Западна дипломатија: орвелијански живот
Текст је објављен у листу „Курир“ 25. фебруара 2023. године
Заједнички текст амбасадора Велике Британије, Канаде, Норвешке и Пољске, објављен пре неки дан у листу „Курир“, оставља тежак утисак, оличавајући најмрачније прогнозе из Орвелових дистопија. Вежбајући измишљање увреда на рачун Русије, аутори су, пре свега, понизили себе. Какви су само њихови јадни покушаји да се жељено прикаже као реално кад тврде о наводној подељености руског друштва и „успеху“ планова да се сукоб око Украјине претвори у „катастрофу за Москву“, и слабо прикривена мржња према Русији и уопште према свима који се не потчињавају западном диктату…
Meђутим, оно што су амбасадори написали одговара сасвим другој ситуацији – насилном распаду СФРЈ уз подривачку улогу Запада, чији је врхунац била варварска агресија НАТО-а на Југославију 1999. године. Тада су намерно и од првих дана бомбардовани цивилни објекти, неселективно је примењивана муниција са осиромашеним уранијумом, инсценирање ратних злочина је коришћено да се оправдају насилни „чинови одмазде“, а цивилне жртве су цинично називане „колатералном штетом“. Српска јавност то добро зна, ма колико се западњаци трудили да што брже окрену ову страницу.
Амбасадори згодно „заборављају“ да се током свих година након завршетка „хладног рата“ управо НАТО приближавао руским границама, кршећи постојеће договоре (као што је Основни акт Русија-НАТО из 1997. или Повеља за европску безбедност из 1999. године), које су потписали и шефови држава и влада исте Велике Британије, Канаде, Норвешке и Пољске. „Заборављају” да је актуелни режим у Кијеву директно повезан са крвавим догађајима из 2014, када су агресивни националисти извршили државни удар и преузели власт у Украјини – уз речито ћутање Берлина, Париза и Варшаве, који су били гаранти сасвим другачијег решења (можда ће се тога сетити бар амбасадор Перл?).
За ауторе као да није било ни страховитог паљења Дома синдиката у Одеси 2. маја 2014, ни осам година током којих је Кијев готово свакодневно некажњено гранатирао цивиле у Донбасу, нити открића бивших и садашњих западних и украјинских лидера да Мински споразуми, једногласно одобрени Резолуцијом 2202 Савета безбедности УН 2015. године, нису били предвиђени за спровођење (уместо тога, Украјини је испоручивано – а сад у много већем обиму – офанзивно оружје за насилно освајање региона на југоистоку; узгред, на исти начин Запад, кршећи Резолуцију 1244, помаже Приштини да гради незакониту „квази-војску“). Русија је истрајно и искрено тражила мировно, дипломатско решење украјинског сукоба, била је отворена за конструктиван дијалог са Западом, инсистирала на заједничком раду на формирању система једнаке и недељиве безбедности у Евроатлантику.
Амбасадори су имали довољно дрскости и да оптуже Русију за заоштравање глобалне прехрамбене кризе, иако је Москва та која доследно испуњава своје обавезе из „црноморске иницијативе“, захваљујући чему је од августа 2022. године из Украјине већ извезено више од 21,5 милиона тона прехрамбених производа. Друга ствар је што не завршава у најсиромашнијим земљама (њихов удео је пао са 4% у првој фази на ништавних 2,7% у другој), него у земљама где су приходи већи од просека (80%). И испоручује се не на хуманитарној, већ на комерцијалној основи. Настојање Русије, на пример, да донира 262.000 тона ђубрива, смештених у лукама неколико земаља чланица ЕУ, онима, којима је то заиста потребно, Брисел још увек није подржао у пракси. Дакле, због похлепе фамозне западне „златне милијарде“ шема функционише – са ретким изузецима – само у њиховом интересу.
Када су амбасадори већ почели да причају о геноциду, онда нека јавно одговоре шта мисле о Алеји анђела у Доњецку, где су сахрањена деца коју су од 2014. године убијале кијевске – и западне – гранате и ракете, о зверствима украјинских неонациста, као и о величању од стране режима Порошенка и Зеленског хитлерових саучесника Бандере и Шухевича, одговорних за масовна стрељања Јевреја током Другог светског рата у Бабином Јару и убијање Пољака током масакра у Волињу (нехуманост украјинских колаборациониста је запањивала чак и нељуде из редова СС-а).
Закључак је јасан: лажљиве и бескрупулозне западне елите, које уживају у сведозвољености, и неонацистички режим у Кијеву под њиховом контролом, одговорни су за распиривање сукоба у Украјини. Наша земља ће, како је нагласио председник Руске Федерације Владимир Путин у обраћању Федералној скупштини 21. фебруара, доследно, корак по корак, наставити да решава задатке који стоје пред њом.
Подсетимо западне амбасадоре на питање које је руководству њихових земаља упутио председник Владимир Путин са говорнице Генералне скупштине УН у септембру 2017: „Да ли сад макар схватате шта сте урадили?“ Уверени смо да ће, чак и ако никада не нађу прави одговор, историја све ставити на своје место.
