Коментар амбасадора Русије у Београду Александра Боцан-Харченка у вези са ауторским текстом амбасадора Велике Британије, Канаде и Пољске, који је објављен у листу „Политика“ 17. новембра 2022. године
Ауторске текстове западних амбасадора у Београду већ читамо без икакве иритације. Чак и чекамо те не баш стручне и неубедљиве покушаје да се проговори о глобалним темама. Примитивне памфлете, чији је наслов потпуно контрадикторан садржају. У исти ред спада и данашњи текст, у којем нема ни најављене мудрости, нити поверења, нити сећања.
Саветовао бих амбасадоре да преусмере пажњу на односе својих земаља са Београдом. Пре свега, да у себи пронађу „мудрост, поверење и сећање“ и да поштено сагледају дволичну, запаљиву политику својих земаља у вези Косова. Због нечега се аутори текста не сећају бомбардовања Србије 1999. године, на Дан Победе 9. маја, а и на такозвани Дан Европе 8. маја.
А у Украјини? Где је ваше саосећање поводом осам година систематског геноцида над неколико милиона житеља Донбаса, које је Русија устала да заштити? Као што је поново устала као зид на путу неонацизма, који је Запад подстицао и подстиче у Украјини, шаљући своје најамнике у редове његових присталица. Где је ваш револт због ратних злочина кијевског режима, убистава цивила ракетама и пројектилима из ваших земаља? Шта је са војним биолабораторијама у којима су вршени најопаснији експерименти? Где је праведно негодовање због насилне украјинизације од стране Кијева националних мањина: Руса, Мађара, Румуна, Бугара и осталих?
Чини се и да је „ауторски чланак” увредљив за народ једне од три земље. Тек мало пре два грађанина у Отаџбини пољског амбасадора су страдала од украјинске ракете. Али јауци о одговорности Русије и њеног Председника, очигледно, сада, у тренутним политичким околностима, важнији су од судбине сународника.
Амбасадорима Велике Британије, Канаде и Пољске нико није дао право да држе предавања Русима. Понављам: боље је вратити се стварности, пословати у оквиру свог мандата, не изгледати недолично. На крају крајева, чланак показује да аутори једноставно не знају чињенице и да их оне не занимају, да се не оптерећују конкретним информацијама, укључујући оне о обучености и опремљености руске војске.
Постоји сучељавање погледа на свет, пропаганда и контрапропаганда, информациони рат. Али се ипак не сме спуштати до таквог непрофесионализма, излазити на информациони фронт слабо опремљени и лоше обучени…
А у вези „сећања“ желео бих да питам: да ли је неко од поменутих аутора бар једном положио цвеће на спомен гробљу Ослободилаца Београда 20. октобра, на дан ослобођења града од нацистичких окупатора? Нисам то приметио. Дакле, хајдемо без лицемерства…
