његовог отвореног форсирања русофобичних осећања у молдавском друштву. С времена на време се могу чути и размишљања у којима се не искључује војно решење придњестровског питања. Деструктивну улогу игра не само Запад, већ и Кијев, који је – кршећи свој посреднички статус – стао на страну Кишињева, недвосмислено показује спремност да се умеша, допушта могућност употребе силе. Упркос томе, Тираспољ је стриктно привржен договорима у формату „5+2“ који имају за циљ тражење обострано прихватљивог решења за Придњестровље.
Русија и наш мировни контингент одговорни су за безбедност више од 200.000 руских држављана који живе у Придњестровљу. Заинтересовани смо за добре односе са Кишињевом и залажемо се за конструктиван дијалог уз узајамно поштовање. Наставићемо да улажемо активне политичко-дипломатске напоре да сачувамо формат „5+2“ као безалтернативну преговарачку платформу и спречимо развој ситуације по негативном сценарију. Мандат наших војних лица је и даље у потпуности актуелан.
Пад америчког шпијунског дрона у Црном мору јасно доказује да су САД директно умешане у сукоб. Оне стално провоцирају Русију, крећући се ивицом провалије. Како оцењујете одговорност америчких, енглеских и других европских политичара пред изазовима глобалног сукоба?
Најпроблематичнији аспект је деловање САД у циљу постизања глобалне војне супериорности, што је између осталог утврђено на нивоу њихових доктрина. Управо те незаситне амбиције не само да су приморале америчке власти да се последњих деценија повуку из већине споразума о контроли наоружања, већ су створиле у Вашингтону и лажни осећај сведозвољености. Стога се америчка администрација без опреза укључује у украјински сукоб на страни кијевског режима, не обраћајући пажњу ни на ограничења у области извоза оружја, ни на масовно доспевање испорученог оружја на „црно“ тржиште, укључујући и у руке међународних терориста, ни на намерну свакодневну употребу истог против цивилног становништва Руске Федерације.
Тешко да ће се код западњака пробудити „одговорност“ за то. Уместо тога, као што је то био случај у другим регионалним конфликтима, у одређеној фази – док Русија буде остваривала циљеве специјалне војне операције – биће донета, искључиво из интересних разлога, одлука да се подршка Кијеву смањи. Не искључује се да то буде по сценарију паничног бекства из Авганистана, које је не тако давно гледао цео свет.
На све западне провокације наставићемо да одговарамо „хладне главе“, одлучно не дозвољавајући кршење наших суверених права. За то су нам на располагању довољне снаге и средства, укључујући и она која немају пандана у другим земљама.
Ваша екселенцијо, добро сте упућени у српске прилике. Видели сте да су ЕУ и САД убрзо после почетка Специјалне операције извршили снажан притисак на Србију као традиционалног пријатеља Русије. Циљ је искористити заокупљеност Русије Украјином и одвојити Србију од Русије, отети нам Косово и Метохију. Како да у овим тешким приликама за обе земље сачувамо обостране интересе и вековно пријатељство?
Дуги низ година Србија је под најжешћим притиском Запада, који Београду намеће понижавајуће услове за решавање косовског питања, покушава да му диктира спољнополитичку агенду и позива га да се одрекне достигнућа вишевекторске дипломатије. У последње време се овај притисак значајно појачао. Руска опредељеност за развој дијалога са Београдом на највишем и високом нивоу у духу поверења и свеобухватно продубљивање билатералних веза остаје непромењена. И даље ћемо подржавати Србију у одбрани суверенитета и територијалног интегритета, као и у конструктивним дипломатским напорима да се питање Косова и Метохије реши на основу Резолуције 1244 СБ УН. Искрено ценимо наше обострано корисно стратешко партнерство, усредсређени смо на спровођење свих претходно постигнутих договора, реализацију заједничких планова у области енергетике, инфраструктуре, високих технологија, међусобне трговине, као и на остваривање културних пројеката. Слично расположење видимо у Београду. Високо ценимо сталоженост српског руководства, независан и одговоран курс земље, који је стабилно оријентисан ка националним интересима, као и принципијелно дистанцирање од нелегитимних једностраних антируских санкција Запада.
Иза нас је и 24. годишњица од НАТО агресије на СРЈ. Српски народ то никада неће заборавити! Шта рећи о инструисаним, аустријским глобалистичким пијунима (попут Гунтера Филингера) антисрпског и антируског опредељења, који поручују да треба на Ташмајдану срушити споменик погинулој деци током НАТО агресије на СРЈ?
Пре неколико дана, 24. марта, заједно са српским пријатељима, положили смо венце на овај споменик и на споменик Вечне ватре на Новом Београду. Нико од западњака, иначе, опет није присуствовао овим меморијалним церемонијама. Наше неизбрисиво сећање на трагедију 1999. године, која је погодила хиљаде и хиљаде породица у Србији, исцрпан је одговор свим провокаторима. Истина је на нашој страни.
Сведоци сте опште подршке Срба, не рачунајући шачицу прозападних агената утицаја, да се рат у Украјини што пре заврши и да Украјина поново буде оно што је одувек била, део руског света, руске државности. Имате ли поруку за српски народ?
Сматрам да је у овом тешком времену искушења важно да народи Русије и Србије сачувају свој суверенитет и независност, свој јединствени национални идентитет. Да и даље следе своје политичке и економске интересе. Да поштују себе, буду достојни својих славних предака, васпитавају нове генерације у традицијама љубави према својој Отаџбини.
Користећи прилику, од свег срца честитам свим верницима срећан Ускрс уз најтоплије жеље за мир, радост и слогу.
Разговарала Биљана Живковић
