За разлику од Београдске опере, чији је развој од самог настанка био жив и динамичан, концертни живот у нашој Краљевини имао је знатно спорији, али ипак, постојан успон. У првим годинама, почеци су били заиста скромни. Од јануара 1920. године, први пут се могао чути први живи звук симфонијског оркестра. Концерт је одржан у сали „Касине“, на Теразијама. Дириговао је Петар Коњовић.
Тих двадесетих година, под теретом тешког економског стања у целом свету, Београд је успевао да на подручјима духовне културе одржи и ојача своју напредну, можемо слободно и назвати „авангардну“ идејну и естетску усмереност. Немерљив допринос у развоју српске музичко-уметничке сцене су дали „бели“ Руси који су као прогнаници нашли уточиште у нашој Краљевини.
Један од највећих имена опере, а који је „погурао“ концертну песму у највеће висине био је Павел Фјодорович Холодков – оперски певач, баритон (Рјазањ, Русија, 1888 – Београд, 1967), или како га је наш народ „крстио“ – Павле Холотков. Он је само један из ешалона руских уметничких громада који је свој дом пронашао код нас након Октобарске револуције (1917). Настанио се у Београду 1920. године. Солиста Београдске опере пуне три деценије (1921 – 1951). Током друге деценије прошлог века краће је деловао у Љубљани, а након Другог светског рата био и солиста и педагог у Скопљу. Гостовао је у више европских опера.
Из оне монотоније тадашњег музичког живота са провинцијским карактером у Београду понеки тренутак, озбиљан или ведар се дуго памти. Тако и овог истакнутог руског уметника прати једна интересантна анегдота која се дуги низ година по Београду препричавала. Холодков је желео да се представи београдској публици као концертни певач, те је одржао у дворани „Станковић“ своје солистичко вече, посвећено искључиво соло-песми. Пуна сала овацијама и срдачношћу је дочекала Холодкова, који је већ стекао лепо име и популарност као врхунски сценски уметник. Из тачке у тачку све је текло да не може бити боље. По отпеваном програму, Холодков, желећи да најави своју прву „бис“ тачку, обраћа се публици на руском језику: „А сада ћу вам отпевати Христос воскресе од Рахмањинова.“ Није стигао до краја. После оног „воскресе“ један комунистички омладински илегалац са балкона својим звонким тенором му одговори „Ваистину воскресе.“ У публици настаде смех који се рапидном брзином ширио салом. Збуњени и усплахирени Холодков је нестао са подијума. Изашао је тек када се публика умирила и отпевао ово Рахмањиново дело и још неколико песама. Својим племенито обојеним баритоном драмског интезитета али и лирске топлине, Павел Холодков је постао један од најомиљенијих уметника код београдске публике из „руске избегличке оперске групе“ као незаборавни Оњегин, Тонио, Риголето, Жермон, кнез Игор, Томски и многи други.
О раду и стваралаштву овог истакнутог руског уметника својевремено је писао и наш познати композитор и професор Музичке академије у Београду Миленко Живковић истакавши: „Овај глас великог обима и племените боје има урођену топлину и мекоту, а његова динамична експанзија располаже необично великим могућностима. У сценској припреми његове вокалне особине излучују читаво богатство изражајних елемената. Широке и необично моделиране кантилене имају подједнаку сугестивност, као и драмски усклици пуни експлозивне енергије. И све је то увек оживотворено целисходиим психолошким зрачењем. У томе, као и у силно афектуозној драмској игри Холодкова лежи тајна његовог огромног успеха, која га је са правим делириумом пре неких осамнаест година умела 15—20 пута изазивати пред завесу.“ – записује Живковић поводом две и по деценије уметничког рада Павела Холодкова.
Холодков је 1913. године завршио Московску високу школу „Филхармонија” и постао члан Московског народног позоришта. Године 1914. је гостовао у „Аиди” у Опери Зимин, после чега је постао њен члан. Године 1919. је био члан Народног позоришта у Одеси. После рата и револуције, стигао је преко Истанбула у Београд. Остало је историја.
Упокојио се 15.05.1967. године у Београду.
Пре неколико дана у Руском дому у Београду одржано је свечано представљање изложбе „Бели Руси и ренесанса српског позоришта“ која кроз архивску грађу – документе, фотографије и текст пружа увид у историјат српског позоришта, чији је развој подстакнут ангажовањем руских интелектуалаца који су се услед Октобарске револуције доселили на простор Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Истакнуто место у овом пројекту заузео је и оперски великан Павел Холодков.
Иначе, ова путујућа изложба у организацији удружења „Петроварадин медиа“ уз медијску подршку компаније Color Media Communications и институционално покровитељство Министарства културе, пролази кроз места у Србији где је била највећа концентрација белих Руса.
Приредио: Душан Опачић – Братство
