Учешће у раду Двадесете годишње конференције Валдај клуба (2–5. октобар 2023) сматрам једним од највећих домета у мојој каријери. Престижно је бити међу експертима најважније руске тинк-тенк организације. Но Валдај клуб је одавно превазишао границе Руске Федерације, јер је реч о међународном дискусионом клубу ког у западној јавности називају и „руским Давосом“, каже у разговору за „Печат“ др Александар Раковић, научни саветник Института за новију историју Србије, експерт Валдај клуба.
* * *
Једини сте Србин који је као експерт Валдај клуба имао прилике да размени мишљење с председником РФ Владимиром Путином и министром спољних послова Сергејом Лавровом. Каквe утиске носите са овог важног догађаја?
Претходних годину дана учествовао сам на научним форумима Валдај клуба и објављивао сам у њиховим издањима. У новембру 2022. руководио сам сесијом на међуверској конференцији Валдај клуба у Казању. С тим у вези, добио сам привилегију да будем једини учесник из Србије и бивше Југославије на Двадесетој годишњој конференцији Валдај клуба. Ово је био сусрет 140 изабраних професора, научника, дипломата и економиста из читавог света с руским државним врхом.
Формати рада наше конференције били су састанци и дискусије. Наиме, председник Владимир Путин, министар спољних послова Сергеј Лавров и функционери из кабинета руског председника дају на значају Валдај клубу јер се с његовим експертима састаје и разговара. Стога сам имао посебну привилегију да разговарам с Лавровом (2. октобар) и Путином (5. октобар), као и да поднесем реферат на сесији која се бавила питањима дефинисања цивилизација (4. октобар).
Када сумирамо Путинове поруке с Валдајске конференције, какви закључци се намећу – да ли можемо да дефинишемо његову геополитичку визију за свет и Балкан?
Путин није јавно говорио ништа о својој геополитичкој визији Балкана. Но решења за Балкан могу се тумачити на основу његове визије слободног света у ком више неће бити западне хегемоније. Руска визија глобалне геополитике тиче се универзализма, слободне комуникације и деколонизације. Дакле, она се изричито супротставља западном хегемонизму.
Наиме, Путин је јасно ставио до знања да су употреба војне силе, политичких притисака и економских санкција недопустива оруђа Запада. Руски председник је био изричит у томе да се Запад дрско меша и дели лекције већини човечанства. Путин је рекао да западне хегемонисте углавном нико није позвао да се огласе, нико их није питао за мишљење и да не могу другима наметати своје стандарде.
С тим у вези могли бисмо да извучемо закључак каква би била Путинова могућа визија Балкана у будућности. Дакле, то треба да буде простор лишен западне хегемоније. Да би се то остварило, морало би да дође и до слома западног поретка у југоисточној Европи и на простору некадашње Југославије. То сада делује веома далеко.
Док је простор Косова и Метохије под западном окупацијом, Црна Гора и Босна и Херцеговина претворене су из протектората у практично нове колоније Запада. Наиме, у Црној Гори и Босни и Херцеговини више нема ни привида да локално становништво бира своју власт, већ формирање власти намеће новоколонијална управа коју чине западне амбасаде, тзв. високи представници и разноразни специјални изасланици Вашингтона, Лондона и Брисела. Пошто је деколонизација један од циљева руске политике, логично је да би се то односило и на наш простор.
У свом излагању Путин је велику пажњу посветио цивилизацијским круговима. Како у том контексту коментаришете светску и историјску улогу Русије у овим драматичним временима?
У оквиру нових вектора глобалне руске политике прожимају се „руска цивилизација“ и БРИКС, односно БРИКС плус. У складу с новом руском државном политиком „руску цивилизацију“ чине руска држава, руско православље, руски ислам, руски будизам, руски народ и језик, остали аутохтони народи и језици у Руској Федерацији, затим простори руског света (Русија, Белорусија и Украјина), као и руска дијаспора.
Према Путину, „руска цивилизација“ је самосвојна и по томе је једнака кинеској и индијској цивилизацији. Али „руска цивилизација“ је глобална и превазилази границе Руске Федерације. Исто тако је и БРИКС, односно БРИКС плус глобалан.
Током сесије о цивилизацији поднео сам реферат којим сам исказао неслагање с појмом и дефинисањем „руске цивилизације“. Сматрао сам да се руски комонвелт (руски свет), православна цивилизација и БРИКС, односно БРИКС плус одлично прожимају као концепт руског универзализма на читавој планети. Подвукао сам да православну цивилизацију не треба делити и да су наши и Храм Света Софија у Цариграду и Храм Христа Спаситеља у Москви и Храм Светог Саве у Београду. Међутим, концепт „руске цивилизације“ већ је утврђен као државни пут Руске Федерације и на томе је председник Путин посебно инсистирао.
Извесно је да Русија не сматра православну цивилизацију као јединствену и недељиву. С њихове тачке гледишта то је чак и очекивано након религијског интервенционизма Цариграда у Кијеву и сврставања скоро свих грчких аутокефалних цркава са Цариградом на челу против Москве.
Лавров ми је рекао, током нашег разговора, да је деловање цариградског патријарха Вартоломеја усмерено против православних Словена.
Наглашавам да Валдај клуб промовише борбу идеја. Стога је било експерата који су подржали мој став да је Русија део православне цивилизације, као што је било експерата који су заговарали постојање самосвојне „руске цивилизације“.
Прецизно, одговарајући на ваше питање, Путин је рекао: „Србе могу уништити, али не могу сломити.“ Да ли је овом непогрешивом проценом показао да не само врло добро познаје балканску историју и српски чинилац у њој већ и нема намеру да је игнорише? Може ли се рећи да је питање Србије и Републике Српске у једном од значајних прстенова интересовања РФ?
Путин одлично познаје прошла и садашња збивања. Никада не даје олаке оцене. Он пружа јасне поруке. Српски простор јесте међу важним прстеновима интересовања Руске Федерације у Европи и на Медитерану.
Ипак, у овом моменту Руси на том географском простору имају ближе прстенове интересовања. Најпре Украјину, па Кавказ и потом Сирију. Наравно, имају још неке европске приоритете који су исто тако важни колико и српски простор. Не треба сметнути са ума колико им је важан Арктик.
Пошто је Русија глобална сила, она истовремено може да игра на више шаховских табли. Стога се и њени приоритети могу мењати, а прстенови интересовања другачије формирати. Република Србија, Република Српска и српски народ треба да се ослоне на стрпљење и на то да кроз текуће глобалне турбуленције прођу што мање окрзнути. С тим у вези нам је сада најпотребнија неутрална политика којом се чувају пријатељски односи с Русијом. Председник Србије Александар Вучић ваљано води нашу државну политику.
Иначе, Путина сам на Двадесетог годишњој конференцији Валдај клуба питао за мишљење о руско-српским односима, положају Срба на Балкану и о томе да ли су Срби и Руси мета политичког Запада због наше православне вере. То је била тема коју сам раније осмислио и унапред послао у Москву. Путин је одабрао да одговори на то питање и пошаље нама Србима снажну поруку, која је одјекнула и на Западу.
Председник Путин је рекао како је чињеница да политички Запад види Русију и Србију као мете. Путин је, и када је реч о српском народу, казао да се Запад ослања само на силу јер је то њихова филозофија од које не одустају, чак и када немају аргументе. Путин је рекао да је Југославија хтела да се договори са Западом, као што то данас хоће Србија, али да уместо тога Запад наставља с притисцима како би сломио Србе.
Путин је стога у одговору на моје питање посебно нагласио: „Но Срби нису такав народ. Њихова историја и култура нису такве. Можда ћу сада рећи тешку реч. Можете да уништите Србе, али не можете да их сломите и потчините“.
Путину сам поклонио две књиге, моју монографију „Црногорски сепаратизам“ (Катена мунди, Београд, 2019) и зборник радова „Путин и Русија. У рату за мир“ (Фондација Александар Невски, ИП Принцип, Београд, 2023). Руски председник их је прихватио и захвалио на књигама које ће бити део његове пребогате библиотеке.
Министар Лавров је Србе назвао народом са славном историјом. Шта можете издвојити из дискусије коју сте имали с њим?
На моје питање како коментарише политички и војни развој прилика у бившој Југославији и све јаче западне притиске на Републику Србију, Републику Српску и Србе у Црној Гори, Лавров је одговорио да су Срби народ са славном историјом, а да дупли стандарди према Србима и Русима показују лош однос Запада према православним Словенима.
Када је реч о Косову и Метохији, Лавров је казао да председник Србије Александар Вучић даје исправне аргументе, али да западњаци то не прихватају. Лавров је додао како Запад користи жељу Србије да уђе у Европску унију да би на њу вршио притиске. С тим у вези, Лавров је нагласио да ће Русија остати пријатељ Србији чак и ако Србија уђе у Европску унију, али да постоји могућност да се Србији наметне да не буде пријатељ Русији јер ће морати да спроводи политику која је утврђена у Бриселу.
Лавров је поручио да је на Србији да одлучи којим ће путем ићи, али да треба имати у виду колико дуго Турска преговара о приступу Европској унији. Тако да председник Реџеп Тајип Ердоган, каже Лавров, увиђа да за тим преговорима има све мање сврхе. Лавров је зато нагласио да треба размислити зашто се одужују и преговори Републике Србије о приступању Европској унији.
Што се тиче Републике Српске, Лавров је подвукао да председник РС Милорад Додик ради на одбрани Дејтонског споразума, а упркос томе Запад га сматра реметилачким фактором, јер Запад не поштује дејтонско устројство Босне и Херцеговине. Нагласио је да се Запад понаша као да је „у лову“ на Додика.
Како руски државни врх сагледава политичку сцену у Црној Гори и квалификује „јатаке“ из Србије који су били спремни, да у време најподмуклијих сецесионистичких испада, подрже Мила Ђукановића?
Лаврову сам током дискусије образложио да Републику Србију, Републику Српску и Црну Гору треба поимати као јединствен и недељив простор српског народа. Видео сам да је њему већ било познато то што сам рекао, као аргумент који Србин износи како би објаснио српске националне интересе.
Лавров је био јасан и да појам „Западни Балкан“ само служи да покаже како је Балкан својина политичког Запада. А на то сам одговорио како наш простор треба називати „бившом Југославијом“ или „српским земљама“. Лавров ми је, иначе, рекао да је с Милом Ђукановићем био пријатељ док Ђукановић није постао оружје русофобије. Нисам помињао Ђукановићеве сателите у Србији јер би о томе имало много да се каже, а драгоцено време за разговор сам желео да искористим на други начин.
Но када је реч о српском простору, трудио сам се да у својим текстовима за издања Валдај клуба, као и за медије у Русији, подвучем да српски народ има право да живи у јединственој држави. То је, дакле, тема коју бих желео да учиним додатно присутном на заседањима Валдај клуба.
Са становишта плуралистичког друштва, идеја српског уједињења је сасвим легитимна и у потпуности легална. Западни хегемонисти и њихови сателити немају аргументе да нам оспоре право да о томе говоримо, пишемо и на томе радимо свим демократским средствима.
Видим да су и други експерти Валдај клуба отворени да чују и дискутују о теми српског јединства. Многе од њих веома занима време разбијања Југославије. Наиме, бројни експерти Валдај клуба долазе из земаља које чине Покрет несврстаних, а они старији и даље се сећају доба када је Југославија била један од лидера ове организације, а самим тим Београд био један од центара света.
Пријатно ме је изненадило да експерти Валдај клуба из Азије, Африке, Латинске Америке, али и Западне Европе уочавају колико су Република Србија и српски народ били важни за поимање опасности од западног хегемонизма. Било је чак неких који су познавали елементе одбране Слободана Милошевића у Хашком трибуналу, па и то да су бившег српског и југословенског председника тамо погрешно „лечили“ лековима за лепру.
На крају, мој став је да Република Србија, Република Српска и Црна Гора треба да се уједине у јединствену српску државу. То би било праведно решење. Логично је да име те државе буде Србија. То је у складу с погледом српског идеолога и црногорског митрополита Петра II Петровића Његоша који пише – „сва Србија од Дунава до мора“ („Горски вијенац“, Беч, 1847, страна 3). То би била Србија од Апатина до Бара и од Тимочке Крајине до Босанске Крајине.
Наташа Јовановић
[ПЕЧАТ]
