Излагање на 2. округлом столу Српско-руског братства «Одбрамбени и безбедносни аспекти независности Србије» 14.12.2022.
Безбедносни процеси на Балкану у последњих десет година иду на штету Републике Србије. Мале земље истичу у политичким изјавама да су независне, али у реалности све више предају сегменте своје независности у руке других држава, мултинационалним корпорацијама или страним државним компанијама. То се посебно рефлектује на финансије, привреду, енергетику, спољну политику, одбрану, као и на друге функције државе.
Ради разумевања и примера погледајмо наш однос са ЕУ. Ми од ЕУ зависимо у многим областима функционисања државе, тако да смо у ситуацији да Србију уцењују, притискају и изнуђују решења која су често у супротности са српским националним интересима. То власт тешко признаје али користи у моментима када народ тражи одлучније поступање у вези са Косметском кризом. Онда се политичари позивају на аргументе зависности Србије од ЕУ, пре свега од Немачке, у домену привредног развоја. Банкарски сектор нам је контролисан од стране страних банака, ММФ-а и Светске банке. Огроман је проблем што нема српских банака, што су распродате и што се профит односи ван државе. Погледајмо и “помоћ” коју добијамо од ЕУ. Видимо да је Србија због привредне и финансијске зависности све више политички зависна од ЕУ, а то значи да је веома тешко говорити о војној неутралности, на дуже време.
ЕУ ће у процесу интеграција суштински уцењивати Србију да усклади своју спољну, безбедносну и одбрамбену политику са европском одбрамбеном и безбедносном политиком. Ако власт од 2000. године истиче да „ЕУ нема алтернативу“ и ако та ЕУ ради на штету српских националних интереса – шта је онда војна неутралност Србији? Војна неутралност није спорна као опредељење политичког руководства државе, које је донето 2008. године, у складу са вољом народа. У процесу примене и разраде система војне неутралности настали су крупни проблеми, које је неопходно решавати. Није много урађено да се војна неутралност у националном и међународном погледу материјализује, стратешки, доктринарно, организацијски, финансијски и сл. Политика, односно законодавна и извршна власт Србије требало је да изнађе одговоре како да останемо делимично независни, на другим пољима, како бисмо били и суштински војно неутрални. Однос САД и НАТО пакта је био кључан у нарушавању српских националних интереса. Током 2008. године, НАТО и ЕУ су прихватили чињеницу да се Србија определила за војну неутралност, али из личних службених контаката са представницима НАТО пакта било ми је јасно да ће учинити све да та неутралност буде контролисана и надзирана. Запад није доживео искрено одлуку Србије о војној неутралности и постепено је чинио све да што више држава у свету призна лажну НАТО државу Косово. Сматрали су да ће Србија у блиској будућности променити одлуку о неутралности јер тај појам није унет у Устав, нити у стратешка документа. Појам је тек касније, 2019. године, унет у Стратегију националне безбедности.
Како Косово може да постане члан НАТО без да има столицу у УН? Да ли рачунају да ће Србија да пристане на формулу “чланство Косова у свим међународним организацијама осим у УН”?
Косово је према сугестијама НАТО говорило да су спремни да приступе НАТО-у, да могу да „шаљу снаге у Украјину“, да дају свој простор за америчку базу…Америка са три базе у Албанији и Косову, дугорочно се везала за Албанце на Балкану и своје геостратешке интересе позиционира на том простору. Не можемо говорити о интересу НАТО , а да не говоримо о Америци. Видели смо на примеру Украјине да може да присили чланице НАТО да се усагласе са њеним стратешким циљевима.
У случају Косова, ради остварења америчких циљева, у НАТО ће порушити досадашњи принцип да се у НАТО примају само суверене самосталне државе, и направиће преседан да се прими њихова лажна држава Косово, која није решена у складу са међународним правом. САД ће извршити притисак на чланице које нису признале лажну државу Косово. То ће се десити вероватно после доношења тзв. правно обавезујућег споразума. Дакле, тако треба гледати на француско-немачки предлог, који није требало ни да се као такав прими од стране институција Србије, а камо ли да се о њему разговара. Тај документ пружа простор да лажно Косово постане чланица НАТО пакта. НАТО је ушао на Косово као што је ушао и у Украјину, само што жели да се то и формализује.
Србија не гледа на исти начин на НАТО пакт и на ОДКБ. Седиште представника Канцеларије НАТО пакта је у Министарству одбране Србије. То је спорно од самог почетка. Ако смо заиста војно неутрална држава, онда треба да позовемо представнике ОДКБ и дамо им просторије у Министарству одбране. А могу се обе канцеларије изместити изван Министарства, што би било логично и одговорно решење. Иако се у медијима истиче да се води рачуна о паритету и транспарентности заједничких активности са НАТО и ОДКБ, то ипак није тако.
Велики проблем огледа се у томе да не постоји војно неутрална држава, а да нема служење војног рока. Из политикантских разлога, годинама се само о томе прича, а то никако да се деси. Потребан је само један потпис, будући да војни рок није укинут, него суспендован. Говори се о трошковима, а не говори се о правом разлогу – притиску НАТО пакта да не вратимо служење војног рока. Нема политички јаке личности да то пресече у националном интересу и да се настави служење војног рока.
Однос НАТО и САД према војно неутралним државама у Европи јесте све више проблематичан. То се посебно види у односу САД и Велике Британије према Финској и Шведској, које су развијене земље. Ипак су присиљене да због настале Украјинске кризе уђу у НАТО. Можете да замислите шта ће све учинити да присиле Републику Српску, како би је приморали да се сагласи да БиХ уђе у НАТО пакт. Дуго времена врши се медијска припрема да ће Косово, без пријема у УН, бити примљено у НАТО пакт. Тако обогаљена Србија, сматрају на Западу, ако жели да настави „европским путем“ и постане чланица ЕУ, мораће да усагласи безбедносну и одбрамбену политику и да сама поднесе захтев за чланство у НАТО.
Да би решила ове поменуте проблеме, власт треба да унесе војну неутралност у Устав! Потребно је и да се избалансира однос сарадње са НАТО пактом и са ОДКБ-ом. За почетак треба да у ОДКБ-у немамо само представника него целу делегацију, као што је имамо и у НАТО пакту. То би била минимална доследност која би нас пред међународном јавношћу легитимисала и показала да не злоупотребљавамо војну неутралност, а да суштински имамо пристрасност у сарадњи са НАТО пактом.
Приредила: Диана Милошевић
