Данас, 80 година након рата, ми живимо у свету у ком покушавају да нам подметну основне појмове, ослободилац може бити проглашен за окупатора, где земље и народи који сносе одговорност за најмонструозније злочине у историји човечанства себи дају за право да суде и окриве оне који су све жртвовали ради слободе
Скоро све плоче на Гробљу ослободилаца Београда су исте. Омањи камени квадрат сиве боје с натписом. Кад се мало загледаш у имена, одједном приметиш: пуковник Стрижов, погинуо у бици код Будимпеште, желео да се сахрани у Београду! Капетан Иванушкин, капетан Безделов, мајор Заварухин и многи, многи други… Сви су они погинули код Будимпеште, али су желели да буду сахрањени у Србији… Више нигде у Европи таквих натписа нема.
И ето, након 80 година, стојиш испред тог камена и размишљаш: Друже пуковниче, шта ли си ти нашао овде у Београду за само неколико дана у октобру ’44?! Шта ли ти се тако посебно овде десило да си, одлазећи преко Дунава у сигурну смрт, тражио својим ратним друговима, да те ако погинеш врате управо овде, на српску земљу? Шта си знао о Србији у свом далеком, на пример, сибирском селу, и шта си стекао, осетио, проживео овде, што ниси пронашао корачајући преко пола Европе? Нема одговора… Нема их ни у извештајима с фронта, нити у обавештењима о смртном случају, које је добила твоја родбина, нити у документима у војним архивима.
Наша заједничка руско-српска историја, за разлику од свих осталих, веома је лична. Политика, дипломатија, савезништво, све је то некако секундарно. Све то као да је изведено од нечег много важнијег. У овој историји је пут од срца руског добровољца царског пуковника Рајевског, које је вечно остало у манастиру Светог Романа код Ђуниса, до завештања совјетског пуковника, комунисте Стрижова и његове надгробне плоче у Београду, може се измерити само једном речју: љубав. Другог објашњења нема. Шта је могло да натера младог, сјајног и богатог аристократу Рајевског да 1876. године ризикује све и оде у Србију у сигурну смрт? Мислим да је исто оно што је овде у јесен 1944. осетио пуковник Црвене армије, који је отишао да ослобађа Мађарску, али затражио да га сахране управо овде у Београду ако му се нешто деси. Значај ове необичне молбе су очигледно препознали и његови другови, који су у читавом хаосу рата испунили последњу жељу погинулог официра…
Данас, на Дан победе, свој 91. рођендан слави, вероватно, најпознатији београдски бели Рус, професор Андреј Тарасјев. Унук царског генерала, син свештеника руске цркве у Београду, данас један од ретких живих сведока тог периода. За разлику од многих Руса, породица Тарасјев је уочи ослобођења града одлучила да остане у Београду. Андреј Тарасјев памти да је његов деда тада рекао да руском царском генералу не приличи да хвата маглу с Немцима. После само годину дана, 1945, трагично се завршило по њега, али тада, у јесен ’44. у Београд су ушле борбене јединице Црвене армије, које су виделе пакао…
„Добро се сећам како су се многи ’црвени’ за које нас је тада судбина везала обраћали мом деди: ’Ваша екселенцијо’ (како је приличило обраћати се генералу у руској царској армији). Били су случајеви када су совјетски војници и официри у тајности тражили благослов од мог оца свештеника, који је тада често служио у Руској капели на Новом гробљу. Лично сам био сведок како су мом оцу прилазили совјетски официри и тражили да одржи опело за своје погинуле ратне другове. Неколико пута сам видео и оне који су долазили у Београд из Мађарске с телима својих другова. Молили су мог оца да одржи парастос и причали му како су довезли погинулог с мађарског фронта да би му испунили последњу жељу да буде сахрањен у Београду. Сигуран сам да је разлог за то био следећи: ови совјетски људи су знали да их нико неће вратити у отаџбину и желели су да остану овде јер су знали или осећали ову земљу као своју родну, православну, словенску…”
Ове године нам предстоји обележавање 80. годишњице ослобођења драге Србије од немачких окупатора. Тако се испоставило да су се управо ове јубиларне године, у мају, заређала три најважнија празника: Васкрс, Ђурђевдан и Дан победе. Посматрајући данас на те надгробне натписе, увиђам дубоки смисао! Дан васкрснућа Христовог је дан победе над смрћу као такве, смењује дан светог војника, победника зла, за којим ће уследити дан наше заједничке победе над реалним оваплоћењем апсолутног зла, над нацизмом. У совјетској традицији обележавања Дана победе увек се провлачио скривени васкршњи смисао. У вечној ватри, која је постала секуларна верзија Благодатног огња, у песмама о херојима који су учинили подвиге и постали бесмртни, у минутима ћутања, који су пружали могућност да се у тишини помоле за пале онако како је могао сваки конкретни совјетски човек, иако можда и није знао ни реч молитве. Повратком Васкрса хришћанска симболика није напустила традицију обележавања Дана победе. Не само да се задржала већ је и стекла нову, још дубљу форму. Сама идеја „Бесмртног пука”, који у Русији окупља у своје редове на милионе грађана, буквално је прожета хришћанским смислом. У суштини је то грандиозна литија када заједно са живима иду и пали борци, који су на тај начин победили смрт!
Данас, 80 година након рата, ми живимо у свету, у ком покушавају да нам подметну основне појмове, у свету у ком ослободилац може бити проглашен за окупатора, где земље и народи који сносе одговорност за најмонструозније злочине у историји човечанства себи дају за право да суде и окриве оне који су све жртвовали ради слободе. Зато током ових васкршњих дана посетите Гробље ослободилаца, прочитајте натписе на плочама као молитву, јер је на њима исписана историја љубави! Срећан Дан победе! Христос воскресе!
директор Руског дома
[ПОЛИТИКА]
