Лариси Крутиков – Богдановић, чувеној Љаљи, неки Митровчани кажу најпознатијој Рускињи која је живела и преминула у Сремској Митровици, биће постављена спомен плоча.
Иницијативу је поднео њен син Никола Богдановић, а овај предлог је усвојен од стране Скупштине Града Сремска Митровица.
На Житном тргу у кући број 32, живела је чувена Лариса Богдановић, Рускиња која се бавила превођењем и држањем часова руског и француског језика. Како је истакао њен син, Никола Богдановић, била је то својеврсна приватна школа страних језика коју су звали „Љаљина школа”, захваљујући којој су сачувани подаци о руској емиграцији у граду.
Лариса, коју су Митровчани и породица од милоште називали Љаља, рођена је 1915. године, у Николајеву на црноморској обали као пето дете у породици Иље Крутикова, поморског инжењера, официра за пловидбу на подморницама и капетан фрегате и Марије Павловне Крутиков рођене Александрове.
Лариса Иљешина Крутиков постала је емигрант – пошто је мајка са децом већ у првом емигрантском таласу 1920. године из луке Севастопољ кренула у избеглиштво. Њихово прво место боравка било је у месту Марија Бистрица, у Хрватској а настанили су се у жупном двору месног жупника. Нешто касније придружио им се и отац. У институту „Смољни“ у Великој Кикинди 1921. Лариса је започела своје школовање. У завршним разредима определила се за одсек страних језика који је и успешно завршила 1932. године и добила звање наставника француског, немачког и енглеског језика са правом да те језике може предавати у средњим школама. Породица Крутиков је немачку окупацију дочекала у Београду.
Ту је Лариса 1942. године била ухапшена и пуна два месеца била под истрагом Гестапоа. Потом је спроведена у Бањички логор где је провела девет месеци. Крајем 1943. године пуштена је из логора физички и психички потпуно сломљена. У пролеће 1944. године када су савезници започели бомбардовање Београда, плашећи се за њен живот родитељи су је пренели у Петровац на Млави, где је брат Вјачеслав преузео бригу о њој. У Петровцу на Млави биле су присутне и друге избеглице међу њима и млади правник Васа Богдановић, који је из Старе Пазове избегао хапшење од стране усташа. Млади правник се сав посветио збрињавању и пружању помоћи младој Лариси. Временом су се све више сусретали и зближавали и та веза је само неколико месеци касније, са првим данима ослобођења прерасла у брак. Лариса Крутиков и Васа Богдановић венчали су се 9. октобра 1944. године.
По доласку у Сремску Митровицу започели су тежак, мукотрпан живот у тек ослобођеном граду, опустошеном и измрцвареном немачко-усташком окупацијом. Веома брзо Лариса је почела да доприноси поправљању материјалног положаја породице. Своје знање језика искористила је да хонорарно ради као судски преводилац, а ускоро су њене услуге почели да траже и поједина предузећа која су била тек у изградњи. Од свих митровачких професора у периоду од 1960-1980 када је Југославија доживљавала привредни, економски и друштвени успон, Лариса Богдановић добила је дозволу од општинских власти да држи приватне часове под контролом државних органа. Била је то својеврсна приватна школа страних језика коју су они коју су похађали звали једноставно „Љаљина школа“ по надимку Љаља којим су Ларису многи Митровчани ословљавали. Ларисин муж Васа Богдановић умро је 1988. године. Лариса Богдановић умрла је 2015. године и сахрањена је на старом православном гробљу у Сремској Митровици где је сахрањен и њен муж Васа Богдановић.
Град Сремска Митровица је препознао значај који је дала Лариса за сам град те је одлучено да јој се подигне спомен плоча. Средства за израду и постављање спомен-плоче биће обезбеђена од стране иницијатора Николе Богдановића.
