Алина Арсенјева за Балканист
Одборник у Скупштини града Ниша, доктор техничких наука, професор Универзитета у Косовској Митровици Милош Банђур доследно и отворено изражава подршку Русији и народу Донбаса. Он је раније, као народни посланик у Скупштини Србије из владајуће Српске напредне странке, оштро критиковао украјинског амбасадора који је отворено вређао Русију.
Колики притисак врше ЕУ и САД по питању увођења санкција Русији и како Београд успева да томе одоли?
Притисак Колективног запада на Србију за придруживање санкцијма против Русије од самог почетка је снажан. О том питању данас се мање пише у српским медијима, јер је став Србије чврст, јасан и непромењен, захваљујући чврстој позицији председника Србије Александра Вучића, који за такву позицију има снажну подршку јавног мњења.
Додуше, и јавно мњење у Црној Гори или Северној Македонији је против санкција Русији, али те државе попут многих других немају лидере као што је председник Вучић.
Познато је да је Запад износио различите аргументе и претње којима је покушавао да дисциплинује Србију по питању санкција. Званично су претили 1) заустављањем процеса приступања Србије ЕУ, 2) прекидом финансирања крупних инфраструктурних пројеката у којима је Србија корисник средстава, или 3) поновним увођењем виза за грађане Србије.
Мање званично и преко својих лобиста у Србији, говорили су о 4) прекиду инвестирања у нашу привреду, па чак и 5) о пресељењу постојећих фабрика у друге земље. Све то са циљем да се унесе паника међу грађане Србије. Свака од наведених санкција према Србији, уколико би била примењена, створила би крупне проблеме.
Неопходно је разумети геостратешки контекст: Србија је окружена земљама ЕУ, две трећине инвестиција у нашу привреду и две трећине спољнотрговинске размене одвија се управо са чланицама ЕУ. Србија се ослања и на европске фондове за финансирање инфраструктурних пројеката. Пар стотина хиљада грађана Србије повремено или стално ради у земљама ЕУ и путује те би увођење виза нанело штету.
Неувођење санкција Русији Колективни Запад нам није опростио. Мењају се методи притиска и кажњавања. Недавно, стављање Александра Вулина на листу људи којима је забрањен улазак у САД, при чему знамо да је Александар Вулин шеф БИА, јасан је знак притиска на државу Србију. Штавише, јасно је речено да је то последица неувођења санкција Русији.
Како бисте руском читаоцу објаснили зашто се Србија, будући толико економски зависна од ЕУ, противи антируским санкцијама, с обзиром на огромну цену коју за то плаћа? Према анкетама, 85% грађана земље дели то мишљење. Који су разлози за такву једнодушност?
Прво, грађани Србије одлично разумеју шта се дешавало у ближој прошлости и шта се сада дешава на релацији Русија-Украјина. Ми саосећамо са позицијом Русије и сматрамо је праведном. Срби сматрају да је Русија стрпљиво покушавала да проблеме реши мирним путем али да друга страна, у овом случају Украјина подстакнута од стране НАТО, није желела мирно решење. Ми знамо да је Запад подстицао Украјуну да не спроведе Минске споразуме из 2014-те године, и да је подстицање на чланство Украјине у НАТО са аспекта националне безбедности Русије било недопустиво и неприхватљиво.
Зато сматрамо да је СВО изнуђен потез Русије у циљу заштите њене националне безбедности и руског народа који живи у Украјини.
Друго, Србија и Срби у бившој СФРЈ су 90-тих година прошлог века доживели оно што данас преживљавају Русија и руски народ у Украјини.
Распад Варшавског пакта и СССР-а, непостојање баланса светске моћи, био је импулс да они који никад нису имали државу крену у разбијање Југославије. У отцепљеним републикама бивше СФРЈ, посебно Хрватској и БиХ, које никада нису постојале као државе осим као републике у СФРЈ, српски народ је после отцепљења проглашен за непожељан елемент и поред тога што су Срби ту одувек живели и имали статус конститутивног народа по Уставу Хрватске и Уставу БиХ.
Додуше, Хрватска је само једном постојала као држава, током Другог светског рата, као нацистичка творевина, Хитлерова савезница под називом “Независна држава Хрватска”. Она је обухватала просторе Хрватске и БиХ, и извршила је масован геноцид над српским народом на тој територији. Вршени су масовни покољи српског становништва по селима, укључујући децу, жене, старце. У селу Пребиловци је од 1000 становника убијено 875, сви који су се затекли у селу. У највећем логору смрти Јасеновац мануелно је клањем убијено 700.000 људи, највише Срба, али и Јевреја и Рома.
И баш као у Украјини, у Хрватској и БиХ 90-тих, уз проглашење независности цветају неонацистички режими и величају се злочинци из Другог светског рата. И оно што је нама тада било несхавтљиво је да наши западни савезници из Другог светског рата сада стају на њихову страну, а против нас. Србији уводе економске санкције, заправо економску блокаду, која се односила на све, па и на нафту и на енергенте. Србију и српски народ западни медији сатанизују, жртву проглашавају за злочинца.
НАТО 1994. и 1995. бомбардује војне положаје Срба у БиХ, а 1999. врши агресију на читаву СРЈ (Србија и Црна Гора) са циљем отимања покрајине Косово и Метохија. У том циљу, Србија се 78 дана бомбардује 24/7. Користе се и забрањене касетне бомбе и бомбе са осиромашеним уранијумом.
И поред тога што Резолуција 1244 СБ УН гарантује територијални интегритет Србије на Косову и Метохији, земље Запада признају независност тзв. државе Косово.
Трећи разлог за највиши степен разумевања Срба према Русији су историјске, верске и културне везе које упућују да смо увек били и увек треба да будемо на истој страни. Срби памте руску помоћ током пет векова турске окупације, жртву Русије и Цара Николаја 2 Романова за српски народ у Првом светском рату, и диве се одлучујућем доприносу Совјетске армије у сламању нацизма.
Срби знају да Руси не могу бити на погрешној страни историје, већ увек на правој.
Да ли је српско друштво спремно да жртвује свој животни стандард зарад русофилских принципа и осећања? Поготово имајући у виду страх од повратка у међународну изолацију налик ситуацији из 1990-их, којом Запад прети?
Непридруживање антируским санкцијама у сложеној регионалној ситуацији у којој се Србија налази, посебно је велики подвиг, пошто знамо да то лоше утиче на позицију Србије код западних сила које су се наметнуле као једини медијатори у процесу решавања нашег националног питања и регионалних спорова.
Србија је под снажним притиском Колективног Запада да покрајини Косово и Метохија призна независност. У том циљу, националистички режим у Приштини врши сталне провокације према Србима који живе на КиМ, посебно на северу КиМ, укидајући њихова постојећа права и угрожавајући животе и безбедност људи са циљем да испровоцира Србију да војно реагује.
С обзиром да је за очување мира између националних заједница на КиМ задужен НАТО у форми мисије КФОР са мандатом Савета безбедности, стрпљива, мудра и стална дипломатска офанзива Србије према НАТО и посебно САД, чувар је крхког мира на том простору. Сви покушаји Аљбина Куртија да Србију увуче у сукоб са НАТО су пропали, што јесте дипломатска победа Александра Вучића.
Напори Колективног Запада да изврши ревизију положаја Републике Српске у БиХ, тј да Републици Српској одузму ингеренције које су потврђене Дејтонским мировним споразумом 1995, терет је не само на плећима Републике Српске већ и Србије.
Познато је да су неке амбасаде западних земаља препоручиле мандатару за састав Владе Црне Горе да не узима у Владу српске партије. А управо су обесправљени Срби били покретач промена и пада режима Мила Ђукановића у Црној Гори.
На самом почетку притисака, поставио сам хипотетичко питање, шта Србија добија, а шта губи ако би увела санкције Русији? И шта добија Запад који толико инсистира на томе, као да је то по њега животно питање?
Од првог дана, мој став је био да Србија санкцијама Русији не може да нанесе економску штету Русији, већ само себи. Санкцијама највернијем савезнику Србија ризикује не само дипломатску подршку Русије у Савету Безбедности и другим међународним телима по питању Косова и Метохије, већ и сигурност стабилног снабдевања природним гасом по коректној цени.
Такође, предвидео сам да љутња Запада може да резултује мањим обимом инвестиција, донација, нешто лошијом позицијом у вези КиМ, али не и драматичним сценаријом исељења фабрика у друге земље, јер је овде снабдевање енергијом стабилно и јефтиније него у суседним земљама. Посебне санкције за Србију и блокаду сам искључио као опције јер се у том случају морају применити и према осталим земљама које нису увеле санкције Русији.
Колективном Западу је јако важно да покаже себи (сопственој јавности) и свету да су све земље Европе, оне које јесу у ЕУ, или оне на путу приступања тој заједници јединствене у осуди Русије. Србија је једина која им квари ту слику, Србија је “кост у грлу”. При томе, економска штета коју би Србија претрпела у односима са Русијом њих не занима. Баш као што их не занима ни цена коју плаћају земље западне Европе, посебно Немачка, због санкција према Русији.
У условима таквог притиска Запада, у којој мери је могуће даље јачање односа наших земаља?
Србија се не обазире на примедбе које долазе са Запада због сарадње са Русијом или Кином, зато што је та сарадња наша стратешка политика. Такав став доноси одређене проблеме и последице у односу са Западом, али основни принцип којим се Србија руководи је национални интерес, а не вазалство према било коме.
Сигуран сам да сарадња са Русијом може да буде обимнија, не само у областима енергетике и хране, већ и у области високих технологија, атомске технологије за мирнодопске сврхе, образовању кадрова. Треба знатно повећати број српских студената који ће студирати у Русији.
Уосталом, за јачање привредно-економске сарадње задужен је Међувладин комитет Србија-Русија. Ту су и Привредне коморе наше две земље. Ова тела су најкомпетентнија за иницијативе и стварање услова за умрежавање привредних субјеката.
Срби су генетски кодирани да воле Русију тј. већина Срба се рађају као русофили. Па ипак, убеђен сам да имајући у виду агресивност и бројност прозападних НВО у Србији, које су априори антируски оријентисане, Русија мора да посвети више пажње присуству своје меке моћи у Србији. Има и потребе и простора да медијско, информативно и културно присуство Русије овде буде веће. Надам се да ће руски медији, који раде у региону, више пажње посветити искреним русофилима, који се у најбољем случају налазе у информационој блокади и на „црним листама“ прозападних медија, којих је све више, а у најгорем, постали су жртве њихових прљавих напада. Уосталом, као што знамо, сила је у истини, а захваљујући руским медијима она се сада може чути.
Како ће, по Вашем мишљењу, украјинска криза утицати на регион Балкана?
Да, украјинска криза отежала је позицију Србије у економском и политичком смислу. Трошкови државе за све врсте енергената и енергије су већи.
Није било проблема у испоруци уговорене количине од 2.2 млрд кубних метара природног гаса годишње из Русије, по повољној договореној цени, али је велики скок тржишне цене гаса у Европи утицао на повећање укупне суме коју Србија издваја за овај енергент, зато што недостајућих 0.8 млрд кубних метара гаса годишње купујемо на европском тржишту.
Србији је ЕУ, у склопу шестог пакета санкција према Русији, «заврнула славину» тј. ускратила снабдевање руском нафтом преко Јадранског нафтовода ЈАНАФ, који иде из морске луке у Хрватској до НИС-ове рафинерије у Србији.
Руска нафта је за нас била 30% јефтинија од нафте из других извора. Ускраћивање руске нафте има за последицу повећање цене горива на пумпама. Познато је да је НИС у већинском руском власништву, из чије се најсавременије рафинерије у близини Београда, дериватима снабдевају не само купци у Србији, већ и у Републици Српској и шире.
Ово је довело до одлуке Србије да се изградњом другог нафтовода преко Мађарске, припоји на руски нафтовод “Дружба”. У току је реализација пројекта. Спајањем на “Дружбу”, Србија жели да избегне уцене и повећа сигурност снабдевања нафтом.
Због великих хаварија у највећој термоелектрани Србија већ две године током зиме увози знатне количине електричне енергије. Украјинска криза је утицала на раст цене свих врста енергије, те су издаци Србије за увезену електричну енергију услед ове кризе значајно већи.
Српска индустрија је у великој мери зависна од ЕУ. Фабрике које су у последњих 20-ак година изграђене, део су углавном европског индустријског ланца. Ово значи да ако не раде фабрике у Немачкој, то значи да неће радити и неке фабрике у Србији, које производе компонентне, на пр. за немачке аутомобиле.
У целини гледано, српска економија се показала врло жилавом, тј. захваљујући иницијативама председника Републике и мерама које је на време предузимала Влада, економске последице украјинске кризе су минимизиране и мање су него у земљама Европске уније.
На политичком плану, украјинска криза је отежала позицију Србије и српског народа у региону. Два су разлога: непридруживање Србије антируским санкцијама и заузетост Русије проблемом Украјине.
Природно је да Запад не седи скрштених руку већ настоји да у смањеном присуству Русије на Балкану реши косовско питање на начин који су одавно замислили а који одговара косовским Албанцима.
Непридруживање Србије западним санкцијама против Русије, а све у циљу да Србија попусти и прикључи се санкцијама, има за последицу ескалацију антисрпских акција од стране режима косовских Албанаца и насртаје на статус Републике Српске у БиХ. Логика је проста. Ако Србију притиснемо на болна места схватиће да мора да уведе санкције Русији.
И без јасног сигнала својих западних ментора, Приштина је уз јаку и спојену антируску и антисрпску реторику, закључила да је наведени стицај околности идеалан за провокације према Србији. Барем једном месечно, имали смо насртаје режима Аљбина Куртија на колективна права и безбедност Срба, са циљем да се посеје страх и безнадежност, који ће преостале Србе са КиМ натерати да крену пут Србије, што би аутоматски изазвало реакцију Србије и сукоб са НАТО снагама присутним на КиМ.
Како је могуће преговарати у ситуацији када друга страна одбија да тражи компромис и инсистира искључиво на поштовању сопствених интереса? Да ли је у принципу могуће да Србија уђе у ЕУ, ако се од Београда тражи да заузврат призна „независност“ Косова?
Србија неће признати независност тзв државе Косово, ни директно ни посредно. Нити ће трговати делом своје територије ради уласка у Европску унију. То је добро познат став.
За било какав наставак разговара са Приштином у вези нормализације функционалних односа, с обзиром да је сама испунила све обавезе, Србија захтева да Приштина испуни тачку 1. Бриселског споразума из 2013. а то је формирање Заједнице општина са српском већином. Због толерантног односа западних ментора према режиму косовских Албанаца у Приштини, они пуних десет година нису извршили прву и најважнију обавезу из споразума.
Србија не прихвата приступ премијера косовских Албанаца Аљбина Куртија да разговоре са Србијом сведе на признавање косовске независности од стране Србије. Тим више што Србија не намерава да под било каквим околностима призна независност тзв. државе Косово. Територијални интегритет Србије после агресије НАТО 1999, гарантује Резолуција Савета безбедности 1244.
Председник Србије Александар Вучић често истиче лицемерје западних партнера који са једне стране инсистирају на територијалном интегритету Украјине, а са друге стране од Србије траже да се одрекне дела своје територије. Дакле, став Запада према Украјини и Србији је политика дуплих стандарда на делу. Због тога Запад покушава да у току трајања украјинског конфликта издејствује признање косовске независности, како би елиминисали аргумент да они воде политику дуплих принципа, која доказује непостојање принципа тј. сведочи да се принцип формира у складу са интересом.
Покрет социјалиста, странка шефа БИА Александра Вулина, предложила је нацрт резолуције о приступању Србије БРИКС-у, а потом чак и дала предлог да се о овом питању одржи референдум, јер према истраживањима јавног мњења, две трећине грађана подржава чланство у тој организацији. Затим је и Милорад Додик изјавио да и БиХ треба да поднесе пријаву за чланство. У каквој перспективи је такав сценарио реалан? Да ли БРИКС представља реалну алтернативу ЕУ за земље Западног Балкана?
БРИКС постаје занимљив све већем броју земаља, постаје онај други жељно ишчекивани пол у досадашњем униполарном свету.
Подаци, да ће приступањем нових чланица, земље БРИКС-а производити 30% светског БДП-а, 40% светске производње нафте, имати 45% светских девизних резерви и 46% светског становништва, врло су импресивни.
Позната ми је иницијатива Покрета социјалиста. Сваку иницијативу треба добро размотрити. Земље БРИКС-а су пријатељски наклоњене Србији. Уосталом, БРИКС не тражи одрицање од Косова и Метохије. Сарадња са БРИКС-ом може само да ојача позицију и економију наше земље. У сваком случају, добро је да ЕУ у Србији добије БРИКС алтернативу, јер ће то смањити њен уцењивачки капацитет.
