У Сремској Митровици је данас откривена спомен плоча у част најзнаменитијој Рускињи Сремске Митровице професорки Лариси Крутиков Богдановић.
Иницијативу за откривање овог обележја је поднео њен син Никола Богдановић, док је иста усвојена од стране Скупштине Града Сремска Митровица.
Спомен плочу су заједно открили унука Ларисе Крутиков, Тијана Богдановић и представник Руског дома из Београда, Павел Бушуев, у присуству великог броја поштовалаца ове знамените Рускиње. Говор о животу, стваралаштву и о значају професерке Крутиков одржао је др Мита Стојшић познати митровачки хирург у пензији.
Плоча је подигнута на адреси Житни трг 32, у самом центру Сремске Митровице, где је иначе живела чувена Лариса Богдановић, Рускиња која се бавила превођењем и држањем часова руског и француског језика. Код Митровчана позната као „Љаљина школа“, била је прва приватна школа страних језика у Срему након Другог светског рата. Лариса Крутиков је такође дала огроман допринос у очувању података о емиграцији Руса у овом сремском граду, а и шире.
Након откривања спомен плоче, окупљени су се упутили у Галерију „Лазар Возаревић“, где је био организован „Омаж Лариси Крутиков Богдановић“. Овај садржајни културно – уметнички програм отворио је ученик музичке школе Леон Жарко који је на клавиру извео транскрипцију Сергеја Прокофјева из балета „Ромео и Јулија“ док је програм водила књижевница Јасна Арбанас. Пред пуном салом Галерије руске песме изводио је хор удружења српско-грчког пријатељства „Ирида“ под вођством Александре Гаруновић. О значају овог догађаја, српско – руским односима и пријатељству два народа говорио је представник Руског дома из Београда, Павел Бушуев. Затим су о професорки Крутников говорили њен некадашњи ученик, аутор књиге „Од Лаћарка до Владивостока“ Зоран Жидишић и син Никола Богдановић, који се на крају захвалио Историјском архиву Срема и директору те институције Дејану Уметићу на организацији овог догађаја од великог значаја за град Сремску Митровицу.
Чувена Љаља рођена је 1915. године, у Николајеву на црноморској обали као пето дете у породици Иље Крутикова, поморског инжењера, официра за пловидбу на подморницама и капетана фрегате и Марије Павловне Крутиков рођене Александровне. Лариса Иљична Крутиков постала је емигрант – пошто је мајка са децом већ у првом емигрантском таласу 1920. године из луке Севастопољ кренула у избеглиштво. Њихово прво место боравка било је у месту Марија Бистрица, у Хрватској, а настанили су се у жупном двору месног жупника. Нешто касније придружио им се и отац. У институту „Смољни“ у Великој Кикинди 1921. Лариса је започела своје школовање. У завршним разредима определила се за одсек страних језика који је и успешно завршила 1932. године и добила звање наставника француског, немачког и енглеског језика са правом да те језике може предавати у средњим школама. Породица Крутиков је немачку окупацију дочекала у Београду.
Ту је Лариса 1942. године била ухапшена и пуна два месеца била под истрагом Гестапоа. Потом је спроведена у Бањички логор, где је провела девет месеци. Крајем 1943. године пуштена је из логора физички и психички потпуно сломљена. У пролеће 1944. године када су савезници започели бомбардовање Београда, плашећи се за њен живот родитељи су је пренели у Петровац на Млави, где је брат Вјачеслав преузео бригу о њој. У Петровцу на Млави биле су присутне и друге избеглице, а међу њима и млади правник Васа Богдановић из Старе Пазове, који је избегао хапшење од стране усташа. Млади правник се сав посветио збрињавању и пружању помоћи младој Лариси. Временом су се све више сусретали и зближавали и та веза је само неколико месеци касније, са првим данима ослобођења прерасла у брак. Лариса Крутикова и Васа Богдановић венчали су се 9. октобра 1944. године.
По доласку у Сремску Митровицу започели су тежак, мукотрпан живот у тек ослобођеном граду, опустошеном и измрцвареном немачко-усташком окупацијом. Веома брзо Лариса је почела да доприноси поправљању материјалног положаја породице. Своје знање језика искористила је да хонорарно ради као судски преводилац, а ускоро су њене услуге почели да траже и поједина предузећа која су била тек у повоју. Од свих митровачких професора у периоду од 1960-1980, када је Југославија доживљавала привредни, економски и друштвени успон, Лариса Богдановић добила је дозволу од општинских власти да држи приватне часове под контролом државних органа. Била је то прва приватна школа страних језика коју су они коју су похађали звали једноставно „Љаљина школа“ по надимку Љаља којим су Ларису многи Митровчани ословљавали. Ларисин муж Васа Богдановић умро је 1988. године. Лариса Богдановић умрла је 2015. године и сахрањена је на старом православном гробљу у Сремској Митровици, где је сахрањен и њен муж Васа Богдановић.
Град Сремска Митровица је препознао значај и допринос који је дала Лариса за сам град, те је одлучено да јој се подигне спомен плоча. Средства за израду и постављање спомен-плоче обезбеђена су од стране иницијатора, њеног сина, Николе Богдановића.
Душан Опачић – Братство
