Портал Балканист наставља да упознаје своје читаоце са српским уметницима који су део свог сценског стваралаштва посветили јачању руско-српских веза, делујући као културни мостови између наших народа.
Данас разговарамо са оперском певачицом Милицом Досковић, која је позната по популаризацији духовне и културне баштине Србије, а уједно је и талентовани извођач руских народних песама.
– Здраво, Милице! Прво и стандардно питање за такав случај је, зашто Русија? Како је дошло до Вашег интересовања за руску културу? Шта је корен ваше русофилије, да тако кажем?
Питате зашто Русија, а ја просто не могу да замислим дан без ње, без њене музике, културе, људи… Нарочито се не одвајам од хорске музике, руских хорова, а руски светитељи подједнако као и српски надахњују и испуњавају мој духовни свет.
У време мог одрастања, много је више била заступљена руска култура на националној телевизији (која је уједно била и једина). Много сам се радовала руским цртаним бајкама, руском балету, филмовима… Сећам се баш за новогодишње празнике сам увек чекала цртани филм “Коњић грбоњић” и била је једна новогодишња комедија, много слатка филмска прича безазленог хумора, а балет Лабудово језеро се небројено пута давао у програму и просто сам га упијала. Касније када сам се прикључила градском хору у Зрењанину, открила сам чари хорске музике – нарочито руских аутора. Могу рећи да ме је та музика и одвела и приволела оперском хору, много више него солистичком певању и увек се радујем операма руских аутора.Толико се осети снага, ширина, чистота и просто је велика као Русија.
А онда сам се заљубила у колегу, музичара, русофила и исто тако заљубљеника у хорску музику, диригента и временом, уз наше троје деце, још више смо трагали за новим садржајима, који су се путем интернета све више и нудили. Почела сам да водим и дечији црквени хор, где смо изводили како српске, тако и руске композиције, нарочито нових, савремених аутора, а многе песме сам и препевала за децу на српски (Три белых коня, Надежда, Восковые свечечки, итд). Ауторску песму „Породица вреди злата“ препевала сам на руски (на текст песникиње Раде Јањушић), а такође је урађен и спот.
Све је некако водило ка томе да наша породица нађе начина да на неко време оде за Русију, како би се усавршавали, али на жалост супругова прерана смрт нас је у томе зауставила.
– Да ли мислите да је руска култура тражена у Србији? Ако јесте, колико? Постоји мишљење да су само три руске песме популарне међу Србима: „Калинка-Малинка“, „Каћуша“ и „Подмосковске вечери“, од којих даље интересовање не иде. Шта можете рећи о томе?
Мислим да руска култура није довољно тражена у Србији, али је наш народ јако воли и поштује. Оно што нам се не нуди и није нам “пред очима”, тешко до нас долази. Мало је људи који ће трагати за различитим културним садржајима, али наступима великих руских звезда и нас овде који изводимо руску традиционалну,духовну и савремену музику ствари се померају и даље од Каљинке, Каћуше, Подмосковских вечери и Рјабинушке. Зато мислим да је изузетно важно прожимање уметника ове две земље и њихова сарадња.
– Која је Ваша омиљена руска песма?
Не бих могла баш да изаберем омиљену руску песму. Некада то и јесу биле Подмосковске вечери, Рјабинушка, али упознајући се све више са руском културом и посебно музиком, све је више песама које прирастају срцу и многе изводим на својим наступима. Гостовањима у Србији Кубанског козачког хора, хора Александрова, Пелагеје, у народу су заживеле песме „Когда мы были на войне“, „Конь», «Ой да не вечер“… Оне и јесу моје омиљене, али исто тако и песме „Нежность», «Эхо“, „Позови меня“, „Кукушка“ и многе друге. А интересантно је да је дуго на мојим целовечерњим концертима најомиљенија песма публици била „Вишня белоснежная».
– Учесник сте руског међународног такмичења „Дорога на Јалту“. Реците нам детаљније о својим утисцима о Русији и руској сцени. Да ли и даље планирате да учествујете на руским такмичарским догађајима? Код нас су увек добродошли гости и учесници из братске Србије.
Веома је специфичан фестивал „Дорога на Јалту“ и то ме је веома привукло. Рад на преводу задате песме на матерњи језик, припрема сценског наступа уз кореографију, наступи са великим звездама Русије, телевизијска гостовања и сам наступ у Кремљу, и све уз сјајан стручан и организациони тим, феноменално. Затим и сјајне вечери дружења са другим извођачима који су долазили из различитих крајева света, где је свако био представник своје земље и своје културе, уз све оно што нас је спојило на том фестивалу. Не знам да ли бих се поново пријављивала за фестивале у Русији, не би ми то свакако био примат, али свако гостовање је част, изазов и излив оних емоција, које спајају наша два народа.
Емоције које сам доживела од публике на фестивалу остаће као један велики подстрек за будући рад и прелепа успомена.
– Да ли бисте волели да живите у Русији?
Мислим да сам делом одговорила на ово питање и то је заиста била моја младалачка жеља, а сад се некако више надам да ће моја деца тежити ка томе, односно да проведу неко време свог усавршавања у Русији и буду спона наше две земље. Они, иако тинејџери, изузетни су музичари, често заједно и наступамо и много воле Русију, блиску по духовним вредностима, култури и великим могућностима за младог човека. Маша, Нина и Дања – и српска и руска имена…
– Српско удружење “Народна дипломатија” је једно од активнијих на српско-руској сцени, како оцењујете сарадњу са њима и њиховим руководством?
На челу српског удружења Народна дипломатија је човек изузетне енергије и морам рећи, покренуо је и у мом раду велики број ангажмана, учествовао у реализацији многих концерата, нарочито хуманитарног карактера, који су тако преко потребни у овим временима. Сарадњу са Иваном Стефановићем и Народном дипломатијом, проширујемо и подршком у раду на новим ауторским песмама, а између осталог и повезивању руско-српског културног света. Зато мислим да оваквим људима треба одати велико признање за њихов труд и ангажман, јер је такав ентузијазам непресушан извор за стварање чврстих веза два народа.
– А хуманитарни концерти? Многи људи су сазнали за вас након ваших наступа у просторијама Руског дома. Певали сте на концертима за помоћ деци Косова и Метохије и Донбаса које је организовала “Народна дипломатија”. Може ли се рећи да учешће у оваквим манифестацијама, поред наведених добротворних циљева, такође помаже да се повећа популарност извођача? Да ли је доброчинство данас популарно или је пут до успеха уметника комерцијалан?
За мене је доброчинство, уз хуманитарне концерте, круна мог уметничког деловања, јер сам увек и осећала потребу да смо ту једни за друге. Чинити добра дела, а поготову кроз музику која нас највише може окупити око добрих идеја, за мене и моје сараднике је просто главни смисао човечанства. Људи то осете, јер такве емоције распламсавају срца људима, и зато имам велику подршку. Нисам комерцијални тип и стваралац сам тренутка који инспирише, а када се такве емоције разбуктају и дарују на добро, дешава се да своје место нађу и у комерцијалном свету, пре или касније. Емоције се не гасе, оне само чекају своје време, свој тренутак.
– Ви сте председник српско-руског друштва „Јевгениј Родионов”. Говоримо ли о том истом ратнику- новомученику? Зашто сте своју организацију назвали по њему?
Друштво српско-руског братства „Јевгениј Родионов“ је основано неколико година пре мог преузимања, са седиштем у просторијама такозване руске цркве у Зрењанину (храм Сабора Светог Архангела Михаила) и следом околности и одласком неких чланова и оснивача из наше средине, а како је мој рад са хоровима (Свети Архангел Михаило) при цркви превазилазио оквире деловања једног црквеног хора (организовањем многобројних концерата, академија, хуманитарног рада итд.) замољена сам да преузмем председничко место у добром тиму. Рад на ауторским песмама је оформио и мањи инструментални састав којем смо тада и дали назив ансамбл „Родионов“ и сада ови ансамбли имају две славе, јесењу – Светог Архангела Михаила, хорску и пролећну – Новомученика Родионова, спајајући поново вредности, и духовне и културне, два народа. Дати свој млади живот за своју отаџбину, свој народ, своју веру, као што је то урадио Јевгениј Родионов, или Иван Васојевић о коме певам, и многи други, свети је чин. Напомињем да је руска црква у Зрењанину управо прославила 100 година од оснивања од стране руских емиграната након октобарске револуције. Међу њима је било и уметника и архитеката, који су дали велики допринос нашој средини својим радом. Данас, због малог броја преосталих руских верника, договором Српске и Руске патријаршије храм је прешао под управу СПЦ. И данас се делом очувало руско појање на службама.
– Како генерално оцењујете ниво руско-српских односа данас? На шта се треба фокусирати ради њиховог јачања?
Увек ће наша два народа бити блиска и везана многим културно-историјским везама, и то се осећа кроз векове. Култура је једна од најјачих веза које су живо тело спајања љубави која постоји међу нама, а музика је најснажнија у свему. Не могу да занемарим и чињеницу да је изузетан допринос данас дат и у филмској индустрији, повезивањем нашег популарног глумца Милоша Биковића са руском киноматографијом, а млади су заиста похитали да гледају његове руске филмове, али и песма, коју је са Бајагом извео, делом на руском – „Дарија“ је велики хит у Србији. Ето, то је леп показатељ напретка у стварању чвршћих веза два народа за које понављам, реално постоји потреба. Ми се осећамо као своји на своме, а то ја потребно и показати.
– Ако је могуће, поделите са нашим читаоцима своје креативне планове за блиску будућност. Треба ли очекивати ваше нове концерте и наступе на руско-српској сцени?
Многи контакти које сам остварила у Русији (приликом гостовања на фестивалу „Дорога на Јалту“), пробудили су и нове визије и планове и видећемо како ће се даље развијати. Чињеница је да сам и члан опере Српског народног позоришта у Новом Саду. Сцена, мјузикли, кабареи, ауторски рад, све се то развија и отворено је за нове идеје.
Мислим да сам делом и изнела планове који се полако и реализују, сарадњом са сјајним људима и у Русији и овде. Свакако,Руски дом у Београду, Иван Стефановић и Народна дипломатија, а сада и све више позива за гостовања у другим земљама, где је подједнако заступљена публика ова два народа, нешто је што мислим да је велики замајац за још јаче повезивање, и за мој рад и рад мојих сарадника. А нове песме у припреми „Србија-Русија“ и „Русијо вољена“, мислим да ће нам распламсати емоције… Једва чекам да заједно запевамо у новој години! Срдачан поздрав и хвала!
Кирил Боршчов
