ПРЕДСЕДНИК Међународне словенске академије наука, бивши први човек Думе Сергеј Бабурин био је сведок бројних догађаја на Балкану.
Ових дана је боравио у Београду у време када су светске прилике, а и улога Русије другачије него пре двадесетак година.
О томе да ли је Москва могла више помоћи Југославији 1999, сукобу у Украјини, сусрету са Слободаном Милошевићем уочи Рамбујеа и зашто се није руковао са Виктором Черномирдином, говорио је у интервјуу за “Новости”.
Када ће бити завршен сукоб Русије и Украјине?
– Русија је била принуђена да се умеша у грађански рат у Украјини. После државног преврата из 2014. почели су да забрањују руски језик и дух. Између Украјине и Русије није ратно стање. Председник Путин каже да је у питању специјална операција, а ни председник Зеленски не објављује рат Русији. А, зашто Американци прихватају тај модел? Зато што Русија делује у складу са међународним правом и принципом колективне самоодбране. Жалим што је 1999. Русија била другачија и није могла да помогне Југославији. Рат ће се завршити тек онда када дође до демилитаризације Украјине. Русија не брани само себе, подржавају је три четвртине земаља. Само САД и европски сателити покушавају да преко Украјине воде рат са Русијом. Свет који је постојао до фебруара више неће постојати, биће много геополитичких снага. После агресије на Југославију, Америка је оформила једнополарни свет, али он је постојао свега 21 годину. Доста.
Путин је недавно рекао да ће се Европа смрзнути као вучји реп у снегу. Игра ли Русија на карту да против ње нико није добио рат зими?
– Без било каквих метафора, Европа ће се смрзнути. Када је у питању рат зими, објективно тако испада. Кажу да када Бог хоће неког да казни, он му одузима памет. Европа данас доноси одлуке које шкоде њој самој. Санкцијама Русији разарају своју привреду. Ту само побеђује САД, остварује се њихов сан да се руши Европа као геополитички чинилац. А европски лидери немају разума.
Цени ли Москва то што Србија, упркос притисцима, није увела санкције Русији?
– Цела Русија изузетно цени што Србија није подлегла страшном притиску. Србија може да очекује сваки вид помоћи од Русије, није више 1999.
Путин је користио поређења између Косова и дешавања у Украјини. Део јавности то тумачи као да би Русија могла да окрене леђа Србији по питању КиМ?
– Позиција Русије у погледу Косова не може да се промени. Још од 2014. када се Крим вратио у састав Русије, многи су у Србији то прихватили напето. Рекао сам пријатељима да не оцењују добро, јер је Крим “руско Косово” које се вратило у састав Русије, после незаконитог припајања 1954. Украјини. На тај преседан треба да гледате са надом, најважније је да се издржи притисак.
Посетили сте Косово са патријархом Павлом. Како га памтите?
– Срећан сам што сам имао част да упознам тог великог човека. Први пут смо се срели 1994. године. Био је велики подвижник целог православља, духовни лидер и веома одважан човек. Био је тада 2006. последњи пут на КиМ, када су се многи српски политичари плашили да оду, јер им није гарантована безбедност. Он се није уплашио и служио је службу.
Уочи одлуке да одбије предлог из Рамбујеа, после чега је уследило НАТО бомбардовање, Милошевић се састао са вама. Како је текао разговор?
– Званично сам постао сведок одбране када је био у Хагу и жао ми је што је умро пре него што је дошло на ред да ме саслушају. Питао је шта да ради, додао да га притискају да потпише у Рамбујеу. Рекао сам да мора сам да одлучи, али ако потпише одриче се Косова заувек, због чега ће га потомци проклињати, а ако не потпише да ће највероватније доћи до рата. Поставио ми је најтеже питање – ако буде рата хоће ли Русија помоћи. Председник Јељцин неће помоћи, јер исувише зависи од Запада, одговорио сам. Тако се и десило и чак и горе, јер је преговарач Виктор Черномирдин, коме је САД обећала да ће бити нови председник Русије, прекршио и оно што му је Јељцин рекао и приморао Милошевића да прихвати најгору варијанту капитулације. После 1999. године се нисам руковао са Черномирдином.
ПУТИНОВ НАЗЕБ НА САХРАНАМА
*СВЕ су чешће вести са запада да је Путин болестан, да има двојника…
– Кад се сретнемо питам га – да ли сте то стварни ви? Глупости је немогуће оповргавати. Не верујем да је савршено здрав, али за своје године је крепак, спортског духа. Радује ме његов морал. А, они што причају да болује, могу да се смире. Има једна узречица која каже – може се десити да он назебе на њиховим сахранама.
