Др Марио Калик је филозоф и публициста из Београда. Био је председник Удружења студената филозофије (СР) Југославије и један од покретача скупа „Филозофски сусрети”. Објавио је више научних радова у којима разматра идеје Сократа, Маркса, Шелера, Гелена, Гадамера, Маркузеа, Алтисера, Жижека, Бадјуа, Михаила Марковића, Гаврила Принципа и младобосанаца, и других мислилаца. Бави се и публицистиком, и до сада је објавио велики број текстова везаних за идејне, друштвене и политичке теме на линији левичарског патриотизма у дневним и недељним новинама и на интернет порталима (Политика, Печат, Нова српска политичка мисао итд.). Политички је био ангажован у Социјалистичкој партији Србије и Удружењу „Слобода“ (Комитет за одбрану Слободана Милошевића пред Хашким трибуналом) у периоду 1999-2002. За портал Братство др Калик говори о српско-руским односима данас и о савезништву Србије са традиционално пријатељским земљама.
– За почетак, шта за Вас представља српско-руско братство?
За мене је братство српског и руског народа блискост, повезаност и солидарност у дељењу заједничког етничког (словенског) порекла и културног идентитета и менталитета (ћирилица, православље, емоционализам, колективизам итд.), затим дељење историјске судбине као епопеје заједничких борби, патњи, страдања и победа, и на крају заједничке историјске мисије и циља, другим речима, оно што се односи на почетак нашег етничког бивствовања, његов историјски ток, и крајњу сврху и идеал нашег националног деловања.
Подсетимо се на неке егзактне и непобитне историјске чињенице које данас окорели србофоби и русофоби, што домаћи што западни, упорно покушавају да игноришу или обезвреде, како би што више Србију и Србе утерали у чељусти западне Империје. Управо је у разговору са једним руским монахом Свети Сава одлучио да оде на Свету гору, где се замонашио у руском манастиру Светог Пантелејмона. Од друге половине XIV века Савино „Законоправило“ („Номоканон“, „Крмчија“) се примењивало и у Руској православној цркви. Његов је утицај немерљив на руско канонско право, а име Светог Саве се среће и у богослужбеним књигама руске редакције све до савременог доба. Великог руског цара Ивана IV Васиљевича, од непријатеља названог „Иван Грозни“, подигла је и васпитала његова баба Српкиња Ана Јакшић. Одгајан у духу Светог Саве, успоставио је у Русији законе Светога Саве према његовом „Законоправилу“ и учинио Русију моћном државом.
Објавио је грандиозно књижевно дело „Руски царски летопис“ у којем је осликана историја света од Стварања до његовог времена, и у њему на преко 100 страна приказао историју Светог Саве, Немањића и Косовске битке. У Архагангелском саборном храму који се налази унутар московскога Кремља, цар Иван IV дао је да се насликају његови стварни или наводни владарски преци. Међу њима су осликани Стефан Немања, Свети Сава и кнез Лазар.
И у модерној српској историји сачувана је спона са Русијом. Русија је колико је могла пружала помоћ Србији у Првом српском устанку, а Карађорђе је након пораза устанка нашао уточиште у Русији. Познате су његове слике у иконографској црној руској генералској долами. Крајем 19. и почетком 20. века руски конзули на Косову и Метохији Иван Јастребов и Григориј Шчербина сведочили су о арнаутским злочинима над Србима. Русија се затим солидарисала са Србијом од самог почетка Првог светског рата, а након рата руска емиграција је у Србији, односно Краљевини СХС/Југославији, оставила значајан траг и културни утицај.
И у Другом светском рату већи део Срба, са нечасним и неславним изузетком српских квислинга и колаборациониста одрођених и отпалих од слободарске српске прошлости, нашао се на истој страни са Русима у борби против заједничких непријатеља, трпећи страховите жртве и страдања. Без велике и славне Црвене Армије, наравно уз значајно учешће наших херојских партизана, не би било могуће ослобођење наше земље од нацифашистичке окупације. Оно што је Хемингвеј рекао: „Свако ко воли слободу дугује Црвеној армији толики дуг да се никада не може вратити“, посебно се односи на нас Србе. У послератном периоду, након краћег периода сукоба са СССР-ом, поново су успостављени мирољубиви односи и сарадња.
Последњих деценија, након посрнућа Русије за време Јељцина и јачања Путина, везе између Србије и Срба и Русије постају опет све ближе и чвршће. Са Русијом је 2009. покренут пројекат „Јужни ток“ за допремање гаса у нашу земљу. Русија је, између осталог, блокирала антисрпску резолуцију о Сребреници у СБ за шта дугујемо вечну захвалност великом руском амбасадору Виталију Чуркину. Русија нам је помогла за време поплава, продаје нам гас по врло повољној цени као и наоружање. Русија је помогла довршетак градње Храма Светог Саве, а руски мајстори су осликали његову унутрашњост. Руски вајар Рукавишњиков израдио је грандиозан споменик Стефану Немањи у Београду.
Русија је данас најважнији међународни заштитник нашег суверенитета и територијалног интегритета, стајући чврсто на позицији поштовања Резолуције 1244 и подржавајући наше државне и националне интересе у СБ УН. Русија подржава и Републику Српску и председника Додика у њиховој одбрани Дејтонског споразума против агресивних претензија лажног „високог представника“ Кристијана Шмита и владе у Сарајеву да укину легалне и легитимне ингеренције Републике Српске. Председник Путин и премијер Медведев посећивали су Београд на годишњицу његовог ослобођења у Другом светском рату, а наши званичници присуствују прослави Дана победе у Москви. Не треба заборавити и да је белоруски председник Лукашенко био једини који је имао части и храбрости да посети СР Југославију за време НАТО бомбардовања 1999. и да је посебно тадашњи руски премијер Примаков имао симпатије и добре односе са председником Милошевићем.
Милошевић је тражио помоћ руских лекара уочи његовог убиства у Хашком трибуналу, а на његовој сахрани били истакнути руски политичари и генерали (Зјуганов, Бабурин, Ивашов и други). Путинова влада је са Слободановом потписала споразум о слободној трговини у августу 2000. У Москви је недавно подигнут и споменик председнику Милошевићу. Такође, Вељко Кадијевић је завршио свој живот у Москви, као и Мира Марковић. На свим овим историјским примерима, а има их још доста, виде се братство и солидарност српског и руског народа и државе. Другачији периоди били су на срећу краћег трајања и мање историјски битни. Ове тврдокорне историјске чињенице ни на који начин не могу урушити или унизити овдашњи вестернофили, аутошовинисти и русофоби.
На крају, али не најмање важно, јесте оно што се непосредно тиче наше садашњости и будућности, историјске мисије и задатка српског и руског народа у којем се такође огледа и учвршћује њихово братство и солидарност. Они су у стварању новог, праведног, слободног и хуманог међународног поретка након рушења петовековне западне хегемоније над планетом и посебно њене последње фазе, тзв. Новог светског поретка на челу са Четвртим Рајхом оличеним у САД-НАТО-ЕУ-ММФ савезу, тријумфално инаугурисаног крајем 20. века са рушењем Берлинског зида, комунизма, СССР-а, Источног блока, СФРЈ, чије смо стравичне последице осећали све до пре неколико година када је тај поредак коначно доспео у кризу, и почео да се круни и урушава.
О теми Новог света сјајно пише Владимир Кршљанин у својој последњој књизи истоименог наслова, са поднасловом „Србија, Русија, Кина – Будућност која је почела“. Сирија 2015. вероватно је била прекретница и искорак у ту будућност, први пораз америчког и западног империјализма након 25 година континуираних победа и успеха, од тада нису забележили ниједну победу у својим „интервенцијама“, што оружаним, што „обојеним револуцијама“. Руси и Срби су главни у Европи који морају довршити тај посао уништења империјализма, а од тога ће зависити и шира, глобална геополитичка ситуација.
Срби, под вођством Слободана Милошевића, Радована Караџића, Ратка Младића, Милана Мартића и других политичких и војних лидера, били су први у Европи, а други у свету (након Ирака и Садама Хусеина), који су се супротставили америчком неофашистичком „Новом светском поретку“ одмах на самом његовом почетку, у тренутку његовог планетарног тријумфа, чиме су поново потврдили свој слободарски и антиимперијалистички дух и традицију. Наш отпор империјализму 90-их, под паролама „Србијом неће управљати туђа рука“ и „Србија се сагињати неће“, потпуно је на магистралној линији наше историје од Косовског боја, српских устанака, балканских и Првог светског рата, НОБ-а.
Из свих тих борби и ратова изашли смо као победници и развијали и унапређивали нашу отаџбину, и тако ће по историјској логици и правди бити и сада. Након вишедеценијских жртава, страдања, разбијања и умањивања наше државе и народа, слабљења економије и осиромашења под теретом санкција, неоколонијалне окупације и експлоатације, контракултурне и антидуховне инвазије и терора тзв. меке моћи америчких и западњачких медија, филмске и музичке индустрије, белосветских НВО, система антивредности, долази поново време ослобођења и уједињења српског народа и његовог економског, социјалног, културног и духовног просперитета.
Русија, као и у неким ранијим преломним историјским дешавањима, игра за нас значајну, па и пресудну улогу. На Источном фронту поново се одлучује о судбини Срба, Србије, Европе и света, њиховом егзистенцијалном, материјалном и духовном спасењу. Од слома западног империјализма у Украјини и даље у Европи не зависи само опстанак и судбина Русије и Руса, већ и свих европских народа и држава који морају повратити свој суверенитет и аутономију које су им отели САД, ЕУ-ропска и НАТО бирократија и олигархија, удружена са онима на челу њихових држава и влада који слепо следе и извршавају вољу и одлуке вашингтонских и бриселских центара моћи и поробљавања.
У случају да на време не изаберу праву и победничку страну, што тренутно већина европских народа и држава нажалост не чине, заслужују да буду кажњени у будућем новом европском и светском поретку који се рађа и уздиже на развалинама старог америчког и евроатлантског. Стварање тог новог света, у братству и савезништву са Русијом, крајња је сврха и идеал наше националне мисије и деловања. Од заједничког словенског порекла и почетка до заједничког циља и краја са Русима, на том путу се исцрпљује наша историјска судбина. То су Алфа и Омега нашег историјског бивствовања и кретања.
– Ко нам је духовно и цивилизацијски ближи – Русија или Запад?
Наравно да су нам Русија и Руси духовно и цивилизацијски ближи. Са Русима делимо заједничко етничко порекло (Словени), веру (православље), сличан језик, писмо (ћирилица), заједничке непријатеље па тако и заједничку историјску борбу и судбину, колективни менталитет и систем вредности. Нажалост, ми смо кроз историју имали и имамо махом превише позападњачену политичку и интелектуалну елиту, али нам је зато народ традиционално наклоњен и веран Русији, што се види и данас када је више од 80% нашег народа против увођења санкција Русији (тачније, сав народ, јер ови остали не могу се назвати српским народом, то су изроди и издајници).
Ипак, мислим да треба разликовати геополитички и културолошко-цивилизацијски Запад. Овај први има иза себе дугу историју империјализма, колонијализма, неоколонијализма, расизма, милитаризма, ратних злочина, геноцида, укратко, освајања, пљачке и уништења читавих цивилизација, народа и држава. И због свега тога беспоговорно и што пре треба да буде послат на ђубриште историје да би светски народи и читаво човечанство уопште преживели и опстали, а затим имали некакав развој и благостање. Међутим, највиши домети западне културе и цивилизације у области филозофије, уметности, науке, извесних политичких вредности и институција, представљају позитивне тековине које не треба одбацити, и које могу послужити управо као критика и отклон од ретроградних и деструктивних деловања и учинака геополитичког Запада. Оне такође могу бити корисна допуна и коректив неких негативних страна наших институција и менталитета.
Зато ја нисам поборник једностраног и екстремног антизападњаштва на том високом културно-цивилизацијском плану. Нема Запад само тамне, већ и неке светле стране. Слобода, демократија, људска права, правна држава, плурализам, хуманизам, аутономија појединца итд., све оно што геополитички Запад реторички и идеолошки прокламује при спровођењу свог империјализма и (нео)колонијализма како би давао привид легитимитета освајању и пљачки, окрећу се против њега самог, јер он те идеје и вредности брутално крши на сваком кораку, и то не само у поступцима према другим народима и државама, већ и унутар властитих држава и према сопственом становништву и појединцима (случајеви Асанжа и Сноудена ваљда то довољно доказују). Стога ове идеје и вредности треба сачувати, и на њих се позивају они слободоумни и прогресивни мислиоци и ствараоци на Западу који се супротстављају спољњој и унутрашњој политици западних сила (споменимо само Чомског). Нама је потребна богата, развијена и плодотворна синтеза добрих страна западне, руске и источне културе и цивилизације.
Али свакако треба одбацити и снажно се борити против оних декадентних, девијантних и деструктивних трендова и агресивних утицаја савременог Запада који нажалост данас доминирају. То су западноцентрични и амероцентрични глобализам и унилатеризам, неолиберализам, егоцентрични индивидуализам, вулгарни материјализам и конзумеризам, насиље у друштву и медијима, контракултурни ријалитији и таблоиди, порнографизација јавне сфере, милитантни атеизам, перфидни екуменизам, ЛГБТ агенда и пропаганда, радикални феминизам, легализација марихуане и других дрога итд. Све је то негација исправног, нормалног и здравог људског живота и развоја нација, вера и личности. Путин и патријарх Кирил нарочито истичу борбу против таквих западњачких појава и первертираних (анти)вредности, и позивају на окретање духовним, традиционалним и породичним вредностима, као и њихово уграђивање у систем образовања и пре свега васпитања. Зато данашњи сукоб Русије са Западом нема само војну, политичку и економску, већ и аксиолошку, културолошку и духовну димензију. У њему се одлучује да ли ће човечанство подлећи духовној пустоши и варварству, или ће се спасити и препородити.
– Евроатлантске интеграције су ЕУ и НАТО. Евроазијске интеграције су Савезна држава Русије и Белорусије, ЕАЕС, ОДКБ и ШОС, а у Евроазији је и тежиште глобалног обједињења БРИКС. Где је Србији место и чему треба да тежи?
Јасно да Србија не треба да тежи и да јој није место међу онима који су нам разбијали све државне облике последњих деценија (СФРЈ, СРЈ, сама Србија), уводили економске и друге санкције, бомбардовали, организовали „обојену револуцију“, отели национално богатство и ресурсе (земљиште, индустрију, банке, тровинске ланце, услужни сектор, ослабили домаћу пољопривреду својом већом конкурентношћу и увезеним производима итд.), није нам место са онима који упорно воде антисрпску политику у региону, покушавају да изобличе и изопаче наш национални и културни идентитет промовисањем и утеривањем неких својих девијација, стално нешто бахато и арогантно намећу, условљавају, уцењују, притискају, прете. Инсистирати на „сарадњи“ и „пријатељству“ са таквим доказаним и ноторним вишедеценијским непријатељима чиста је малоумност и мазохизам. Са евроатланским „интеграцијама“ су наша државна, национална, економска, социјална, културна и духовна дезинтеграција и пропаст загарантовани.
С друге стране, без Русије нема остварења наших државних, националних, економских, културних и духовних интереса. Русија се одлучно и доследно залаже за Космет у саставу Србије, једнако снажно и принципијелно подржава Републику Српску и српски народ у Црној Гори, обезбеђује нам јефтин гас, заступа исправне културне и духовне вредности итд. БРИКС се шири, поред оснивача који играју све већу улогу у данашњој глобалној геополитици и економији, учлањују се велике и значајне регионалне силе на основи равноправне и поштене сарадња, без принудног условљавања и израбљивања као у случају западних сила. Русија ових дана донира стотине хиљада тона житарица афричким земљама, Кина улаже у огромне инвестиције у њихов развој, а исти процес одвија се и у Латинској Америци. Ја не знам шта је савремени Запад оставио иза себе сем опљачканих, порушених или опустошених земаља. Зато подржавам јачање веза и савезништва Србије са Русијом и Белорусијом, споразум о стратешкој сарадњи и безбедности са Русијом, као и идеју учлањења Србије у БРИКС коју је први у јавност изнео Покрет социјалиста.
– Русија и Запад су данас у сукобу. Ко је за Србију у овом тренутку важнији? И да ли је уопште могуће да у јеку овог сукоба појачамо савезништво са Русијом. Колико би нас то коштало?
А колико нас кошта савезништво и сарадња са ЕУ и НАТО, шта смо ми од тога реално добили? Њихове „донације“, кредити и „инвестиције“ чист су пример неоколонијализма, потонућа и пропадања у дужничко ропство. Ја бих се овде позвао на значајан текст проф. Слободана Антонића „Србија као колонија“, у коме су изнети суморни и поражавајући, али прецизни подаци о размерама западне неоколонијалне експлоатације Србије којом се из наше земље исисавају стотине милијарде евра.
Антонић цитира угледног економисту Јована Душанића који каже: „странцима је продато готово све што су желели да купе, по ценама по којима су то желели“. Па ако већ говоримо о пљачкашкој приватизацији, ту је тврдња Бранка Павловића да је „највећа пљачка у приватизацији била у корист странаца“. Несумњива је доминација страног капитала у српској привреди – од 15 највећих извозничких компанија свих 15 припадају странцима. Једна од процена је да у Србији „одлив капитала прикупљен по основу дивиденди, реинвестираних профита, камата итд. (у корист странаца), у просеку годишње износи преко милијарду евра“, при чему томе треба додати још и „две милијарде евра годишње, колико се из Србије одлије кроз трансферне цене“. На основу односа улагања страног капитала и профита процењено да је сразмера оплодње страног капитала у Србији 1:2,5 (на уложени евро добит од 2,5 евра). То је права слика српског (полу)колонијалног статуса, односно полупериферијског положаја данашње Србије у светском капиталистичком систему.
Према званичним подацима, разлика између српског увоза и извоза, 2000-2020, износи чак 129 милијарди долара. У питању је мањак од читавих 6,5 милијарди долара годишње или 538,6 милиона долара месечно. Ради поређења, годишњи дефицит Србије у доба социјализма (1988) био је свега 80 милиона долара. Тих 6,4 милијарди долара разлике у годишњем мањуа, како каже Антонић, и јесте разлика између привреде у релативно сувереној земљи (каква је била СФРЈ) и привреде у (полу)колонији.
У Србији су све банке осим једне (Поштанска штедионица) у власништву иностраних, првенствено евроамеричких структура. Само у једној години стране банке су из Србије извукле 1,5 милијарди евра. Друго, у Србији страни капиталисти од српске владе добијају 14,5 пута више субвенција за новоотворене погоне него домаћи привредници. Износ субвенција креће се и до 142.000 евра по новозапосленом раднику. Тиме стране компаније у Србији практично обезбеђују бесплатну радну снагу за наредних неколико година. Антонићев изричит закључак је да је Србија у економској и политичкој зависности од ЕУ и САД. Србија је њихова неформална колонија.
Кад се имају у виду ове егзактне чињенице, сасвим је очигледно да ми морамо да се ишчупамо из овог колонизованог поробљеног положаја како знамо и умемо, и то што пре, иначе нам спаса нема. Зато треба да мислимо о будућности која долази, колико ће нас коштати ако се на време јасно и непоколебљиво не определимо за исправну и победничку руску страну тј. ако своју судбину као до сад наставимо да везујемо за рђаву западњачку чији је пораз све ближи. Ми смо увек кроз историју били на победничкој и прогресивној страни, и треба да наставимо тим светлим и слободарским путем наше прошлости, да останемо верни и достојни завета предака који су положили своје животе и на друге начине се борили и жртвовали за слободу и напредак наше отаџбине. То значи да треба да јачамо савезништво са Русијом, да видимо какве су последице, и да их издржимо, са чврстом вером и надом да нас након проласка кроз мрак и искушења ропства и назадовања чека светлост и благодат слободе и напретка.
– За крај, када су Србија, Социјалистичка партије Србије и Слободан Милошевић пролазили кроз најтежи период (НАТО агресија и бомбардовање, обнова и изградња земље, енормни спољњи и унутрашњи притисци, појачано западно финансирање и мобилисање опозиције, организовање рушења Милошевића итд.) учланили сте сте у СПС и били неколико година омладински фунционер. Након петооктобарског пуча 2000. године, свргавања Милошевића и његовог изручења Хашком трибуналу, остали сте доследни изворним и борбеним идејама Милошевићевог СПС-а, ангажујући се у Удружењу „Слобода“ које је наставило да следи ту идејну и политичку линију. Милошевића већ одавно нема. Да ли је са ове временске дистанце кристално јасно, да некадашњу политику Милошевићеве епохе из деведесетих прошлог века према Западу, данас спроводи званични Кремљ на челу са Путином? Да ли можда препознајете неке сличности или истоветности некадашњих Милошевићевих потеза и данашњих Путинових, у односу на Запад?
Ако погледамо реторику западних медија, званичника, новинара, (квази)аналитичара, видимо да се Путин често означава као „нови Милошевић“. Борис Џонсон је у британском парламенту изјавио да Путин у Украјини ради исто што и Милошевић на Косову, и да ће чак завршити као Милошевић (пусте наде и снови једног ретардираног западног кловна). То значи, да употребим филозофски израз, да је означитељ Милошевић још увек актуелан и јак. Баук Милошевића и даље кружи Европом и светом, походи и узнемирује западну империјалистичку елиту.
То не чуди јер је Слободан светско-историјска личност, први слободар и херојски борац против „Новог светског поретка“ на тлу Европе са којим је западна Империја морала да се бори и мучи читавих 15 година, рачунајући и Слободанову величанствену одбрану у Хашком трибуналу. Западњачко поређење Путина са Милошевићем може бити само комплимент и за једног и за другог, оно само потврђује да је много ђубрета бачено на Слободанов гроб, али да све то развејава ветар историје. У таквом поређењу Слободан доживљава светско-историјску рехабилитацију, ревитализацију и реафирмацију, а Путин се од (пост)јељциновског државника који покушава да се уклопи у западни светски поредак трансформише у великог лидера који започиње отпор према том поретку и мења свет.
Зато је сасвим логично да постоји сличност, па у неким аспектима и идентичност ситуације у којој су се налазили Србија и Срби 90-их и Русија и Руси данас, као и између Владимирове и Слободанове политике и профила. Отуда и често позивање Путина и Лаврова на случај Србије и С(Ф)Р Југославије у критици западне геополитике. Запад није испоштовао Минске споразуме, штавише отворено је признао да је то била само куповина времена како би се они и Украјинци припремили за рат са Русијом, као што га нимало нису занимала права и животи Руса у Донбасу или воља Руса на Криму.
На исти начин Запад у нашем случају није поштовао и не поштује споразуме и елементарна права и изражену вољу српског народа на Космету и простору бивше Југославије (Кутиљеров, Дејтонски, Кумановски споразум, Резолуција 1244, Бриселски споразум итд.). Запад уводи санкције Русији као што је уводио нама. Запад такође измишља и подмеће Русији и Путину „ратне злочине“ и „геноцид“, као што је исто (зло)чинио према нама и Слободану. Запад пореди Путина са Хитлером као што је поредио и Милошевића. Итд. итд., сличности и идентичности се само нижу.
Али постоји једна велика, суштинска и пресудна разлика. Русија је данас много јача сила него што су били Србија и Срби 90-их. Чак је и са нама и Слободаном тада свемоћни Запад морао да се бори скоро десет година да би нас сломио, користећи сва могућа средства, од економских санкција, преко политичких и медијских притисака, до директне војне агресије, бомбардовања и финансирања и организовања „обојене револуције“. Право је питање како смо толико дуго издржали у тако неравноправном односу снага. Одговор је у слободарству и виталности нашег народа и руководства које има национални карактер и моралну чврстину. Сад замислите који су потенцијали Русије и Руса на челу са челичним Путином, који су данас неупоредиво већи него 90-их, док је Запад прилично слабији. Оно што је некада започео Слободан, данас наставља Владимир, овог пута са супротним исходом, до потпуног пораза и слома западне Империја након више од пет векова доминације светом.
Како лепо каже Кршљанин, Срби и Слободан су водили први европски устанак против „Новог светског поретка“, Руси и Путин воде други. Срби и Слободан били су весник Новог света, Руси и Владимир су његов гласник и победник. Ми морамо да прихватимо и проносимо тај глас и победу, борећи се са Русима против заједничког непријатеља, као и до сада у историји. Треба да се припремамо за устанак и борбу, а на крају нас чека ослобођење, уједињење и напредак као 1918. и 1945. Једино што ће овога пута то бити проширена Србија, а не Југославија.
Душан Опачић
