Програмски директор утицајног Руског савета за међународне послове Иван Тимофејев поменуо је, говорећи о будућности БРИКС, како је Србија једина европска земља која би у перспективи могла приступити тој организацији. Убрзо потом, на питање новинара о овоме се изјаснио и председник Републике Србије поруком да је то тема за неке наредне генерације.
Поштено треба рећи и да је прво везивање „судбине“ Србије за БРИКС, много пре него што се ова тема нашла у јавном простору, на једној панел дискусији академског карактера наговестила професорка Екатерина Ентина са престижне московске Више школе економије (да читаоце на Балкану не завара остављени „стари“ и „популарни“ назив институције, иза њега се „крије“ Национални истраживачки универзитет који је према свим параметрима међу водећим на постсовјетском простору, а у неким областима и далеко шире).
БРИКС је ствар садашњости
У Европи се, генерално, за БРИКС везује неко „будуће време“. Тај тренд се очигледно „запатио“ и у Србији. Међутим, БРИКС није ствар будућности, већ ствар садашњости.
Од 2006. године и „неформалног друштва“ за усаглашавање ставова о начинима увећавања међусобне размене, преко успостављања читавог низа тела за координацију активности, оснивања Нове развојне банке, до „отварања врата“ за нове чланице и прерастање у БРИКС плус, за свега деценију и по учињени су „џиновски кораци“ ка конституисању алтернативног центра одлучивања у међународним односима.
Иако и даље, споља посматран, овај центар одлучивања делује „шаролик“ и „нехомоген“, такав утисак може и да завара. Три декларисане и две потенцијалне велике силе су иницирале формирање БРИКС (Бразил је и формални оснивач, а Јужноафричка Република се прикључила 2010. године), а сада интересовање за прикључивање показује низ регионалних сила (међу којима су такође и земље које се могу сврстати у потенцијалне велике силе). Аргентина, Етиопија, Иран, Алжир, Саудијска Арабија, Турска, Египат, Бангладеш, Индонезија, Казахстан, Нигерија, Тајланд, Уједињени Арапски Емирати и листа ће сасвим сигурно бити продужена…
Са јачањем по вертикали, конституисањем алтернативног центра одлучивања у организационом и институционалном смислу, БРИКС је стекао услове да јача и по хоризонтали – пријемом нових чланица. И то не било каквих! Ту су најмногољудније земље, огромна тржишта, енергетски колоси, државе са невероватним ресурсним потенцијалима.
Већ сада БРИКС генерише половину планетарног раста и чини трећину глобалног бруто друштвеног производа, у њему живи преко 40 посто светске популације, са пријемом нових чланица и ове бројке изгледаће импресивније.
Равнотежа снага у свету
Преко чланства у БРИКС – у се, очигледно, успоставља равнотежа снага у међународним односима. Отуда и нервоза у САД сваки пут када се изговори појам БРИКС.
У пракси се готово увек показује да је мотивисаност актера који активно учествују у стварању равнотеже снага према доминантном центру (у конкретном случају то су САД са својим вазалима и неоколонијалним управама, па и по неким „партнером“ који се за то место изборио) неупоредиво већа од мотивисаности подржавалаца „старог поретка“. Јер, чињеница да се појављују „мотивисани изазивачи“ који су спремни да истрпе трошкове супротстављања говори да је рок трајања „старог поретка“ истекао.
Хоће ли САД прихватити нову реалност?
БРИКС већ данас гради „нови поредак“, на новим принципима, са новим партнерима (нужно је подвући – равноправним по статусу), утиче на трансформацију међународних односа и „глобална кретања“. Уколико САД не буду прихватале ову реалност то ће се најлошије одразити по њихове интересе.
Јер, ако хегемон из „старог поретка“ не жели договор о, на пример, функционисању међународних организација глобалног карактера, онда ће се формирати нове на које неће имати апсолутно никакав утицај.
Такав дуализам јесте опасност за глобалну стабилност и међународну безбедност, али се из ове перспективе посматрано назире и ко би из тог сучељавања изашао као победник. У том контексту, а што је значајно за балканске земље, прокламована „хомогеност“ Запада, која се заправо своди на пристајање на америчку доминацију, може се показати као огроман недостатак. Заједно са „Титаником“ потонуће и чамци и сплавови везани за њега.
Где је ту Србија?
Србија је жртва „старог поретка“. По много чему је и међу највећим жртвама „старог поретка“. И што је за Србију важно, тако је антиципирају све постојеће чланице БРИКС и убедљива већина заинтересованих за учлањење.
Гледајући са овог становишта, Србија би у БРИКС била добро примљена, учврстила би неке већ постојеће везе, стекла нове савезнике, отворила би се сасвим нова перспектива која укључује приступ технологијама и иновацијама, тржишту капитала, координираном наступу у међународној арени.
Међутим, ту се за Србију јављају два отворена питања.
Прво је географски положај. Улазак у БРИКС суштински би означио и крај евроинтеграција. Наравно, релативно мало је оних који у Србији верују у будућност евроинтеграција, али је и евидентно да би такав расплет донео неке краткорочне изазове и ризике. Колико има спремности у Србији да се издрже краткорочни изазови и ризици зарад дугорочних шанси и користи? Одговор зависи од читавог низа фактора са врло сложеним међусобним узрочно-последичним везама.
Друго отворено питање је потенцијал Србије. За разлику од ових „колоса“ из БРИКС – а Србија је мала земља. Шта једна мала земља, са скромним потенцијалима може тражити међу тако „моћним играчима“? Да ли би ти „моћни играчи“ разматрали жељу Србије када би закорачила ка њима? И одговор на ово питање зависи од великог броја фактора, тек важно је истаћи и да се хипотетичко чланство у БРИКС не би „догодило“ само од себе.
Могуће делује да је БРИКС – у у ближој перспективи у интересу да у своје редове привуче једну европску државу, дојучерашњег кандидата за ЕУ. Имало би то и политички и психолошки значај. Могуће је и да би се таква одлука „вагала“, док се не сагледавају њени „плусеви“ и „минусеви“.
У сваком случају, како би се „ствари разбистриле“, минимализовао „уплив“ импровизација (којима смо склони) и избегло доношење одлука „ломљењем преко колена“, неопходно је ову тему актуелизовати и о њој све интензивније полемисати.
Без тога нема ни политичког, а камоли друштвеног консензуса. А када се ради о овако комплексним и круцијалним темама консензус јесте предуслов свега. И актуелизовање и пратеће полемике треба индуковати што је могуће пре.
Јер, БРИКС није ствар будућности, већ ствар садашњости. Текуће промене у међународном окружењу директно утичу на укупни положај Србије, што се последично одражава и на живот свих њених грађана.
Успостављена равнотежа снага ограничава „стари поредак“ и суштински мења међународне односе, док Европа остаје једини регион у којем тај „стари поредак“ и даље опстаје.
[СПУТЊИК]
