У овом тренутку нису постигнути сви задати циљеви, будући да су они високо позиционирани, тешто оствариви и истовремено они од којих се не одустаје. Пре свега, говорим о демилитаризацији и денацификацији Украјине. То јесте кључно, али такође подразумева претходно ослобођење територије Доњецке Народне Републике, која нама припада по слову Устава. Овако за „Политику” у разговору који смо водили у Доњецку, после ослобођења Соледара, говори вршилац дужности председника Доњецке Народне Републике, Денис Пушилин.
„Пред нама је задатак да ослободимо територије које су данас субјекти Руске Федерације. То је главни циљ коме стремимо, циљ свих нас, људи из Донбаса, који су чекали овај тренутак дуго година. ДНР је призната од стране Руске Федерације и за нас је то најважније”, каже Пушилин.
Чини се да западне глобалистичке елите не одустају од планова у вези са ратом у Украјини. Да ли позиција коју су САД заузеле према Украјини отежава остваривање циљева специјалне војне операције?
Оно што је закомпликовало ослобађање наше земље је повећање притиска и степена конфронтације колективног Запада на челу са САД, које настављају са испуњавањем својих приоритетних задатака. Први је, наравно, покушај да се уништи суверенитет Руске Федерације. Западу не одговара јака, суверена Русија. Други циљ је слабљење Европе. Видимо како се САД односе према европским земљама, буквално им диктирају своје услове. Европске земље, попут Немачке, Француске и других немају суверенитет и губе контролу над сопственим државама. Ствар је у томе што САД покушавају да уклоне конкуренте, укључујући и европске земље. Ту не би требало занемарити ни финансијски моменат, наравно.
Како су америчке војне компаније за производњу оружја сада довољно ангажоване, САД у овом погледу немају проблема. Нажалост, конфронтација постаје све израженија о чему сведоче одлуке које доноси Бела кућа, о слању финансијске помоћи, слању наоружања, притисцима… Лично, не видим никакво смањење степена сукоба – ни у реторици, ни у акцијама на терену, нити на пољу информационог рата. То се, наравно, одразило на ток специјалне војне операције и разлог је што морамо да коригујемо одређене одлуке. Доносиоци одлука у Руској Федерацији се сасвим адекватно носе са овим изазовима.
Да ли је Соледар заиста била стратешка тачка која би могла определити исход рата или би већи значај ипак требало приписати Авдејевки и Бахмуту?
Соледар, веома мали град, у којем је живело око 12.000 људи, данас је познат у целом свету, будући да Украјина воли да креира квази симболе своје непобедивости, који се недуго затим распрше у реалности. На овај начин они покушавају да уједине становништво, анимирају спољне актере и у медијима створе привид своје „непобедивости”. Видели смо доста таквих примера за ових девет година. И Доњецком аеродрому који није имао велики војни значај намењено је сакрално значење. Исто смо видели и на примеру Маријупоља, Азовстаља – а сада је статус симбола наметнут Артемјовску и Соледару. Украјински режим не води рачуна о губицима.
Они пребацују огроман број резерви и буквално их сламају у крвавим, жестоким борбама. Отуда је мотивација наших војника много већа него у непријатељским редовима. Супротно свакој војној логици, ми ослобађамо насеља, јуришамо на њих, иако смо неретко бројчано слабији. То је могуће захваљујући мотивацији, жељи, разумевању потребе за ослобађањем ових насеља.
Да ли би Авдејевка могла бити тачка преокрета? Какав значај за даљи ток рата има ова стратешка тачка одакле се осам година гранатира Доњецк?
Најтежи правац је авдејевски који за нас има и додатно значење – ослобађањем Авдејевке минимизираћемо гранатирање Доњецка и Јасиновате од стране ВСУ (оружаних формација Украјине). Авдејевка се граничи са Доњецком – од центра једног града до центра другог раздаљина је око 20 километара. За нас је важан и угледарски правац где се све одвија у прилично тешким условима. Наравно, битно нам је да ослободимо Угледар, па Куракхово, а онда ћемо већ моћи прво делимично, а затим и у потпуности да окружимо и ослободимо Авдејевку.
Такође, за нас је важан и север Републике, краснолимански правац. Тамо се махом воде позиционе борбе, нема активних офанзивних дејстава, али се са наше стране често користе контраофанзивне мере у ситуацији када непријатељ покушава да пробије нашу линију одбране. Одбијајући офанзиву, идемо напред. То су мали помаци, али сваких 50 или 100 метара имају своју улогу.
Недавно сте у пратњи вагнероваца посетили ослобођене територије. Каква је улога Вагнер групе у ослобађању Донбаса, која је њена особеност?
Вагнер показује веома добре резултате и делују у оквиру стратегије која подразумева ослобођење територије Донбаса. Они нису сами у томе. На пример, ми имамо и Доњецку ОБТФ Каскад (оперативно-борбена тактичка формација) која такође показује добре резултате, и који често делују по својим правилима. Како Вагнер постиже резултате и зашто се сматра једном од најмоћнијих војних формација на свету?
Постоји корпоративна етика, врло јасно изграђен модел управљања где се извршавају апсолутно све команде. Њихове јединице су добро уигране због дисциплине која је на највишем нивоу. И, наравно, важна је брига менаџмента компаније. Брига за све. Овде се не ради само о здравственом и животном осигурању – то је и лични став, лично учешће у свим фазама.
Председник РФ Владимир Путин дао је предност јединицама састављеним од локалног становништва ДНР које се, како је рекао, „боре боље од професионалних војних лица”. Које вредносне координате могу објаснити ову разлику?
Ми смо у рату били осам и по година. Иако западни медији то нису забележили, ми смо у рату од 2014. године. Шта значи бити у рату тако дуго? Проучавали смо непријатеља, стицали искуство, и сада, имајући сву подршку Русије, успевамо да применимо све своје вештине. Ми смо сада у јако доброј форми, у добром режиму, мотивисани, и наравно, ми пре свега штитимо своје домове. Део нашег Првог армијског корпуса (оружане снаге ДНР – прим. прев) штити своје домове који се овде налазе, овде живе њихове породице, живе њихова деца, овде су гробови наших предака…
А други део жели да ослободи оне територије на којима је такође одржан референдум, и где се налазе њихове куће. Говорим о Краматорску, Славјанску, Красноармејску, Артемовску, Соледару… Многи наши војници Првог армијског корпуса долазе одатле. Они желе да ослободе своје домове и врате се кући. Мислим да ове чињенице најбоље објашњавају успехе Првог армијског корпуса.
Да ли су натегнуте аналогије између Србије данас и Донбаса 2014. када је реч о настојању Запада да инвестиције трампи за слободу? Може ли се у овом контексту говорити о цени слободе – колико је она висока?
Цена слободе је увек висока, а сачувати свој идентитет, заправо, остати свој – у овом тренутку представља прави подвиг. Положај народа доживљавам као подвиг. Народ Донбаса разуме све проблеме, схвата да је на тешком путу, али тај пут он је изабрао још 2014. Сличне процесе сада видимо и у Србији, где српски народ, свестан свих тешкоћа са којима ће морати да се суочи, ипак размишља, пре свега, о својим коренима, историји, и прижељкује будућност која ће се заснивати на мишљењу, ставовима и интересима српског народа. Ово је вероватно најважнија ствар.
Наташа Јовановић
[ПОЛИТИКА]
