Слободан Антонић: Утицај рата на руско друштво

Руси верују да праведни, отаџбински рат може да поправи и владаре. Један пример је Александар Први, који је победио Наполеона. Тек у том рату он је постао истински хришћанин.

Рат увек доноси зло и патњу, поготово цивилима – што ће рећи: недужнима. Ипак, када до рата већ дође, друштво не жели да пролази кроз ратне напоре и страдања, а да све, након рата, остане исто.

Као победник у Другом светском рату, Черчил је заказао изборе одмах, за 5. јули 1945. године. Али, одбио је све дубље друштвене реформе, па и оне елементарне – у здравству и образовању. Претрпео је тежак пораз, највећи у дотадашњој историји Конзервативне странке.

Када је пак реч о савременој Русији, рат у Украјини траје већ годину дана. За то време, расту притисци да се и руско друштво промени.

Прво што се тражи је напуштање неолибералне идеологије, која подразумева наводну “идеолошку неутралност” државе. Тражи се и јасно формулисање “руске идеје” (писао сам већ о томе овде).

Рат је, најпре, довео до дефанзиве, компромитовања, повлачења из јавности, па и емиграције (в. овде 96-98) тзв. либерал-компардорског дела елите (либерал-компрадоры). Они су Русију желели да сведу на сировински привезак Запада. Данас се о њима говори, уз коришћење библијске реторике, као о “бестидној интелигенцији заљубљеној у вавилонску Блудницу”.

Савест и кукавичлук

Руске либераше осуђивао је још Достојевски у “Идиоту” (1869). “Руски либерализам није напад на постојећи поредак ствари“, каже један његов јунак, “већ на саму Русију. Мој либерал је дошао дотле да негира саму Русију, односно мрзи и туче своју мајку.” (овде)

Због ове критике, Достојевског су мрзели и јељциновски либераши. Анатолиј Чубајс, који је такође 2022. напустио Русију, у једном интервјуу је рекао: Знате, у последња три месеца поново сам прочитао Достојевског… И осећам скоро физичку мржњу према том човеку. Његова идеја о Русима као изабраном, светом народу, његов култ страдања и лажни избор који нуди изазивају у мени жељу да га растргнем на комаде.“ (овде)

Сергеј Батчиков каже да је ова мржња узрокована и либерашком нетрпељивошћу према својеврсној руској  култури савести оличеној у “Злочину и казни” (1866). Раскољникова непрестано мучи савест због убиства бабе зеленашице – читав роман је готово само о томе.

С друге пак стране, либерашки Запад циничан је према савести. Јунак Оскара Вајлда, Лорд Хенри Вотон, мирно и самоуверено каже: “Савест и кукавичлук у ствари су једно исто, Базиле. Савест је само пословно име тог предузећа (тј. званични назив за кукавичлук – С. А.), ништа друго.” (овде 19)

А Марк Твен, такође цинично, вели: “Добри пријатељи, добре књиге и успавана савест: то је идеал живота.” (овде)

Очување и јачање традиционалних руских духовних и моралних вредности

Хитлер, који је до пароксизма довео неке англосаксонске идеје (в. овде), извео је до краја и либерашки став према савести: “Савест је јеврејски изум. Као и обрезивање, то је сакаћење људског бића” (овде 21; цит. из овде 210); “Ослободићу човека од понижавајуће химере познате као ‘савест’.” (овде 45) Уочено је да је “Хитлерова декларисана воља да укине савест репрезентативна за ментални склоп целог Трећег Рајха” (овде 22).

Батчиков пак каже да је, с украјинским ратом, за дуже време стављена тачка на либерашки експеримент да се у руску душу усели цинични и утилитаристички западни дух. А либерашки концепт наводно идеолошки неутралне државе напуштен је 9. новембра 2022. с председничким указом: “О усвајању Основа државне политике за очување и јачање традиционалних руских духовних и моралних вредности”.

Зато Батчиков самоуверено вели: “Неопходно је пуним гласом изјавити да је историја либерализма у Русији завршена” (овде).

Осим слома компрадорског либераштва, Александар Дугин као пожељни друштвени циљ украјинске кампање види и:

  1. “Прелазак с либералне на народносоцијалистичку парадигму (висок ниво материјалне подршке за људе у јавном сектору и за сиромашне).
  2. Расељавање великих градских агломерација и нови развој руских земаља (оживљавања малих градова и сеоских насеља новог типа”; овде; прев. овде)

С друге стране, Герман Садулајев сматра да је рат прилика да се оживи традиционални руски култ хероја и команданата.

Пантеон војсковођа

У пантеон ратника и војсковођа, поред, рецимо, Александра Матросова, који се 1943. бацио на отвор бункера и телом зауставио митраљеску паљбу, мора се ставити и поручник Нурмагомед Гаџимагомедов, који се није предао, већ се 2022. разнео последњом гранатом заједно с непријатељима који су га окруживали. Поред Ивана Кожедуба, пилота с највећим бројем ваздушних победа у Другом светском рату, мора се ставити и пилот Виктор Дудин, који је у само једној борби 2022. уништио два непријатељска авиона и противваздушну одбрану. А уз маршала Георгија Жукова, треба ставити и генерала Сергеја Суровикина, победника из Сирије и, Садулајев верује, победника над укронацистима (овде).

Александар Проханов се и пре украјинског рата залагао за “идеологију руске победе” – једину која може да помири “беле” и “црвене” (овде). У томе му је свесрдно секундирао и Виталије Аверјанов (овде).

Симбол наткриљујуће идеје Победе је, по Проханову, фреска у храму св. Димитрија Донског, у Нижњем Тагилу (2003). На њој тенкови Т-34 јуре у нападу, док анђео заштитник лети изнад њих, а црвеноармејац је на челу поворке руских светаца, рушећи у црно обучене фашисте-демоне. Као што су иконе Владимирске и Казанске Богородице чувале стару руску државност, каже Проханов, тако ову нову чува Црвени барјак Победе (овде).

Путин је вратио музику совјетске химне и црвене заставе Победе. “Под овим победничким барјаком спасили смо распарчану Русију од распада. Под њим смо вратили Крим. Руски Донбас се бори под овом заставом. Она вијори изнад руских база у Сирији. Под њом смо ушли у Казахстан и спасили њихову државу. Црвени барјак Победе је наш чудесни Спаситељ, наша борбена Црква, религија Руске Победе” (овде).

А кад је рат већ одмакао, Проханов је прогласио да је “либерализам избачен из руске историје” и да је настала “нова, постлиберална Русија”. У њој је “победа 1945. постала идеологија Путинове државе”.

Док Путин баштини руску и свечовечанску победу над злом у Великом отаџбинском рату, Зеленски је коктел германског паганизма Нибелунга, перунских култова, бандеровског укронацизма, Швабовог концепта великог ресета, класичног војноиндустријског комплекса САД, као и НАТО вештачке интелигенције. А све то “коктел Зеленског претвара у ватрени, кључали Хитлеров напитак” (овде).

Наравно, каже Проханов, руска идеологија Победе је у најдубљем смислу сва хришћанска. “Победа не би била могућа без божанских сила. Човеку није дато да победи пакао ако Бог није с њим” (овде). Чак и у, наизглед, богоборачким временима, тврди Проханов, Христос је био ту, са својим молитвеним, православним народом (исто).

Велики улог

Проханов описује како је, током Стаљинградске битке, “Христос сишао са неба, придружио се пешадији и кренуо у напад на непријатеља. Седео је и за командама совјетских тенкова који су разбијали непријатељска утврђења. У пилотским кабинама рушио је црне ескадриле Јункерса. Склапао је очи погинулим јунацима, лечио рањене и сам прао своје ране у Волги – претварајући ову велику реку у руски Јордан” (овде).

Руси верују и да праведни, отаџбински рат може да поправи и владаре. Један пример је  Александар Први, који је победио Наполеона. Тек у том рату он је постао истински хришћанин. Свој унутрашњи преображај овако је описивао: “Пожар Москве је осветлио моју душу и загрејао моје срце вером какву раније нисам осећао”. (овде; прев. овде) Други пример је Стаљин, који је у сопственом великом рату променио однос према Цркви, а после рата омогућио њено уздизање из пепела (овде 478-483).

“Александар Први је победио у свом великом рату, Стаљин у свом – Владимир Путин још мора да победи, заједно са свима нама, у нашем великом рату са Западом. Ми ћемо свакако победити!” (овде; прев. овде). У Украјини се данас дешава “страшна мистерија 21. века”. На тренутке изгледа безнадно да Русија може да победи моћни, немилосрдни Запад. Поготово док цинични папагаји шоу-бизниса исмевају сузе руских мајки на сахранама војника.

Али, рат освешћује руско друштво од свих његових заблуда и илузија, будећи у њему упорност и решеност. “Не кривити никога, не падати у хистерију, не паничити кукњавом ‘Изгубићемо!’. Али, борити се и радити, стиснути зубе, учинити све што је у нашој моћи да се извоји Победа, приближавајући је књигом, стругом, молитвом и, кад затреба – митраљезом.” (овде)

Велики је руски улог у украјинском рату. Али, ако га добије, Русија више неће бити иста. А ни свет, надамо се, неће бити исти. Ваљда ће бити бар мало праведнији.

[РТ БАЛКАН]

РУБРИКА: АнализеОЗНАКЕ: , ,