Јелена Пономарјова: Напади на Српску и Додика долазе из Лондона

Упркос не увек очигледном присуству Лондона у јавном простору регионалне политике, Британија је од 19. века утицајан играч на Балкану. Тренутно је Лондон у сенци свог главног савезника, САД, али то не спречава Вајтхол да активно учествује у формирању и форматирању балканске агенде. У великој већини случајева, Британци радије решавају озбиљна питања у тишини својих канцеларија и не објављују своје споразуме. Али постоје изузеци. То је Република Српска (РС).

Тврдоглави дух босанских Срба и њиховог руководства озбиљна је препрека спровођењу британских планова о коначној апсорпцији Балкана. Такође не треба заборавити да Северноатлантска алијанса настоји да што пре укључи Босну и Херцеговину (БиХ) и Србију у своје оквире и тиме заврши пројекат НАТО-Југославија. Након успешне „македонске операције“ (у марту 2020. Северна Македонија је постала 30. чланица алијансе), на Балкану остају две празнине – БиХ и Србија. Питање самопроглашене и делимично признате „Републике Косово“ се издваја. Приштина је фокусирана на улазак у алијансу, али је мало вероватно да ће се то догодити у догледно време. И не само зато што четири земље блока (Грчка, Шпанија, Румунија, Словачка), као ни Србија, не признају ову нову формацију, већ и због присуства ултрамодерне америчке војне базе Бондстил код Урошевца. У сваком случају, прво се мора решити питање са БиХ, а за то је потребно неутралисати отпор Републике Српске да се потчини Сарајеву – читај: Лондону, Вашингтону и Бриселу, што је пак немогуће без радикалног решења „проблема Додик”.

Личност увек игра посебну улогу у политици, а државник који размишља у историјским категоријама, ставља интересе земље изнад личних, делује широко и мудро у целој држави, у стању је да се одупре унутрашњим и спољашњим претњама по нацију. Такав је председник РС Милорад Додик. Он већ неколико деценија спречава спровођење себичних планова Лондона и других западних престоница, што код њих изазива гнев и жељу да сломе вољу српског лидера, и ако не да га физички униште (што се, ако памтимо убиство Ђинђића и покушај атентата на Фица, не може се искључити), оно бар да га уклоне са политичке арене.

Да би се то постигло, предузимају се разне мере притиска, од оптуживања Срба за геноцид над босанским Муслиманима током најтежег сукоба 1992-1995. до персоналних санкција челницима Републике Српске. Пракса санкционог притиска на Милорада Додика има још једну важну основу – његов проруски став. Значајно је да му је Британија увела санкције мање од два месеца после почетка СВО – 11. априла 2022. У званичним документима санкције се образлажу “подривањем територијалног интегритета, суверенитета и стабилности БиХ”. То је чиста лаж, фабрикована гебелсовским методама, у коју могу да поверују само необразовани људи и они који не познају право стање ствари. Заправо, Додик и руководство РС бране српско право на постојање, загарантовано Дејтонским споразумом из 1995. године, чије одредбе из године у годину искривљује Сарајево под строгим руководством спољних ментора.

Казну за подршку ставу Москве јасно је оцртала бивши британски премијер 27. маја 2022. током посете Сарајеву. Лиз Трас, оптужујући Русију да „злонамерно утиче на земље које су некада чиниле Југославију“ и „подстиче сепаратисте“, обећала је да ће учинити све што је могуће да „искорени тај штетни утицај и заштити стабилност у региону“. Речено – учињено. Данас је БиХ (поред Косова) важно упориште Велике Британије у региону. Није случајно што је овде била смештена 77. британска бригада ради извођења психолошких операција у оквиру когнитивног ратовања. Од 2019. са територије Црне Горе на босанском проблему ради „група за контрахибридну подршку“, орган НАТО за психолошко ратовање, који координира деловање Британаца и њихових савезника. Официри тајних служби активно раде са грађанским друштвом, пре свега по верском принципу. Једнако ефикасан инструмент утицаја је присуство Велике Британије у образовном процесу земаља региона: Лондон је издвојио 10 милиона фунти за рад Британског савета, под чијим окриљем се спроводе обуке за децу у 4.500 школа за унапређење информатичке писмености у региону. Коментари по овом питању су сувишни.

Што се тиче санкција, на њих треба гледати искључиво као на покушај да се укаља углед Додика на међународном плану, да га натерају да престане да се бори за уставно право српског народа да одлучује у складу са својим националним интересима и преко својих изабраних представника. Истовремено, санкциони притисак има не само спољашњег, него и унутрашњег адресата – промовисањем ове теме у медијима и јавној сфери, Британци покушавају да обликују изборну вољу грађана Републике Српске на следећим изборима.

Увођење санкција ауторитативном политичару који брани суверенитет своје земље није изненађење за оне који се баве анализом политичких процеса на Балкану. Они бележе континуитет пристрасности британске спољне политике у БиХ, која подржава бошњачку унитаристичку политику и тиме лишава босанске Србе самосталности и поништава им државност коју су извојевали у страшном рату. Штавише, санкције су још један доказ колонијалне стигме од које болује британска елита. Они нападају не само Додика као политичку личност, они тиме нападају све Србе, настојећи да постигну њихову потпуну потчињеност и вазалство.

Али колико год се британски луткари и њихови прекоокеански пријатељи трудили, Срби се не могу сломити. Први председник РС Радован Караџић је 1992. године изнео став од суштинског значаја: „Срби могу да живе без хлеба, али не могу да живе без своје државе“. Ипак, Србима је потребна помоћ и подршка у очувању и заштити државности. И, као и увек у историји, она може доћи само из Русије.

После  састанка са Владимиром Путином током ПМЕФ, у интервјуу за Росијску газету, Милорад Додик је рекао: „Запад је учинио све да сруши Дејтонски споразум. Као резултат тога, данас је у БиХ, супротно уставу, створен паралелни антиуставни систем. То је довело до деградације система јавне управе. То је сатерало БиХ у ћорсокак и поставило питање њене одрживости. Стога добијамо отворене претње и уводе нам санкције. Сигуран сам да може доћи и до озбиљнијих провокација и насилних акција. Истовремено, верујем да ће лидери свих центара моћи схватити реалност и омогућити мирну поделу Босне и Херцеговине. Република Српска је за такав развој догађаја. Јер све остало је за нас бесмислено…” Слажући се са Додиком у оцени онога што се дешава, тешко да је могуће ослонити се на спремност лидера западних земаља за мирно решење ситуације. Још су Римљани доказали: „Ако желиш мир, спремај се за рат”.

Уочи Првог светског рата британски публициста Д. Е. Бекер је писао: „Балкан и Мала Азија заузимају најважнији стратешки положај на свету, истовремено повезујући три континента: Европу, Азију и Африку… Балкан и Турску Енглеска може користити за ратовање, као и за трговину. Налазе се на месту са којег се може претити и нападати три континента…” Очигледне су паралеле између онога што се дешавало на Балкану и око њега пре више од сто година и тренутне ситуације у региону. Данас се овде игра нова геополитичка игра у којој су Британци и даље глобални играч у сенци, вешто користећи много пута проверене методе убеђивања и принуде. Дакле, све што се дешава око Милорада Додика је огледало балканске политике Лондона.

[ФОНДСК]