У свим регионима ван Европе знатно расте жеља за сарадњом с Русијом. Ту су постсовјетско пространство, земље БРИКС-а, Африка, континент који ће нас, сигуран сам, за 15–20 година изненадити, не мање него што нас је сада изненадила Кина
Специјално за „Политику”
Москва – Свет се, богу хвала, не састоји само из Запада, знатно више људи живи у Русији пријатељским земљама Азије, Африке и Латинске Америке. У западним земљама Росотрудничество се нашло под ударом санкција Европске уније. Међутим, ако се тамо наша активност смањила, у земљама ван Европе слободно могу да кажем – буја. Тамо константно расте број наших пројеката, програма и студената који долазе у Русију, каже у разговору за „Политику” Јевгениј Примаков, директор „Росотрудничества”, које је формални део руског Министарства иностраних послова и представља кровну државну организацију која се бави културним пројектима и сарадњом, разменом студената и питањима руске дијаспоре, одговарајући на питање како је конфронтација Русије с државама Запада утицала на рад „Росотрудничества”.
„Раније, до почетка Специјалне војне операције (СВО), конкретно од момента кад сам пре три и по године дошао на чело ’Росотрудничества’, ми смо почели да мењамо приоритете. На пример, сматрао сам да за нас активности у Луксембургу не могу бити важне као, рецимо, у Јерменији, Србији, Таџикистану и другим сличним земљама. Дакле до почетка СВО ми смо наше ресурсе већ почели да преусмеравамо у приоритетније правце”, објашњава Примаков.
Када кажете да се у многим земљама света интензивирају активности ваше организације, на које земље конкретно мислите?
У свим регионима ван Европе знатно расте жеља за сарадњом с Русијом. Постоје приоритети који су дефинисани концепцијом наше спољне политике и стратешким документима које доноси председник. Ми све више учитеља руског језика шаљемо у тзв. постсовјетско пространство, у Јерменију, Азербејџан, Киргизију, Казахстан и Таџикистан. Тиме се не бави само „Росотрудничество”, већ цела наша држава. У Таџикистану смо, на пример, у последњих неколико година изградили пет модерних, фантастичних школа, које имају чак и базене. Слични пројекти разматрају се још у Киргизији и Казахстану.
Ту су и земље БРИКС-а и других организација у којима учествује наша земља, као што су Шангајска иницијатива и Евроазијски економски савез. Ми с тим земљама као и раније одржавамо пријатељске односе. Међу њима је и Србија.
Ту је и Африка, тај занимљиви континент који ће нас, сигуран сам, за 15–20 година изненадити не мање него што нас је сада изненадила Кина. Она има огромно младо, растуће становништво које жели образовање. Африка се не сме игнорисати. Тамо су сада активни наши и пријатељи и савезници из Кине и Индије, који такође схватају стратешку важност тог простора.
Недавно сам боравио у Централноафричкој Републици (ЦАР). Тамошњи Руски дом у престоници Банги није део „Росотрудничества”, већ приватна иницијатива. Такође, наставници у школи при православној цркви жалили су ми се да им недостаје уџбеника на руском језику. Да ли планирате да тамо интензивирате делатност ваше организације?
Руски дом који постоји у Бангију је наша партнерска организација. Постоји мрежа државних руских домова, који су често део наших амбасада и настали су на међудржавним споразумима. Поред тога, постоји и мрежа партнерских руских домова, регистрованих као НВО, који су настали самостално и ми покушавамо да нађемо начин да их подржимо. Поред Руског дома у ЦАР, који сте поменули, слични постоје у Малију, Судану, недавно је отворен у Буркини Фасо и у још неколико земаља.
Свакако купујемо уџбенике према могућностима, средствима које нам додели држава. Ипак, мени се чини да је тражња за уџбеницима десет пута већа од онога што можемо да обезбедимо. Недавно је председник у обраћању пред оба дома парламента истакао да промоција учења руског језика у иностранству заслужује знатно већу државну подршку. Надамо се да ће се то односити и на донације уџбеника. Постоји, међутим, и проблем с логистиком. Уџбеник који, на пример, шаљемо у ЦАР, због високих трошкова транспорта постаје изузетно скуп. Међутим, сматрам да морамо да нађемо начин како да тамо помогнемо нашим пријатељима и пошаљемо још уџбеника.
Током последње две године руски писци и уметници који су живели и стварали вековима уназад нашли су се под санкцијама и забранама у Европи.
Те тенденције не могу да окарактеришем другачије сем као русофобију. Сећам се да је у Милану непосредно након почетка СВО био обустављен курс о Достојевском, као и низа сличних случајева. О томе су писали медији. Из године у годину наши западни, некад партнери, а данас непријатељи, демонстрирају невероватну необразованост, па и глупост. Глупост је опасна за свет, јер код појединих доносилаца одлука на Западу нема страха од глобалног рата. Када се 1962. десила Карипска криза светом су владали људи који су непосредно знали шта је то глобални рат и колико је то опасно. Они који данас прете да ће послати војску у Украјину, као и разно оружје, глупи су и неустрашиви људи, што значи – веома опасни.
Непосредно после почетка СВО појавили су се отворени позиви да се забране концерти и изложбе руских уметника, само зато што долазе из Русије. Светску музику није могуће представити без дела Чајковског и Рахмањинова, или књижевност без Достојевског, Толстоја и Чехова, такође ни без Бајрона и Шекспира. Ми у Русији уопште не размишљамо да било кога забранимо и у томе је разлика између нас и њихове глупости. Ми се бавимо и питањима наше дијаспоре, која током последње две године има великих проблема. Рецимо, жалили су нам се из Немачке да им због руског држављанства блокирају и затварају рачуне у банкама.
Како се геополитичка напетост одразила на рад „Росотрудничества” на Балкану и у којој мери се она одразила на пројекте и број студената који долазе да уче у Русију?
Одлуком тамошњих власти затворени су наш културни центар у Хрватској и канцеларије „Росотрудничества” у Црној Гори, Северној Македонији и Словенији. То је искомпликовало нашу активност и пребацило знатно више одговорности на Руски дом у Београду, најстарију такву институцију, коју су основали бели емигранти и која је прошле године прославила 90 година постојања. За Србију је прошле године повећана квота студената, што значи да је интересовање Срба за школовање у Русији сада веће него раније. Наши проблеми с привлачењем студената нису политички, већ пре свега економски. Страним студентима обезбеђујемо само бесплатно школовање и трудимо се да понудимо смештај у студентским домовима под повлашћеним условима. По финансијским условима ми тешко можемо да издржимо конкуренцију појединих западних земаља. Ипак, надам се да ће се и то ускоро променити. Желео бих да студентима доделимо и грант стипендију, којом би они плаћали, рецимо, авионске карте или неке друге потрепштине.
Сутра се навршава 25 година од агресије НАТО-а на СРЈ. Ваш деда, у то време председник руске владе, тада је начинио јединствен државнички гест – иако је већ летео у званичну посету САД, тражио је од пилота да окрене авион и врати се назад. Можете ли из данашње перспективе да прокоментаришете његов поступак и дате оцену агресије НАТО-а?
Агресија НАТО-а на Југославију отворила је Пандорину кутију, врата пакла. После агресије на вашу земљу уследили су Ирак, Либија, провокације у Грузији и, нажалост, то што сада видимо у Украјини. Агресија НАТО-а на вашу земљу створила је криминалну парадржавну структуру, која представља главну базу преко које се шверцују наркотици по Европи. Са већине територије те криминалне парадржавне структуре етнички су очишћени Срби, а они који су опстали на северу суочавају се са свакодневним притисцима и терором са крајњим циљем да и они напусте своја вековна огњишта. НАТО је побио много цивила. Сви у Србији знају ко је Милица Ракић, симбол злочина НАТО-а према вашој земљи. Ја сматрам да име те девојчице треба да зна и цео свет.
Мој деда Јевгениј Максимович према свом чину окретања авиона односио се увек веома спокојно и није сматрао да је то херојски, већ пре свега симболичан поступак. Он је летео за САД на веома важне економске преговоре за Русију, на тему сертификације авиона које смо производили, производње америчке пољопривредне технике на нашој територији и извоза метала и гвожђа из наших фабрика у САД. То је била добро припремљена посета, веома повољна и економски важна за Русију. Мој деда је ипак сматрао да не можете да водите преговоре о свом новчанику кад бандити и завојевачи руше међународно право и чине злочин против суверене братске земље.
Све до поласка авиона, Јевгениј Максимович је био у контакту с потпредседником САД Алом Гором, који га је информисао да ће, уколико пропадне последња Холбрукова мисија, „Слободан Милошевић бити одговоран за војну интервенцију НАТО-а”. Одговорио му је да у том случају његова посета неће бити могућа. Авион је полетео из Москве, спустио се у Шенон (Република Ирска) да допуни гориво и ту је деда преко тадашњег нашег амбасадора Јурија Ушакова, који се позвао на званичника Стејт департмента Строуба Талбота, добио информацију да Холбрукова мисија нема много шанси за успех. Информацију да ће НАТО напасти добио је непосредно од Гора кад се авион приближио територији САД. Тада је донео одлуку да се авион одмах окрене, да га не спусти на територију САД чак ни да узме гориво. Успели су некако да се врате до Шенона и тамо поново наточе керозин.
Већ 30. марта Јевгениј Максимович је одлетео у Београд, срео се са Слободаном Милошевићем и разговарао са њим сатима. Ваш председник је тада показао спремност да преговара о компромису с Албанцима на равноправним основама. Неколико минута пошто је његов авион одлетео, НАТО је бомбардовао аеродром у Београду, а рецимо, Шредер није желео чак ни да саслуша до краја предлоге председника Милошевића. НАТО није желео да стане, још мање да се уз руско посредовање постигне мир.
Имали сте прилике да раније разговарате с председником Србије Александром Вучићем. Можете ли да прокоментаришете односе Русије и Србије у овим тешким временима?
Апсолутно сматрам да је однос председника Вучића према Русији пријатељски. У Русији смо забринути због тешке ситуације у којој се налази председник Вучић. Ми разумемо да је Србија окружена чланицама ЕУ и НАТО-а. Вероватно данас у свету нема лидера коме је толико тешко да балансира у односима између Истока и Запада. Не желим да ласкам, али Александар Вучић је заиста мудар и опрезан државник, неспорно велики патриота.
Шта за вас представља Србија?
Ја искрено волим Србију. То је моја можда и омиљена земља. Волим да долазим у Србију, где се осећам као код куће. Љубав према Србији можда сам делом наследио и од свог деде, али ту свакако постоји и много личног. Срећан сам у Србији, када слушам вашу музику, уживам у вашој кухињи и уживам дружећи се са Србима. Не могу баш да кажем да је Србија моја друга домовина, али јесте место невероватно омиљено и блиско.
Унук руског премијера и последњег шефа КГБ-а
Указом председника Путина од 25. јуна 2020. на челу „Росотрудничества” налази се Јевгениј Примаков. Он је у Русији био познати новинар, депутат Думе, а унук је чувеног последњег шефа КГБ-а, директора Спољне обавештајне службе Руске Федерације, шефа дипломатије и 1999. нама добро познатог председника владе, Јевгенија Максимовича Примакова.
Игор Дамјановић
* * *
Поводом 25 година од почетка НАТО агресије на СР Југославију, директор Фонда „Руска сарадња“ (Россотрудничество), Јевгениј Примаков, положио је јутрос венац на споменик „Били смо само деца“ у Ташмајданском парку у Београду, испред бисте трогодишње Милице Ракић која симболизује страдање недужне српске деце у НАТО бомбардовању.
„Дошао сам у Србију да одам пошту народу и земљи на дан када је пре 25 година НАТО почео немилосрдно да убија децу, жене, мушкарце, старце, цивиле и војнике. Назвали су је Операција Милосрдни анђео. „Милосрдни“, чујеш ли? Сада и овде Срби саосећају и деле тугу руског народа. Сви смо свесни да се последњих 25 година иза свих зверстава у разним деловима света, на разне начине назире злослутна НАТО сенка. На дан жалости, тешко проналазећи речи да опишем наш заједнички бол, само ћу поновити речи нашег председника – одржаћемо јединство! Тако ћемо се спасити. И уместо дугих говора, бирамо рад. Једноставно је. Помозите родбини и пријатељима погинулих да се изборе са својом тугом. Помозите рањеницима да се опораве и врате у живот. Казните све одговорне. Победите у рату. Радите за нашу децу и нашу Отаџбину„, поручио је Примаков након полагања венца.
Подсећамо, НАТО бомбардовање Савезне Републике Југославије била је завршна фаза рата на Косову и Метохији, а трајала је од 24. марта до 10. јуна 1999. године. То је било друго важније војно уплитање НАТО-а, након бомбардовања Републике Српске 1995. године, а државе чланице Алијансе, захваљујући противљењу Кине и Русије, нису добиле одобрење од Савета безбедности Уједињених нација за такву војну интервенцију. НАТО је упркос томе, противно свим међународним правним актима, започео кампању, наводећи да је то хуманитарна интервенција, те је 24. марта у 19.45 почео ваздушне нападе на војне циљеве, а потом и на све друге објекте. У нападима, који су без прекида трајали 78 дана, тешко су оштећени инфраструктура, привредни објекти, школе, здравствене установе, медијске куће, споменици културе, цркве и манастири. Незванично се процењује да је погинуло између 1200 и 4000 цивила и да је рањено више од 12.000 особа.
* * *
Русија је 1999. године била у доста лошијем и слабијем положају, и све што је могла да тада уради је била политичко-дипломатска реакција, оцењује директор “Россотрудничества” Јевгениј Примаков
Русија је још 1999. године схватила да ће се некажњивост НАТО агресије на Југославију, и жеља Алијансе да брани своје предности и власт кроз снагу, пре или касније одразити на безбедност Русије, а то је оно што сада видимо у Украјини, каже за РТ Балкан директор “Россотрудничества” Јевгениј Примаков.
У разговору са РТ Балкан на међународној конференцији “Од агресије до новог праведног поретка”, која се у Дому војске одржава поводом 25. годишњице НАТО агресије, Примаков напомиње да је Русија 1999. године била у доста лошијем и слабијем положају, и све што је могла да тада уради је била политичко-дипломатска реакција.
“Желим да нагласим да је Русија ојачала и да чврсто стоји на ногама, али и свет је постао компликованији и опаснији. Нажалост, западне елите изгубиле су било какав страх од великог рата. Видимо доста бесмислених и храбрих менаџера, а не одговорних политичара. Због тога је ситуација сада доста опаснија у међународном смислу него 1999, можда чак и од 1962 године, у време Kарипске кризе”, сматра наш саговорник.
Одговарајући на питање какав сигнал је НАТО послао свету са данашње тачке гледишта, Примаков је подсетио на речи чувеног руског писца Александра Солжењицина, “да није најстрашније било уништавање Југославије, већ то што је био срушен систем међународног права, његов смисао”.
“Солжењицин је написао: ‘НАТО нам је отворио нову епоху, као Хитлер који је напустио Друштво народа, и као резултат тога је почео Други светски рат’. Такође, организације УН и Савет Безбедности биле су одбачене од НАТО-а. Солжењицин је и предвидео да сви идемо ка јако опасном и страшном свету. Предвидео је чак и потрес који чека тај свет, на почетку 22. века. Све што сада видимо су последице те некажњивости Алијансе, која је бомбардовала Југославију, на челу са САД”, указује Примаков.
Шеф “Россотрудничества” истиче да су сва оваква дешавања и конференције изузетно потребне и јако важне.
“На овој конференцији су били јако занимљиви излагачи. Kако са историјске, тако и са идејне тачке гледишта. Мислим да је јако важно да ветерани тог рата, који су командовали војском, данас могу пренети истину о тим догађајима великом броју људи. Што више људи буде знало о тој стварној историји и догађајима, мање су шансе да ће лажљиви западни медији моћи да испирају мозгове”, закључио је Примаков.
[ПОЛИТИКА]
