Додатак “Печата” о доприносу белих Руса и ауторски текст руског амбасадора

Данас је у часопису “Печат” објављен илустровани додатак “Руси који су градили Србију”, који је посвећен непроцењивом утицају руске емиграције на научну, културну и духовну обнову тадашње Краљевине СХС / Краљевине Југославије, а пре свега Србије.

Преносимо ауторски текст Амбасадора Русије у Србији Александра Боцан-Харченка “Београд као интелектуални центар руског расејања”:

У доба великих потреса, Русија и Србија су увек биле заједно на страни правде, пружале су помоћ једна другој. Тако је било 1914. године, када је Русија, испуњавајући братски и савезнички дуг, била принуђена да ступи у Први светски рат ради слободе и независности српског народа. Тако је било и 1919-1920. године када је тек створена Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца (краљ Александар Карађорђевић, да се сетимо, школовао се у Пажевском корпусу у Петербургу) срдачно дочекала десетине хиљада Руса који су напустили своју земљу захваћену постреволуционарним грађанским сукобима.

Судбине емиграната су разнолике и јединствене. Задивљује, међутим, да су, ма колико тешке, па чак и трагичне биле њихове животне прилике, наши сународници успели да сачувају искрену љубав према Отаџбини, снажну духовну везу са њом, приврженост њеним традицијама и вредностима. А истовремено – да дају знатан допринос међуратном друштвеном успону земље која им је дала уточиште, као и обнови и развоју њене науке, културе и уметности.

Многи исељеници из Русије примљени су у државну службу, између осталог и у кључна министарства спољних послова, грађевинарства, пољопривреде, финансија, трговине и индустрије. Радили су на нацртима закона. Дали су важан подстицај унапређењу здравственог система.

Стотине руских учитеља предавали су у гимназијама и школама широм краљевине, држали приватне часове страних језика и књижевности и баштинили културу читања. Угледни професори, преносећи своја знања на више генерација студената, поставили су темеље за нова истраживања у земљи по најширој лепези смерова, од византологије до генетике и микробиологије (индикативно је да су већ у школској 1920-1921. години професори из царске Русије чинили четвртину наставника Универзитета у Београду). Један број научника изабран је за чланове Српске краљевске академије.

О објективном значају Београда као интелектуалног центра руског расејања сведочи и чињеница да је управо овде 1928. године одржан Први конгрес руских писаца и новинара у емиграцији и Четврти конгрес руских академских организација у емиграцији. Тада је основан Руски научни институт, који је под руководством професора Јевгенија Спекторског и Фјодора Тарановског убрзо – уз материјалну подршку југословенске владе – заузео истакнуто место међу сличним установама у другим европским престоницама (радује што је 2021. године – 80 година касније – институт поново отворио своја врата на иницијативу професора Универзитета у Београду Ирине Антанасијевић, истраживача културе руске емиграције). Руски дом цара Николаја Другог, основан у југословенској престоници 1933. године, постао је средиште културе и просвете.

Искусни инжењери и официри из Русије нису само предавали ратне вештине, већ су били упућивани на изградњу технички сложених објеката, укључујући путеве и железнице, радили у фабрикама и рудницима. Захваљујући руским пилотима, механичарима и радио-инжењерима, у прави центар војног и цивилног ваздухопловства – већ у зору авијације – претворио се град Нови Сад.

Руски неимари – Василиј Андросов, Василиј Баумгартен, Роман Верховској, Виктор Лукомски, Валериј Сташевски и други – у великој мери су одредили модеран изглед Београда. Посебно бих желео да истакнем улогу Николаја Краснова, некадашњег царског архитекте, творца пројекта летње резиденције породице Романов у граду Јалта, чувене Ливадијске палате. Краснов је аутор Краљевог двора на Дедињу, величанствених зграда у којима се данас налазе Влада и Министарство спољних послова Србије, по његовим скицама су уређени опрема и ентеријер Народне скупштине и унутрашње украшавање цркве Светог Ђорђа на Опленцу – храма-споменика династије Карађорђевић.

Уз стваралачко учешће руских културних делатника 1920-их је у КСХС дошло до процвата ликовне и музичке уметности, развоја кинематографије. Позоришни репертоар обогаћен је новим делима руске и светске драматургије. У београдском Народном позоришту је залагањем руских кореографа и играча, нарочито бриљантних прима Јелене Пољакове и Нине Кирсанове, створена оригинална балетска школа.

Посебно треба поменути сестрински однос православних цркава. Српска православна црква је узела под своје покровитељство Вишу руску црквену управу у заграничју на челу са митрополитом Антонијем (Храповицким), која је стигла из Цариграда, а у Сремским Карловцима се сместио Архијерејски Синод Руске православне заграничне цркве. Са своје стране, руски свештеници и монаси су се старали о многим парохијама српских епархија, као и о низу манастира.

Уз Београд, Нови Сад и Сремски Карловци (где је такође био размештен и Штаб главнокомандујућег Руске армије под вођством генерала Петра Врангела), више исељеника је привукао град Бела Црква, где су се налазиле образовне институције евакуисане из Руске империје, међу којима неколико кадетских корпуса и женски Маријински Донски институт. Данас живо сећање на руско наслеђе Беле Цркве брижљиво чува директан потомак првог емигрантског таласа Владимир Кастељанов. У својој кући направио је јединствен музеј, такозвану „Кадетску собу“, у којој су сабрана драгоцена сведочанства минулих година – ретке фотографије, цртежи, књиге и други лични предмети наставника и њихових питомаца који су у Белу Цркву долазили из читаве југословенске краљевине.

Вишестрано наслеђе руске емиграције у Србији до дан данас остаје један од симбола непоколебљивог духовног јединства наших земаља. Уверен сам да ће нам његово даље проучавање и осмишљавање донети још много открића, допринети осигуравању континуитета генерација, јачању узајамног разумевања, међусобног поверења и осећања солидарности.

[АМБАСАДА РФ]

РУБРИКА: ВестиОЗНАКЕ: , , ,