Руска армија завршава оно што је почињало овде – велики интервју Јевгенија Баранова “Спутњику”

Иако Запад има већи број медија преко којих емитује своју „слободу мисли“ на Балкану, код Срба постоји инат — што их више информативно притискају и намећу им мишљење са стране, то је мање шансе да се то прими у њиховим главама, каже директор Руског дома у Београд Евгеније Баранов.

У интервјуу за Спутњик поводом 90 година рада ове институције, најстаријег центра руске културе у свету, овај новинар са дугогодишњим стажом и добар познавалац Балкана, говори и о проширењу активности Руског дома, сарадњи са новопридошлим Русима у Србији, али и о томе зашто је оправдано поредити Западну Европу и Совјетски Савез. Присећа се и НАТО агресије на СР Југославију чији је био сведок.

— Ако сам и имао неке илузије о Западу, срушене су америчким бомбама које су пале на Београд, а ја сам у том тренутку био овде. Управо зато нисам имао никакве сумње да је, на жалост, оно што се сада збива на територији Украјине било неминовно. Ја сам од првог дана специјалне војне операције, и у интервјуима српским па и руским медијима, говорио да с тачке гледишта човека који се 24 године бавио југословенским проблемима, руска армија, завршава оно што је почињало овде. Ово није почетак ничег новог, то је крај нечег што је трајало четврт века. И ево сад су најзад ударили на тврдо, коса на брус. Видећемо.

Сличност је и да Запад на исти начин данас демонизује Русе као некад Србе…

— Зашто да смишљају нешто ново ако је одлично функционисало старо. Са њихове тачке гледишта све је ишло сасвим нормално. Сад су настали проблеми зато што су се, прво, веома развила средства јавног информисања и алтернативни извори достављања тих информација, а контраст између оног како они извештавају и оног што је у стварности веома је велик и то се не може сакрити. Немогуће је. Може се неко време обуздавати, може се идеологија подметати уместо реалности, али контраст је огроман и он је све већи и све уочљивији.

С друге стране, не може се полазити од тога да се на Западу налазе све сами идиоти. Да, идеологија коју они заговарају постаје све више тоталитарна и варијанта супротстављања тој идеологији је опасна, односно, покушаји отпора завршавају се опструкцијом, протеривањем, затварањем свих могућности за комуникацију. У начелу, поређење оног што се сада дешава у Западној Европи — не говоримо Сједињеним Државама али мислим да је ситуација тамо још гора — и поређење с оним што се дешавало у Совјетском Савезу крајем седамдесетих и осамдесете, сасвим је коректно. Потпуно жестока тоталитарна идеологија, а уз то тотални цинизам и раскорак између идеологије као такве и реалног стања ствари. Тај раскорак је очигледан сваком човеку.

Како се мењао Руски дом за ових 90 година постојања?

— Мењали су се називи држава, мењале су се социјалне конструкције, мењало се све, а ми смо остајали непромењени у смислу да како смо били формирани ради подршке руској култури и за руске људе који су се нашли овде, тада у Краљевини Југославији, данас у независној Републици Србији, тако смо и остали. То је наш први задатак, био је и остаће, а други је промоција руске културе и руског високог образовања. Сачували смо образовне програме. У Руском дому се својевремено налазила српско-руска гимназија, сада она ради у виду курсева руског за Србе, а сада већ и курсева српског за Русе. При Руском дому је постојао руски театар и он до данас постоји, а сада се, с доласком нових Руса у Србију, надамо да ако је репертоар театра раније био на српском, сада се појавила публика за прелазак на руски језик. У том смислу традиције се поштују.

У Србију је последњих месеци дошао велики број држављана Русије…

— Годину је дана од првог таласа доласка у Србију емиграната из Русије. Била су два, други од јесени, а све досад не видимо нормално социолошко истраживање о људима који су дошли и зато немамо чак ни процену њиховог броја. Наводе се различити подаци. Свакако то није испод 50.000 људи, али наводе се и неке луде бројке. Мислим да је истина негде на средини и да се број оних који су дошли креће између 50 и 70 хиљада. Чујем да има покушаја да се пореде те две емиграције, „ бела“ и нова. Да би се о томе говорило колико-толико сигурно треба сачекати да прође време. По мом мишљењу, а ја сам историчар по образовању, прерано је поредити те две категорије људи. Треба да видимо ко је стварно дошао, с каквом мотивацијом — ипак су се „бели мигранти“ овде нашли након што су озбиљно поражени у грађанском рату.

Разлика је идеолошка?

— Она је идеолошка и практична. Јасна је мотивација људи који су се нашли у изгнанству након што су поражени у грађанском рату. Људе који су се овде сада нашли нико никуда није протеривао, то је била њихова одлука и њихов избор и то су принципијелно различите позиције. У осталим стварима, полазимо од тога да је Руски дом представништво Россотрудничества ком је у заглављу написано да је то агенција, у првој тачки, за рад са сународницима. За нас људи који се нису јавно одрекли од своје домовине остају сународници и ми полазимо управо од таквог става. Док човек није јавно раскинуо односе са домовином он је добродошао у Руски дом. Ми можемо да сарађујемо и мислимо како да сарађујемо са тим људима — ипак је то платформа која је прављена пре свега за Русе. Последњих година у главном су је користили Срби и ми ћемо наставити да радимо у том правцу, он је за нас ништа мање важан него рад са новопридошлим, по мом мишљењу, и важнији. Али оно што смо покушали да урадимо, и то смо потпуно успели, јесте да смо појачали рад у области предавања српског језика.

Рад Руског дома ширите и на Косову и Метохији, сарађујете и са универзитетом у Косовској Митровици…

— Ми смо то веома желели, јер ми не одвајамо Косово, то је јединствена територија и сви програми које имамо за рад са Србима у Србији једнако се односе и на Косово. Проблем је у самој ситуацији на Косову, а она је таква да на жалост не можемо тамо да идемо.

Забрањују вам?

— И са становишта безбедности, и са становишта преласка границе са нашим пасошима и тако даље, тамо је гомила проблема. Ствар је у томе што је чак и наша скромна дводневна посета већ у средствима јавног информисања наших такозваних колега приказана не можете ни замислити како. Сећате се, били су наслови — мисија Руског дома на Косову, шпијуни…

Као да сте тамо носили нуклеарне бојеве главе…

— Утисак је такав као да је током два дана Косово било наше са становишта њихових наслова. Ништа слично се није десило. Да, били смо код владике Теодосија, нисмо могли да радимо са Србима на Косову а да не добијемо благослов владике за тај рад. Са универзитетом имамо потписан споразум о сарадњи. Али ситуација је таква да ми нашом активношћу можемо неког тамо да доведемо у неугодну ситуацију. Зато треба бити веома опрезан јер они ионако имају огроман број проблема. А веома смо заинтересовани за сваку могућност да помажемо Србима на сваки начин.

У току је суђење вођама ОВК у Хагу. Како видите данашњу ситуацију на КиМ?

— Својевремено сам се више пута састајао у Приштини с Хашимом Тачијем и Рамушем Харадинајем који су ми, гледајући ме у очи, говорили — каква трговина органима, какви ратни злочини, немојте од нас белих правити црне. Где је Тачи сада? Тамо где треба да буде и сад ћемо видети каква ће бити пресуда суда. Ипак има правде, ако не хашке оно Божје. Што се тиче свега што се дешавало од 1998. године а фактички се не завршава ни до данас, али се у оној бруталној форми завршило 2004-2005.године, мислим да се на жалост то неће ништа променити. Био је постављен задатак да се они реше Срба на Косову и тај задатак нико није скинуо са дневног реда. Засад имају варијанте да то раде све са европским осмехом на лицу, како би задовољили своје наручиоце. Али тај осмех претвориће се у шкрипу зуба оног тренутка кад им то дозволе.

Зато ми врло добро разумемо у колико се сложеној ситуацији налазе власти у Београду на свим нивоима доношења одлука — зато што су Срби на Косову таоци, а увек се тај осмех може претворити у крваве очњаке. А то што власти досад успевају да балансирају између оног што се од њих тражи да се не би дирали таоци на Косову и онога како се они понашају, између осталог и према Русији — као новинар писао бих о томе.

Испада да на КиМ имамо талачку кризу?

— Све је ово чисти тероризам. Ти држиш као таоце неколико десетина хиљада људи, а сви се праве као да је то нормално и да тако треба да буде. Иако сада није толико напето, они су како год окренеш, логистички и идеолошки гледано таоци. Да не говорим о томе да се у сваком тренутку бес може окренути против њих и они немају шансе да се заштите. А знамо из погрома 2004. године како ће у том случају реаговати тзв. НАТО контингент.

Још један важан правац рада Руског дома је како спречити ревизију историје Другог светског рата. У Србији тога нема и постоји свест зашто је важан 9. мај.

— Србија је својевремено донела одлуку да је 9. мај, Дан победе, државни празник. Да, то је радни дан, али је државни празник. Зато је у датом случају иницијативу за организовање празничних манифестација, за чување истине, за очување споменика преузела Србија. И треба јој одати признање. Али наше „западне колеге“ траже било коју рупицу у нашим односима, било које сложено питање да би тамо убацили шипку попут оне којом се разваљују врата.

Али ми веома рачунамо на то да ће власти Србије, независно од ситуације која је сада настала, поштовати државни празник који су сами установиле. Ми смо са своје стране спремни да учествујемо и помажемо.

Какви су планови Руског дома за будућност?

— Најважније је да поживимо још 90 година. У свом уводном обраћању на пријему поводом 90.годишњице Руског дома рекао сам да сваког априла кад се спремамо за рођендан ми истовремено обележавамо и друге догађаје: април је тешко време за Београд. Сетите се априла 1941, па априла 1944, онда и априла 1999.године. Веома се надам да ће следећи априли који ћемо дочекати бити везани за песму Здравка Чолића „Април у Београду“ и још један рођендан Руског дома.

[СПУТЊИК]