Чак три унапред припремљене теме о Србији, биле су у редовном брифингу Марије Захарове 20. марта. Ево целог стенограма њених изјава по све три теме:
О разговорима Сергеја Лаврова са министром спољних послова Србије Ивицом Дачићем
За 21. март планирани су разговори министра спољних послова Руске Федерације Сергеја Лаврова и његовог српског колеге Ивице Дачића. Касније ћемо објавити детаљнији материјал по том питању. И сутра ћемо вас обавештавати о току разговора и њиховим резултатима.
Нешто касније је руски МИД објавио саопштење које гласи:
„У Москви ће 21. марта бити одржан састанак министра спољних послова Руске Федерације Сергеја Лаврова и првог потпредседника Владе, министра спољних послова Републике Србије Ивице Дачића.
Планирано је да се размотри широк спектар питања руско-српске политичке и економске сарадње, да се размене мишљења о ситуацији у решавању косовског проблема и у балканском региону у целини, као и о актуелним међународним проблемима.“
Дан сећања на жртве НАТО бомбардовања у Србији (1999. г.)
24. марта се навршава 25 година откако је НАТО авијација продемонстрирала целом свету шта заправо значи „хуманитарна интервенција“ и шта је „америчка демократија“. Управо је тај термин користило руководство САД и НАТО за ракетне ударе и бомбардовање војних и цивилних објеката Савезне Републике Југославије, чије је руководство, у циљу очувања јединства земље, било принуђено да води оружану борбу против сепаратиста.
За 11 недеља, почев од 24. марта 1999. године, на суверену европску републику испаљено је 3 хиљаде крстарећих ракета, бачено је 80 хиљада тона авио бомби, укључујући касетне бомбе и пројектиле са осиромашеним уранијумом, који се сада користе у нашем региону. Према подацима српских власти, током варварских бомбардовања погинуло је око 2,5 хиљаде људи, укључујући 89 деце. Рањено је 12,5 хиљада становника републике. Порушено је 1.500 насеља. Материјална штета, по неким подацима, процењена је на између 30 и 100 милијарди долара.
Пре неколико година (2018.) имала сам прилику да путујем колима по Србији. Учествовала сам на једном од фестивала трубача, одржаном у српском граду Гучи. Путовање је трајало неколико сати. Возили смо се аутом и видели куће модерне Србије, данашње, развијене, савремене, пријатељске, мирољубиве. Ти путеви, куће, зграде, не само у центру Београда, већ широм земље, памте страхоте не само тог бомбардовања, него уопште онога што се деведесетих дешавало на Балкану кривицом западњака.
Војна операција САД и НАТО против Београда предузета је без одобрења Савета безбедности УН, под изговором неоснованих оптужби власти СР Југославије да су извршиле „етничко чишћење“ у косовској аутономији, што је наводно изазвало хуманитарну катастрофу у региону.
Русија је одмах осудила војну операцију алијансе против Југославије, сматрајући тај чин грубим кршењем међународног права. Према речима Јевгенија Примакова, који је у то време обављао функцију председника Владе Руске Федерације, то „није био само агресиван удар на неку земљу… То је био удар на цео светски поредак који је успостављен после Другог светског рата.”
Хоће ли сада амерички представници у Сеулу испричати како су се носили са демократијом на европском континенту пре 25 година? Да ли су бар једну секцију томе посветили? Да ли су земљама из азијско-пацифичког региона рекли каквим методама се обично успоставља демократија у земљама које су изабрали за своје експерименте? Не, нису.
Поводом 20. годишњице погрома Срба на Косову (Србија)
Март је најтрагичнији месец у новијој историји Србије. 17. марта навршило се 20 година од етничких погрома у Аутономној покрајини Косово и Метохија (Република Србија). Тај дан је не само једна од најтрагичнијих страница модерне историје српске покрајине, већ и једна од најстрашнијих манифестација међуетничког насиља и верске нетрпељивости у послератној историји Европе. Жртве погрома били су цивили српске и других неалбанских националности, који живе у региону.
Као и увек, извршен је удар на оно најосетљивије – историјско памћење српског народа, који вековима живи на Косову. На мети вандала била су гробља, древни храмови и манастири – светиње српског православља, највреднији историјски и културни споменици светског значаја од 12. до 14. века, од којих су се многи на Унесковој листи светске баштине. Већина неалбанског становништва у региону била је угрожена и јасно су их ставили пред избор: или да буду истребљени или да напусте своје историјске земље. Косовске снаге (КФОР) које је створио НАТО готово ничим се нису супротставиле насилничкој оргији.
Неколико дана су бојовници, предвођени страним „инструкторима“ уз прећутно одобрење Европске уније и САД, кријући се иза неке „заштите угњетаваног цивилног албанског становништва на Косову“ (ово упркос чињеници да је број Албанаца био многоструко већи од броја Срба), пљачкали и убијали. Мартовски погром на Косову и Метохији био је врхунац српског страдања у претходних шест година. Догађаји од 17. до 18. марта 2004. детаљно су описани у документарном филму који је државна Радио-телевизија Србије (РТС) припремила за 20. годишњицу погрома.
Основни циљ екстремиста – организатора погрома био је протеривање Срба са Косова и Метохије, буквално брисање свих материјалних доказа о њиховом постојању тамо. Тако се припремао терен за накнадно једнострано проглашење „независности“ од Србије од стране власти у Приштини.
За два дана убијено је 19 људи, рањено скоро хиљаду, више од 4 хиљаде људи је напустило покрајину, многи су нестали без трага, 6 градова и 9 села потпуно је очишћено од српског и другог неалбанског становништва. Више од 30 православних цркава је дигнуто у ваздух, а разорено је више од 40 православних гробља. Све то под надзором оних који себе називају цивилизованим. Упркос бројним пријавама међународним судовима, за те злочине нико није одговарао.
Као што видимо, уз прећутно одобравање западних куратора, власти у Приштини данас настављају методичну политику истискивања Срба са Косова, буквално угрожавајући опстанак преосталих српских општина у покрајини.
Русија никада неће заборавити да је Косово – територија Србије.
Узгред, да овде додам. И молдавски језик постоји. То је иста политика западњака да се промени етничка припадност и културни идентитет људи. Не говоримо језиком високих резолуција, али у схватању људи, баш то је геноцид када су приморани да се одрекну онога што је одувек био њихов културни идентитет, онога што су бранили из генерације у генерацију. Свог језика, историја, култура.
Наставићемо да подржавамо Београд у његовим легитимним захтевима да се заштите права Срба који живе у покрајини, да се заштите њихови животи и достојанство. Без прошлости нема будућности!
[МИП РФ]
[МИП РФ]
