О годишњици догађаја у Рачку 1999. године
(Из брифинга портпарола МИП Русије Марије Захарове, Москва, 27. јануар 2023. године)
Још једна „задивљујућа“ тема. Видите како се сада појачавају напади „колективног Запада” на ону земљу коју они наводно воле, до које им је стало и коју свим снагама желе да брзо „уврсте” у своје редове. Али раде све супротно. Сада говорим о Србији.
Видимо још један талас антисрпске пропаганде у западним и балканским медијима у вези са годишњицом догађаја који су се одиграли у јеку косовског конфликта у селу Рачак. Иста ствар се сада дешава око Украјине: исте методе и технике. Узмите истину, баците је, ставите лаж на њено место и реците да је истина.
Да подсетимо, 15. јануара 1999. године, приликом покушаја хапшења групе терориста „Ослободилачке војске Косова“ (ОВК) која се тамо сместила, српски полицајци су били подвргнути оружаном нападу и, поступајући стриктно у складу са законом, уништили неколико десетина милитаната узвратном ватром. Међутим, одмах, а на иницијативу шефа Мисије ОЕБС-а на Косову Американца Вилијама Вокера, рођена је „креативна” верзија онога што се десило, по којој су се албански бандити „одједном” претворили у „цивиле”, а српске снаге безбедности у „окрутне убице”, који су се наводно жестоко обрачунали са недужним људима.
Уз помоћ те фалсификације од Срба су почели да праве ратне злочинце. Како је све буквално исто, само друге димензије и уз друга технолошка средства. Углавном све је исто: издаја и превара. Срби су оптужени за ратне злочине, од њих су почели да праве предмет јавне осуде. Ова изопачена интерпретација, коју су водеће светске новинске агенције, као по команди, прошириле за свега неколико сати, постала је, како они кажу, „општеприхваћена“ на Западу и, наравно, не подлежи сумњи или критици. Почела је активна обрада међународног јавног мњења у циљу оправдавања планова за агресију НАТО-а на Југославију, која је била покренута два месеца касније. Класика. Након тога иста шема је примењена за Ирак. Прво „епрувета“, па бомбардовање и вишегодишња окупација. Вашингтону је хитно био потребан разлог за оружану интервенцију, па га је створио. Као што они раде свугде и увек.
„Масакр у Рачку“ је толико далеко (у својој западној пропагандној интерпретацији) од стварности да Међународни суд за бившу Југославију (МКСЈ), уз сав свој антисрпски набој, није нашао доказе да било кога позове на одговорност за тај случај. Судско веће МКСЈ-а је 2006. године уопште забранило објављивање сведочанстава о инциденту.
Индикативна је и прича о судским вештацима на челу са финским стручњаком Хеленом Рантом, који су радили у Рачку у организацији ЕУ. Њихов коначни извештај, који је достављен МКСЈ-у до сада није објављен. А шта да се крије?
Очигледно, исто што се крије у вези са материјалима о случају тровања Наваљног, употреби „Новичока“ широм света, а која се нам приписује. Ни на једно од постављених питања нисмо добили одговор. А радило се о званичним документима који су преко органа за заштиту права и наших дипломатских мисија упућени различитим државама са захтевом да се разјасни шта се у ствари десило. То је то. Нема никаквих информација.
Хоћете ли да вас подсетим на „Северне токове“? Скоро уживо, свет је сазнао да је експлодирана цивилна инфраструктура која снабдева европски континент енергентима. Па шта? Одмах је одбијено учешће наше земље у међународној истрази. Одмах је наведено да треба пронаћи истину, али у кулоарима. Нису сви допуштени.
А малезијски Боинг? Да ли је било другачије када је оборен изнад Украјине? Да ли се сећате? Ко није позван? Да не говорим о Русији. Малезију нису ни позвали. Требало је месец дана да се њима дозволи да истражују шта се тамо догодило. Чудно, малезијски је Боинг, али Малезија није допуштена. Како је то могуће? Ево примера, изволите. Постоји извештај судских вештака у међународно-правној структури основаној заправо за истрагу ових злочина. Али он није обелодањен. У чему је проблем? Није прошло довољно година?
Да ли треба као са Другим светским ратом, да се сачека док не оду генерације сведока, па тек тада може да се извуче неки папир и каже шта се десило? Док људи, који су потписали те документе, и сами судски вештаци не буду могли да одговоре на било која питања. Они једноставно неће бити живи. Да ли је то оно шта очекују? Није ни то новина, него позната методологија.
Са своје стране, шефица групе је након неколико година ћутања признала да је приликом припреме документа била под притиском Министарства спољних послова Финске и поменутог Вилијама Вокера, који је био бесан (буквално је поломио оловку па је бацио на њу) када је одбила да унесе у извештај закључке који оцрњују Србе, а које је диктирао. Стога те закључке не доживљавамо као документе МКСЈ и извештаје судских вештака. Стога се верује производима Холивуда, материјалима „документарних истрага” америчких телевизија.
Једноставно је: погледајмо те документе. Да би то урадили, с них треба скинути ознаку поверљивости. Не знам да ли су заиста поверљиви, али вреди да буду у најмању руку објављени.
Данас је Вилијам Вокер миљеник Албанаца, почасни гост у Тирани и Приштини. У Албанији је одликован орденом, на Косову је назван „амбасадор истине“. Спрема за објављивање књигу о „масакру” у Рачку, а захвални Косовари издвајају за то из буџета 70.000 евра. Наравно, прво им је неко дао тих 70.000 евра, из истог места, из „тврђаве истине“, а онда овим новцем плаћају такве материјале на пригодан начин.
Али ко је то реално? Цинични провокатор, који је злоупотребио статус представника ОЕБС-а, дао је себи ексклузивно право да тумачи догађаје. Бахато је изјавио да ће свет у сваком случају пре веровати њему, него објективним чињеницама. Он и сада наставља да јавно оправдава челнике „Ослободилачке војске Косова“ (ОВК) и да кривицу за ратне злочине на Косову пребацује искључиво на Србе.
Сви смо сматрали (мислим да и цео свет) да након завршетка хладног рата и конфронтације система, када су државе јавно изјавиле жељу да започну нову еру мира, поверења, једнакости, одустајања од конфликата и провокација, неће бити потребе за таквом методологијом. Све ће то бити само рудимент хладног рата. Свет је дубоко погрешио.
Осамдесетих година прошлог века заиста је постојала шанса за глобално ресетовање.
Десило се само на речима. То се одвијало у неколико фаза уз руковања, осмехе – и тастере. Сви су веровали да је заиста била у питању случајност кад је Хилари Клинтон поклонила Сергеју Лаврову тастер са натписом „преоптерећење“ (руски – „перегрузка“), а на којем је било замишљено да се напише „ресетовање“ (руски – „перезагрузка“). Испоставило се да је то било пророчанство.
Нажалост, ове западне антитрадиције су још увек живе: сличан сценарио се одиграо пред нашим очима у Украјини.
Провокација у Рачку ће заувек остати црна мрља на образу САД и њених савезника, манифестација патолошке србофобије. Ни Русија ни Србија то никада неће заборавити.
