Ове године се навршава 115 година од рођења Ђорђа Лобачева.
Опште је познато да је руска емиграција имала немерљив утицај на развој културе у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, касније Краљевини Југославији. Цео процес примања руских емиграната у нашу земљу водио је лично Александар Карађорђевић. Између осталог, Руси су у нашој земљи имали прилику да максимално испоље оно што су из Русије донели. А то је знање. Ако је Рус био професор у Русији, то је исто био и код нас, а исто се односило и на људе из других професија.
Овде говоримо о једном истакнутом уметнику, пиониру српског и руског стрипа, Јурију Павловичу Лобачеву, познатијем као Ђорђе Лобачев. Био је цртач изванредне стилске једноставности и широког уметничког образовања, од почетка свестан да стрип није пука илустрација текста, већ нова уметничка дисциплина. Радио је и као илустратор књига (илустровао је едиције „Плава птица“, „Ново коло“, издања Српске земљорадничке задруге и др.), карикатуриста и дизајнер реклама. Иако је од 1949. године не живи у нашој земљи, до краја живота је долазио и одржавао везу са српским издавачима, новинама и часописима. Објављивао је у „Политици“, „Времену“, „Политикином забавнику“, „Дуги“, „Ошишаном јежу“. Када је „Политика“ 1934. године увела стрип, Лобачев је урадио стрип „Крваво наследство“, а потом су настали и „Хајдук Станко“ и други његови стрипови. Један је од оснивача „Политикиног забавника“, који се појавио 1939. године. У Београду данас постоји школа стрипа и илустрација која носи његово име.
Рођен је 4. Марта 1909. године у Скадру, где му је отац службовао као конзул. Након Октобарске револуције, са породицом се насељава у Нови Сад. У Београд прелази на школовање 1922. године и завршава Прву руско-српску гимназију, а потом Филозофски факултет. Пре него што је ушао у свет стрипа, издржавао се радећи као фирмописац и цртач реклама. Дебитовао је као коаутор стрипа у београдском листу „Панорама“ 1935. године, са Вадимом Курганским и причом „Крваво наследство“. Лобачев је сматрао да треба избацити „американизам“ из српског стрипа, и посветити се афирмацији локалних тема и фолклора. Тако је роман Јанка Веселиновића „Хајдук Станко“ мајсторски „прелио“ у стрип, који је дневни лист „Политика“ оберучке прихватио. Успех је био огроман, а Хајдук Станко представља први српски стрип са националном темом. Убрзо у Београду настаје неформална организација стрип цртача „Београдски круг“ у којој апсолутну већину чини руска емиграција (Лобачев, Сергеј Соловјев, Константин Кузњецов, Алексиј Ранхнер, Иван Шенин и други). У најзначајније стрипове Ђорђа Лобачева засигурно спадају обраде познатих српских народних епских песама и приповедака као што су: Женидба цара Душана, Пропаст града Пирлитора, Баш Челик, Чардак ни на небу ни на земљи и Биберче. У српском стрипу је био најпродуктивнији од 1935. до 1941. године када је сарађујући у листовима Мика Миш, Политика, Политикин Забавник, Микијево царство и другим, нацртао близу тридесет комплетних стрипова.
Окупацију нацистичке солдатеске дочекао је у Београду. Учесник је ослобођења Београда и пробоја Сремског фронта. Међутим, већ 1949. године, након резолуције Информбироа, Брозове власти га са породицом протерују из земље. Настањује се у Румунији, у Букурешту, до 1955. године, а потом у Лењинграду у СССР-у, где ради као илустратор. Без обрзира што је Брежњевљева бирократска машинерија била категоричког става да стрип негативно утиче на младе, Лобачев 1966.године, ипак успева да у часопису „Костер“ објави краћу верзију стрипа „Ураган приходит на помощь”. Реакције власти су биле очекивано негативне, али овај Лобачљевов подвиг остаје забележен као први објављени стрип у Русији. Тих година поново је присутан на српској и југословенској стрип сцени. У Политикином Забавнику од 1965. до 1967. године објављује трилогију: „Тајанствена пећина”, „Сатурн долази у помоћ” и „Доживљаји у брдима”, као и стрип „Чувај се сењске руке”.
Своја сећања и успомене сабрао је у књизи „Кад се Волга уливала у Саву – Мој животни роман“, објављен 1997. године.
До краја живота бавио се илустрацијом и стрипом. Упокојио се у Санкт Петербургу 23. јула 2002. године.
Неколико месеци пред смрт, за монографску књигу Здравка Зупана „Чардак и на небу и на земљи“ о Београду, Лобачев је записао следеће: „Иако по рођењу Рус, и поред прохујалих деценија, ја се и дан-данас осећам Београђанином. И ова монографија је изванредан доказ да ме ова земља, овај чудесан град на ушћу Саве у Дунав сматрају као свог. Хвала!“
Приредио: Душан Опачић
