Никола Танасић: Концерт Пелагеје, српско-руске музичке везе и потреба за додатним зближавањем

Руско-српске везе у музици постоје, узајамне су, и превазилазе уобичајену комуникацију међу глобализованим народима света посредством западне индустрије забаве

Ко се 5. јуна затекао на београдском Тргу републике, имао је прилику да присуствује кратком, али спектакуларном концерту једне од највећих звезда руске музичке сцене. Група Пелагеја на челу са истоименом певачицом из Новосибирска представила је Београђанима своју специфичну фузију традиционалне руске музике и тврдог рока. Маса од неколико хиљада људи на Тргу била је чак изненађујуће велика ако се има на уму да је концерт био слабо медијски пропраћен, поготово када се има у виду да је у питању руска музичка звезда првог реда.

Пелагеја Ханова прославила се у Русији својим снажним гласом и изражајним певањем још као девојчица. Са само 11 година, наступила је на концерту поводом 850. годишњице оснивања Москве са једном од сада већ најславнијих верзија традиционалне козачке песме Любо, братцы, любо. Тај концерт је одржан у веома сличним околностима у којима код нас данас пева “славуј из Ораховца” Павлина Радовановић, Русија је била на коленима, политички понижена, и економски зависна од “партнера са Запада”. У контрасту са свакодневном бедом са којом се суочавала земља, песма девојчице из Новосибирска подсетила је све на неукротиву снагу руског народа и незаустављиву моћ њене песме.

Пелагеја је веома брзо донела одлуку да из чисто традиционалне музике пређе у оно што се код нас обично зове “етно” или world music, а што Руси рутински зову “фолк-роком”. Када је 2009. године московска радио станица “Наше радио” покренула пројекат “Соль” у оквиру кога су модерне руске групе изводиле традиционалне руске песме, пилот-песма целог пројекта и један од његових највећих хитова постао је још један Пелагејин козачки стандард – војничка жалопојка Ой да не вечер. Од тог тренутка Пелагеја постаје неизоставни део руске мејнстрим рок сцене, и ту је остала до данашњег дана.

Наравно, велико је питање да ли би концерт у Београду толико одјекнуо да се није нашао на мети НАТО-пропагандисте Драгана Шормаза, који у последње време свој политички хлеб зарађује бацајући камење на све руско што може да нађе у Србији. Ова кампања је кулминирала трагикомичном најавом концерта у листу Данас, који је, у најбољем маниру својих медијских узора са Запада, на сасвим коректан приказ Пелагејине музичке каријере (преписан са Википедије) накалемио таблоидни наслов “Ко је руска певачица за чији концерт Драган Шормаз тражи да се одложи?“. То је отприлике као када би неко “Ролингстонсе” у Београду најавио као “енглеску групу коју воли Тома Николић”.

Пет руских песама

Пелагејин концерт није први који је нека велика руска рок група одржала у центру српске престонице у знак подршке руског народа српском. Далеке 1999. године, легендарна група ДДТ на челу са Јуријем Шевчуком дошла је у бомбардовани Београд о свом трошку и свирала на једном од чувених антиратних концерта на Тргу. Девет година касније, на први Видовдан након проглашења независности и таласа међународних признања “Републике Косово”, на Тргу су свирали Константин Кинчев и његова група Алиса, чије су песме Небо славян и Непокорные делимично инспирисане српском борбом за слободу током деведесетих година XX века. У то време српска публика била је у стању да препозна да су у питању врхунски музичари, и била је захвална за гестове подршке, али песме које је слушала једноставно није разумела – ни на плану музике, ни на плану текста.

Притом, далеко од тога да Срби не воле руску музику – али реч је углавном о музици која је стекла међународно признање још у време царске Русије и СССР. Ту спадају великани руске класике, традиционалне романсе, совјетски маршеви и сл. Када се све то преломи кроз призму српске кафане, добије се тачно пет песама које ће сваки кафански оркестар у Србији моћи да вам одсвира, а ако чује да су у вашем друштву Руси, одсвираће свих пет заредом – и ниједну више. Та фамозна “велика петорка” су песме КатюшаКалинкаРябинушкаПодмосковные вечера и, наравно, Очи чёрные. Српска публика ове песме воли преко сваке мере, компензујући преко њих своје начелно непознавање руске културне сцене које стоји у вечитом раскораку са глобално прослављеном српском русофилијом.

Патриотска патетика

Публика која зна руски језика могла је такође да примети колико Пелагејине песме садржински одударају од типичних тема српских народњака. Док се српски етно, као и естрада, фокусира на љубавне и сродне “животне” муке, у руском фолклору омиљене су и широко распрострањене патриотске теме – о родном крају, носталгији, као и мноштво песама о судбинама обичних војника у рату. Овакве песме су дуго времена биле омиљене и код Срба, али су комбинацијом више политичких и културних фактора деценијама потискиване са српске естраде.

Када би се просто превеле на српски, ове песме би Србима вероватно звучале патетично, претерано, можда чак и смешно. У најмању руку, покушаји да оваква музика заживи на модерној српској музичкој сцени нису уродили плодом, и патриотске песме су се увек закључавале у златни кавез “традиционалне музике”, који би повремено пробила понека новокомпонована кафанска песма (попут Пукни зоро).

Ипак, руске патриотске песме, попут неких које је у Београду певала Пелагеја, пролазиле су код Срба на емоцију, кореспондирајући не са властитим поимањем љубави према Отаџбини, већ управо са српским стереотипима о далекој и моћној Русији. Уосталом, на сличан начин Срби воле и цене ирску или америчку патриотску музику – пре као жанр, него као нешто што представља израз њихових патриотских осећања.

Два појма фолка

Ово неразумевање са Русима може се пратити већ на поменутом нивоу терминологије – фолк код нас и код Руса означава сасвим различите појмове. У Србији је народна музика неодвојиво срасла са естрадом и западни музички правци се деценијама боре са њом за своје место под сунцем. То је довело до узајамне нетрпељивости између попа и фолка, односно тзв. забавне и тзв. народне музике, које су себе доживљавале као конкуренцију у бици за душу народа. Тај културни рат кулминирао је са отвореним презиром урбане елите према народњацима и турбофолку, који су насилно изједначени са балканским примитивизмом, цивилизацијском заосталошћу, и источњачком декаденцијом.

У Русији је ситуација другачија. Тамо је народна музика деценијама била затворена у властите “златне кавезе” академске етномузикологије и народног фолклора, док су се поп и естрада надовезивале на урбану традицију романсе и шансоне. Под неконтролисаним утицајем западног попа након пада Гвоздене завесе ова совјетска традиција спојена је са бездушном комерцијалном музиком са Запада да би створила химеру која је именована презреним, озлоглашеним и проскрибованим именом попса.

У Русији су тако турбофолк постале староградске песме које српски културшовинисти признају као легитимну кафанску музику, док је српски турбофолк постала народна музика са оријенталним примесама која је опет код руских културшовиниста нешто сасвим легитимно, шик и привлачно. Истовремено, док фолк-рок групе као што су Пелагеја, МельницаОльга Арефьева и Ковчег, или Кукуруза,  нису имале никакав проблем да уђу у мејнстрим руског рока, у Србији се огорчена рововска борба за статус народњака као аутентичног српског рокенрола још увек није завршила (иако народне снаге несумњиво побеђују).

Подржавање и разбијање стереотипа

Упркос овом дубоком и слојевитом неразумевању двају музичких сцена, концерт Пелагеје на Тргу је показао да ситуација никако није безнадежна, да се лед померио, а да је зид пет руских песама пробијен. Из кратког Пелагејиног репертоара (концерт је трајао само сат времена) српска публика је знала две песме и певала их је заједно са њом, приредивши јој управо ону београдску атмосферу због које је наш град својеврсна музичка престоница Балкана.

Једна од те две песме био је већ поменути козачки традиционал Ойда не вечер, који се до српске публике пробио управо у њеном извођењу. Друга је била још једна, новокомпонована патриотска песма на козачке мотиве – Конь,  чија популарност међу српским русофилима далеко превазилази њен значај и утицај на домаћем терену, иако је и у Русији несумњиво омиљена. Ове песме, мање својим текстом, а више својим музичким аранжманом, потресним вокалима и хорским певањем подржавају један типично српски стереотип о руској моћи и величини. Те песме звуче онако како Срби замишљају Русију.

И како је русофилија у Србији постајала мејнстрим, тако су се и ове песме шириле из кругова слависта и познавалаца језика на ширу српску публику. Колико су се рашириле могло се лепо чути на Тргу Републике. Драган Шормаз не би био задовољан.

Повратна спрега

Музика је, међутим, добар пример на коме се види и да су руско-српски културни односи двосмерна улица, и да у овој размени Србија не даје ништа мање него што прима. Утицај српске музике, и то управо народне музике, на руску естраду кудикамо је видљивији и снажнији од утицаја руске музике на српску.

И док нама из Русије стидљиво долазе патриотске и религиозне теме, ми Русију учимо конкретном балканском и оријенталном звуку. И тај српски утицај наилази на изузетно плодно тло, делимично захваљујући огромној популарности које у Москви уживају Емир Кустурица и Горан Бреговић, али и захваљујући властитим копчама са Оријентом које Руси негују вековима, што преко музике молдавских Цигана, што преко фолклора народа Средње Азије и Кавказа.

Овај утицај није нешто апстрактно – он је видљив, опипљив, и измерљив. Руска група Джанго објавила је 2013. године хит песму Лето на семнадцатой алее заједно са оркестром Бобана Марковића, која годинама није силазила са руских радио станица. Група Лењинград Сергеја Шнурова је спот за песму Кандидат из 2017. године снимила су као очигледан краткометражни омаж Кустурици. Новија руска група The Hatters отишла је корак даље – не само да њихов музички стил, који они описују као џипси-фолк-рок, у потпуности копира стил и маниризме “Но смокинг оркестра, већ су за снимање спота за своју песму Всё сразу ангажовали Кустурицу лично. Радозналци који ових дана укључе московски “Наше радио” могу тамо чути још један потпуно “српски” хит групе “Рви меха оркестар” – Russian Disco.

Руско-српске везе у музици, дакле, постоје, узајамне су, и превазилазе уобичајену комуникацију међу глобализованим народима света посредством западне индустрије забаве. Главна баријера на овом плану остаје непознавање језика, као и припадност различитим културним миљеима. Али те баријере се полако и сигурно освајају. И не само да се два народа са све већим интересовањем узајамно упознају са музиком коју стварају и слушају, већ музику оних других прихватају као нешто своје, што уметнички захвата и каналише њихов специфични начин живота и национални дух.

Ако је концерт Пелагеје на Тргу републике ишта показао, онда је то да постоји снажна жеља и потреба за додатним зближавањем и културном разменом међу братским народима. И то не само из ината према НАТО лобистима и октроисаној колонијалној псеудокултури. Већ просто зато што – волимо.

 

[РТ БАЛКАН]