Скочи на садржај

Слободан Антонић: У потрази за државном идејом постзападне Русије

Tотални, светски сукоб са Западом, та планетарна борба на живот и смрт (Kampf auf Leben und Tod), подиже летвицу сукоба на недостижну висину
Од почетка рата у Украјини, на делу је својеврсна “руска ренесанса” која се, како вели Олга Андрејева, “одвија искључиво у нашим главама” (овде).

Реч је о потрази за новом државном идејом постзападне Русије. Писао сам већ о различитим ривалским политичким концепцијама, као што су:

  1. идеја вишенародне и мултукултурне, али неагресивне империје, која чува своје народе и државну сувереност од атлантистичког распарчавања и акултурације (овде);
  2. идеја Русије као дефанзивног хришћанског царства, острва, тврђаве, Нојеве барке, последњег уточишта хришћанства, наспрам апостатског Запада (овде);
  3. идеја Русије као катехона – оне која, самим својим постојањем, на светоскоисторијском (есхатолошком) плану “задржава” наступ “последњих времена” (овде);
  4. идеја особеног, руског, православног социјализма (овде);
  5. идеја Русије као предводнице антиколонијалног отпора и заштитнице малих народа (овде).

Сада ћу да размотрим идејни сукоб “национаца” и “империјаца” око циља украјинског рата. “Национци” мисле да је реторика “светог рата против Запада”, с циљем стварања новог светског поретка и мултиполарног света, озбиљна грешка. Она отежава Русији да се бори за достижне и рационалне циљеве, попут “поновног обједињења подељеног руског народа у јединствену националну државу” (овде).

Лествица очекивања

Наиме, тотални, светски сукоб са Западом, та планетарна борба на живот и смрт (Kampf auf Leben und Tod), подиже летвицу сукоба на недостижну висину. Јер, “Запад се не може победити” – то није успело чак ни знатно моћнијем СССР. Русија једноставно не располаже ресурсима за такву конфронтацију, због чега је рат који се води с овим циљем “идеалан да се изгуби” (исто).

Лествицу очекивања, зато, треба спустити – најбоље на ниво територијалног сукоба с Украјином. Ваља просто рећи: желимо да вратимо руске земље које су неоправдано припале Украјини, како оне источно од Дњепра, тако и оне дуж обале Азовског и Црног мора. То су руске земље, насељене руским народом, а њиховим повратком матици намеравамо да спречимо терор над руским становништвом и украјинизацију, као и претварање тих области у војно упориште за даље дејствовање против Русије (исто).

Треба објавити да Русија не води никакав светски рат за сламање “западне хегемоније”, већ временски и територијално ограничену борбу за заштиту сопствених националних интереса. Оваква ревизија циљева и реторике омогућиће лакше постизање примирја и излазак из војног и политичког сукоба са Западом (исто).

“Империјци” (имперцы), међутим, сматрају да је свођење украјинског рата на руску иреденту – тј. повратак руских земаља матици, знак неразумевања онога што се дешава. Такво тумачење рата “савршено се уклапа у западну парадигму национализма”, а пристанком на њу Русија остаје у западноцентричном матриксу. Проблем је, међутим у томе да Запад Русију “не посматра као нацију и као обичну државу. Запад на нас гледа као на цивилизацију чије вредности дубоко мрзи” (овде; рус. изв. овде).

Против планетарне неправде

Да је Русија за Запад “нормална” држава, она би била, још током деведесетих – када се Русија препустила на милост и немилост Западу, у свему интегрисана у евроатлантске структуре. Али, Запад жели Русију да види распарчану на ситне колонијалне територије (в. овдеовде и овде), не као равноправну европску државу. Запад препознаје и исконски мрзи “руски есхатологизам”, који “обдарује Русију империјалном свешћу Катехона”, као и “руску историјску свест, која као најважнији елемент укључује одговорност за судбину целог света” (овде).

Јер, Русија, мисле “империјци”, заиста није обична држава-нација. За њу важи парадокс који је препознао Берђајев: тежећи националистичким циљевима, Русија престаје да буде Русија – она “испуњава свој национални задатак само кад следи универзални задатак” (исто).

Зашто би у украјинском рату за руске ирендентистичке циљеве ратовали онолики Бурјати, Калмици, Башкири или Чечени? Али, они су у овом сукобу “осетили нешто универзално – позив да се супротставе светској неправди и успостави исправан поредак ствари”. “Значај наше специјалне операције у светским размерама није ограничен само на то што ми враћамо своје историјске земље. Ми радимо нешто много више од локалне националистичке иреденте – боримо се не само против украјинског неонацизма, него и против планетарне неправде, од које је свет смртно уморан” (исто).

То је управо оно што је Владимир Соловјов написао у Руској идеји (1888): “Идеја неког народа није оно што тај народ сам мисли о себи у времену, већ оно што Бог о том народу мисли у вечности” (овде). По Соловљеву, “истинска национална идеја” неког народа, “вечно је утемељена у Божијем плану”, и она “делује у свим случајевима као стварна моћ”. А “руски народ је хришћански народ и, следствено томе, да би се спознала права руска идеја, не може се постављати питање шта ће Русија учинити кроз себе и за себе, већ шта треба да уради у име хришћанског принципа, који она прихвата, а у корист целог хришћанског света, чији је део и она сама” (исто).

Свети рат

Андреј Ткачов каже да “Бог жели да поново будемо и постанемо Света Рус, ковчег спасења у свету који тоне, и Дом Богородице”, “огромна земља, као један огромни Храм!” (овде). Он украјински рат види као “Апокалиптички рат”, чији коначни циљ се може исчитати само из 21. и 22. главе Откривења Јовановог: “И видјех град свети, Јерусалим нов, гдје силази од Бога с неба; и чух глас велики с неба гдје говори: Ево скиније Божије (храма Божијег – С. А.) међу људима, и живљеће с њима, и они ће бити народ његов, и сам Бог биће с њима; и Бог ће отрти сваку сузу од очију њиховијех, и смрти неће бити више, ни плача, ни вике, ни болести неће бити више“ (Отк. 21: 2-4).

Украјински рат се, из перспективе “империјаца”, види као “очишћујући рат”, својеврсна прилика за Русију да се покаје и спасе. Ако је “руски народ умро у 20. веку”, онда је “21. век доба његовог поновног рођења” (овде и овде). “Руска идеја је идеја читавог човечанства”, мисли и Дугин, “али оног човечанства које устаје против моћи савременог Запада и његове сатанистичке цивилизације”. “Ово је прави свети рат, какав се води против побуњених демона”, пише он, истински “верски рат у најдубљем и најнепосреднијем смислу”. А “бити Рус значи бити позван у последњу битку на крају времена, стати на страну Бога против ђавола” (овде).

Као што се види, представе “национаца” и “империјаца” око циља и смисла украјинског рата у оштрој су напетости – као још један рукавац старог разрива између “западњака” и “словенофила”. Нема сумње да ове расправе у руској интелигенцији имају свој одјек и практичну разрешницу у руској политици.

 

[РТ БАЛКАН]