Генерал Љубомир Бајић као српско дете био је интерниран у озлоглашени усташки логор у Хрватској. Више од пола века касније, када се чинило да је братство и јединство залечило старе ране, као командант Петог ваздухопловног корпуса у Загребу сведочио је како потомци истих тих Хрвата убијају војнике ЈНА. Један од сведока разбијања Југославије у крвавом грађанском рату, оптужен је за покушај убиства Фрање Туђмана 7. октобра 1991. када је ракетирана зграда у којој се налазио. На чињеницу да је по наређењу Туђмана до 1. октобра 1991. убијено преко180 војника и старешина, рањено 709 а заробљено преко 3000 нико није одговарао. Са њим разговарамо о улози Запада у разбијању Југославије, неискорењеном фашизму и усташтву, и његовој љубави према Русији која је могла да га кошта каријерног напредовања.
РАТ У ХРВАТСКОЈ
Почетак оружаних сукоба на југословенском простору затиче вас у чину команданта 5. ваздухопловног корпуса са седиштем Загребу. У којој мери је војни кадар ЈНА био затечен мобилизацијом хрватских грађана, блокадом и нападима на касарне ЈНА?
Разбијање Југославије у оружаним побунама Словеније и Хрватске затекло ме је у Загребу, где сам био најпре начелник штаба и заменик команданта, а затим и командант. Персонални састав јединица претежно се заснивао на територијалном принципу, што значи да су на територији Словеније и Хрватске, јединице Југословенске Народне Армије претежно биле попуњене већинским кадром из Словеније и Хрватске. Углавном, мало нас је било из Србије, Црне Горе и Македоније. Корпус којим сам командовао, био је јединствен. Ми старешине смо били свесни ризика, али војници, та деца од 19 до 20 били су највише погођени. Касарне су биле блокиране, искључена струја, вода и телефони…Морам да кажем да чињеница што је у то време копненом војском, тада 5. армијске области у Загребу командовао Словенац, на чије сам место дошао, није случајност. Све то наводи на закључак да су рату претходиле припреме. Први пут у историји војске ЈНА, па и Краљевине Југославије, десило се да командант, министар одбране, буде човек који није никада командовао армијом, као што ни начелник генералштаба – генерал Аџић, такође није командовао армијом. До тада су на таквим дужностима увек били команданти армија.
Занимљиво, у тренутку док су официри ЈНА мучки убијани у касарни у Бјеловару, Стјепан Месић је званично и даље на функцији председника Председништва СФРЈ. Да ли је то случајност?
Стјепан Месић је био члан председништва, по кључу ротирања. Председништво су чинили чланови, представници свих република и покрајина, шест република и две покрајине. Србија је једина имала две покрајине – Војводину и Косово и Метохију. Ред је дошао на Хрвата и председник је био Стипе Месић.
Како се ЈНА односила према чињеници да се на територију Хрватске допрема илегално оружје?
Оружје је илегално увожено. Била је јавна тајна да Мађарска снабдева Хрватску оружјем. Чак су и камиони који превозе оружје били детектовани, али нико није предузео никакве мере. Обавештајна служба нам је рецимо проследила податак о авиону са оружјем, који је из Јужне Африке требало да слети у Љубљану а затим да се се терет пребаци копненим путем у Хрватску. Пресрели смо авион и заробили оружје.
Убрзо је аеродром опкољен. Под којим околностима га напуштате?
Загребачки аеродром Плесо, данас носи име Фрањо Туђман, на коме смо били стационирани, био је опкољен и нико није могао са њега ни да уђе ни да изађе. Искористио сам прилику, јер сам на аеродрому имао хеликоптер МИ-8 и једне ноћи без обавештавања људства ваздухопловне базе, издао сам наређење да пређемо у Бихаћ. У то време наше јединице су биле у Пули, Удбини и Задру на аеродрому.
Шта се дешава са касарнама у градовима?
Копнена војска у касарнама била је такође опкољена. Предајом нашег Вараждинског корпуса који је у време Тита био један од најопремљенијих у ЈНА, хрватска војска је седам пута подигла своју борбену моћ. Хрвати су се дочепали тог корпуса и оружја, што им је омогућило да у много бољим околностима наставе даље деловање.
Колико је времена требало да прође да Србија увиди да су терористички напади план, а не инцидент?
Мислим да је Србија одмах разумела о чему се ради али није било снаге ни одлучности да се предузму адекватне мере. Као последица тога десили су се Олуја и Бљесак. Аналогно, да Путин није покренуо СВО, Донбас би доживео исто што и Срби 1995. године у Олуји.
ОПТУЖЕН ЗА ПОКУШАЈ УБИСТВА ТУЂМАНА
Оптужени сте за покушај убиства Фрање Туђмана, будући да се у згради Банских двора, за чије вас бомбардовање терете – налазио његов ратни штаб. Шта о томе каже Женевска конвенција, а шта обичаји ратовања- да ли је овај објекат био легитимна мета?
По међународном ратном праву свако има право на одбрану. Мене нико није питао, чак ни у Тужилаштву у које сам био позван, зашто сам то наредио и шта је наредби претходило.
А непосредно пре тога, једна група мобилисаних Срба резервиста залутала је у Карловац, град југозападно од Загреба. Хрватске паравојне снаге су зауставиле возило, натерали их да изађу, а онда им пуцали по ногама. Кад су попадали, заклали су их ножевима. Мислим да је њих 17-18 тако убијено. Затим су једног официра, Словака, који је са цистерном ишао на радарску станицу, где је било пијаће воде, пресреле паравојне снаге и испалиле цео оквир калашњикова у њега. Убили су га из чиста мира, човек је имао само пиштољ као сваки официр. Два пилота су убили на падобранима. Када пилот напусти авион третира се као и пешадинац без пушке – као ратни заробљеник. Њих су поубијали на падобранима. У то време нападнута је команда вараждинског корпуса у Вараждину и складиште муниције близу Бјеловара, где је командир, посмртно унапређени мајор Тепић, наредио свим војницима да изађу из складишта и да се предају, а он је са још једним војником дигао складиште у ваздух, да оружје не би допало у руке непријатељу. Хрвати су то назвали сулудим чином, а за мене је то био пример највећег јунаштва. Претходног дана Туђман је наредио општу мобилизацију и напад на све касарне, а северно од Саве, у Хрватској, све су касарне биле смештене у градовима, што значи да је било лако опколити их и напасти. Тада је мој бивши командант Тус, командант ваздухопловства и стожер њиховог генералштаба наредио да се из снајпера убијају радикални официри, то јест они који нису хтели да преговарају. Лично никада нисам пристао на преговоре. нисам хтео да преговарам. Посматрајући све ово, наредио сам да се бомбардују Бански двори, сматрајући то чином самоодбране.
Оптужница против вас подигнута је пре три године. Да ли чињеница да су они бомбардовали колоне цивила, обесмишљава ову тужбу?
Хрвати неће да одговоре на наше упите и да саслушају своје људе који су чинили злочине. Да сам видео колону хрватских избеглица, никада не бих наредио да се бомбардује. Они су то урадили. За мене као војника, и војни објекти и врховни командант непријатељске војске су легитимна мета. По међународном ратном праву, ја сам имао право на самоодбрану, а то је био акт самоодбране.
Да ли чињеница да је дан након наводног бомбардовања Банских двора Сабор Републике Хрватске донео одлуку о раздруживању од СФРЈ објашњава мотиве али и стварне починиоце овог дела?
Овај акт за нас није био изнанеђење. Они су одржали тајну седницу у подземним просторијама зграде ИНА-е, највеће нафтне компаније, јер су се плашили да ће бити неких дејстава.
РАЗБИЈАЊЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ ЈЕ ПЛАНИРАНИ ЧИН ЗАПАДА
Са ове временске дистанце, и уз сву доступну архивску грађу, белодано је јасна улога Запада у распаду Југославије и стварању нових НАТО граница. Да ли се у редовима ЈНА тада говорило о ратном плану Запада?
Говорило се, али ми нисмо са толиком силом могли да одмеравамо снаге. Друго, нисмо могли да очекујемо помоћ. Знали смо у каквој се ситуацији, после распада Совјетског савеза, налазила Русија и руска армија. Били смо препуштени сами себи.
За разлику од Совјетског савеза и Чехословачке, који су се распали, Југославија је била разбијена, и то оружаним побунама Словеније и Хрватске. Касније су се њима придружили Бошњаци, муслимани из Босне и Херцеговине, који су за време Другог светског рата били квислинзи Хитлерове Немачке. Чињеница да су хравстке усташке јединице некада биле и у Стаљинграду, словеначка бела гарда колаборационист са Хитлеровом Немачком, а да су муслимани имали Ханџар дивизију, која је била у служби Вермахта – доста говори. План о разбијању Југославије правиле су Немачка, Аустрија и Ватикан, а касније подршка стиже и од САД.
Да ли је у Србији поводом рата постојао усаглашен став свих политичких актера?
Међу Србима је владало нејединство због деловања опозиционих партија. Српски Наваљни тада је био Вук Драшковић и њему сличне политичке фигуре, које су дефетистички деловале у народу. Резултат тога је било да су се целе јединице које су мобилисане и послате на територију Хрватске, враћале у Србију самовољно. А политички и војни врх није био дорастао да то спречи. У рату нема милости. Војска није полиција, она има топове, тенкове, авионе и зна се како треба да делује, међутим, ми смо се дуго уљуљкивали у том братству и јединству и цела ситуација нас је затекла.
Заборавили смо да је Хитлеру
Занимљиво, зграда Банских двора од 1941. до 1945. служила је као резиденција Анте Павелића, поглавника НДХ. О чему на симболичкој равни говори чињеница да је пола века касније ту смештен ратни штаб Фрање Туђмана?
Та зграда је служила као резиденција председника државе. Као и у Украјини, и у Хрватској никада није извршена денацификација, односно деусташизација. Хрватска је била једна од највернијих савезника нацистичке Немачке. Чак и после свргавања Мусолинија 1943. усташки режим је опстао. Касније се власт ФНРЈ никада није враћала на овај период и непочинства која су Хрвати чинили. И Немачка се никада није до краја обрачунала са својом мрачном прошлошћу. Од неколико хиљада жена ратних злочинаца, суђено је њима свега 70, а око 3.000 жена биле су чувари логора. И у Југославији ствари су се стављале под тепих. О Јасеновцу се није много причало, Тито никад није посетио ово стратиште, а један од његових најближих сарадника је приликом обележавања годишњица Јасеновца, рекао једном Србину: Мало смо вас побили.
Уз све то, стално се минимизира број страдалих у Јасеновцу. Зна се да је тамо убијено најмање 600.000 Срба и то на најзверскији начин. Чак су се и Немци згражавали над злочинима које су усташе чиниле. То су огромни губици. И у претходном Првом светском рату Србија је изгубила четвртину репродуктивног становништва.
Тада је било довољно да Србија капитализује своје ратне победе, али Срби су желели уједињење са Хрватима..
Наш краљ Александар је направио фаталну грешку, Када се један од највећих српских војсковођа, војвода Мишић, после Првог светског рата вратио из визите Словенији и Хрватској рекао је краљу: “Ваше височанство, ми са том фукаром немамо ништа заједничко”. Краљ Александар му је рекао: “Па, узеће их Италијани”. Војвода је имао одговор “Па нек се они усреће са њима. Предлажем да ми ставимо границу“.
Међутим, краљ Александар је био велики мегаломан.
Дете сте логора. Више од пола века касније обрачун са преосталим Србима у Хрватској претворен је у Домовински рат. Да ли је искуство Јасеновца и других стратишта у НДХ било опомињуће за Србе? Да ли можемо говорити унутрашњој линији злочина – 1941-1991 ?
Имао сам две године када сам са мајком и тромесечном сестром заточен у усташком логору. Међутим, тадашња влада Србије на челу са генералом Недићем је пристала да нас прими као избеглице и Други светски рат провео сам у Србији. Тек 1945. године вратио сам се родну Бања Луку. Деусташизација Хрватске никада није извршена. Фрањо Туђман је 1990. у своје редове примио најекстремнију усташку емиграцију и са странком ХДЗ однео победу.
Било је довољно да се врхови из република састану и договоре о мирном разлазу, али то се није десило. А ми смо испаштали, испаштали су обични војници и нижи командни кадар. Нико од људи из врха није имао храбрости да нас обиђе. Боље да не причам каква смо наређења одбијали да извршимо. Био је то крвави распад земље.
Како су жртве и злочинци заменили места?
Мајстори замена теза налазе се на Западу. Зар и данас они не говоре о малигном утицају Русије, док истовремено увозе дрогу и истополне бракове. Корени тога су познати и вуку још од 1054. и великог раскола. Зар католици и данас не сматрају нас православне шизматицима и отпадницима од вере, а истина је заправо на другој страни.
САСЛУШАЊА И КАЗНЕ ЗБОГ ЉУБАВИ ПРЕМА РУСИЈИ
Ваша приврженост Русији у време још неокрњене Југославије братства и јединства, могла вас је коштати каријерног напредовања. Испричајте у којим околностима славите Русију, те како објашњавате те заостале репове из 1948?
Као дечак, пуно сам слушао о Русији, прво од кума мог тетка, који је као војник Аустроугарске на источном фронту запао руског заробљеништва, а затим и од мајке. Као дечак, нисам разумео шта се десило 1948. Русе сам и тада сматрао, и дан данас сматрам најближим народом. Сећам се када су 1968. године трупе варшавског уговора ушле у Чехословачку, био сам на дежурству у Подгорици. Најбољи пријатељ муслиман и ја, отишли смо у један ресторан у којем је свирала чешка музика. Када смо од конобара затражили да музичари одсвирају Подмосковске вечери, речено нам је да су заборавили. Мој друг је тада затражио „совјетскоје шампанскоје“. Неко је то “откуцао” руководству и после два дана позвани смо на разговор. Срећа је била у томе што је командир био на нашој страни. Прошли смо само уз опомену.
То вас није навело да следећи пут пре него што сте исказали љубав према Русији – размислите?
Следећи пут сам због узвика «Живела Русија», био приморан да одем на информативни разговор код војног официра безбедности. То се десило пре тачно 49 година када је приликом извођења пуковске вежбе свака ескадрила требало да посети други ратни аеродром.Уверен да је механичар проверио све пре полетања, сео сам у авион, и схватио да је блокиран је рад мотора. Из командног торња речено ми је да идем изнад ненасељеног места и када мотор стане да се катапултирам. Сетио сам се да су неки руски пилоти летели мигом са угашеним мотором. И онда сам рекао ако могу браћа Руси, могу и ја. При слетању када сам се већ опростио од животом, рекао сам “Живела Русија, живела Југославија!”. Мислио сам да ћу погинути. Када се авион заглавио у бразде кукуруза, окренут наопачке, успео сам да изађем, и пољубим авион. Убрзо су стигли другови, санитет, противпожарна кола… После недељу дана позвао ме је официр безбедности и прво ме питао зашто возим руска кола. А ја сам возио, Москвич 48. Рекао сам да возим оно што могу да купим. Затим ме је питао зашто мој син пева руске песме. Нису ме санкционисали, али у напредовању нисам добијао чинове, ванредно. Задњи, генералски чин, добио сам у рату.
То унутрашње архетипско опредељење Србина за Русију надживело је све Титове репресије и касније негодовања Запада. Да ли бисте опет поновили «Живела Русија»?
Наравно, ни дан данас не стидим се да носим руску заставу и Георгијевску траку. За мене је Русија оличење слободе, херојства и правде. Ако постоји нека веза између Срба и Руса то је и крвна веза и вера и братство по оружју. Данас, Србија је окружена НАТО земљама и трпи страшне притиске. Али Срби имају дуго историјско памћење. Сећам се када је обележавано 20 година агресије НАТО пакта на Србију био сам домаћин руском генералу Леонтину Шерцову, као и претходне године када се обележавало 70 година од почетка Другог светског рата. Видео сам сузе у његовим очима кад је рекао: «Замислите 600.000 Црвеноармејаца је погинуло ослобађајући Пољску. А они данас зову Немце, а не Русе на обележавање годишњице». Исто је и са Бугарима и већином земаља источне Европе, који своју државност дугују Русији. И Финска треба да захвали Русији, а да не говоримо о Узбекистану, Таџикистану, Грузији, Азербејџану и Казахстану. Данас мека моћ Запада покушава да избрише ове чињенице.
Алина Арсенјева
[РИАФАН]
