Када се заврши рат, наша сарадња ће бити још чвршћа, јача и боља!
- Срби и Руси су одувек стуб одбране хришћанства, а данас бране и слободу светске цивилизације
- Француско-немачки предлог је само платформа за преговоре
- Ја сам против уласка у ЕУ; ми лажемо ЕУ да желимо чланство и ЕУ лаже нас да нас жели као члана
- ЕУ, Америка и НАТО су творци и главни покровитељи нарко-државе на тлу Косова и Метохије
- Рад и финансирање невладиних организација треба уредити онако како је то урадила Руска Федерација
- Треба да сарађујемо са свим државама света, али не по сваку цену и не на нашу штету
- Слободан Милошевић је једна од највећих фигура у целокупној историји српског народа
Потпредседник Покрета социјалиста и народни посланик Бојан Торбица је у ексклузивном интервјуу за портал БРАТСТВО (www.srbratstvo.org) одговорио на питања Диане Милошевић о најбитнијим моментима светске и српске политике.
Српски и руски народ су братски народи са заједничким вредностима и заједничким изазовима. У којој мери то обликује оба друштва?
Ми смо два народа која су кроз историју делила судбину, а она је била тешка и трагична. Били смо на мети свих великих освајача који су хтели да освоје свет. Они су увек кретали од словенских народа – српског и руског, а ми смо били стуб одбране словенства и Хришћанства. Гледано из перспективе новијег времена, можемо рећи да стојимо заједно на бранику слободе светске цивилизације од модерних изазова – од глобализма који нам показује од краја 80-их година како види свет у будућности. Та визија се није уклопила ни у визију српског, ни у визију руског народа. Није се уклопила у наша морална начела која вучемо из православне вере – из дела Светога Саве, Сергија Радоњешког, Серафима Саровског и других великих светитеља који су задужили наше народе. Са тих корена вучемо јединство и потребу да заштитимо слабије од себе. То је наше начело због кога смо поднели велику историјску жртву, али смо због њега знали да будемо на страни истине, правде и добра.
Као такви, деловали смо на регион, Европу, па и свет. Како нам је то могуће? Како да схватимо своју «личну карту» – као мали народ и малу земљу или смо део нечега много већег и не стојимо изоловано?
Прво, ми нисмо тако мали народ. Не треба гледати само број Срба у Србији, него укупан број, који укључује дијаспору, а тада видимо да нисмо баш малобројни. Поготово када се увежемо са руским братским народом, белоруским народом и свим другим народима који буду желели братско повезивање и сарадњу. То ће бити наша снага и тада то више неће бити мали потенцијал, него снага која може бити одлучујућа да натера све оне охоле и силне, да престану са политиком дискриминације, силе и прогона малих, нејаких, слободарских народа. Својим јединством можемо и морамо допринети да се таква политика оконча и да се успоставе вредности које наша два народа гаје вековима и које вучемо из православља: љубав, слога, сарадња на равноправним основама, спокојан суживот и право свих држава и народа на сопствени пут који неће бити ничим условљаван и ограничаван. Својим јединством једном заувек можемо окончати време једностраних санкција, агресије, прогона и терора мањине над већином и то само зато што је та мањина тренутно богатија, технолошки напреднија, што има боље и убојитије наоружање.
У последњих годину дана, анкете и прозападних и неангажованих кућа које се баве истраживањем јавног мњења показују да је преко 90 одсто грађана Србије против увођења санкција Русији, односно против кажњавања Русије за специјалну војну операцију у Украјини. Заједништво са руским народом – у добру и патњи – показује велики утицај на унутрашњу интеграцију самог српског народа. Како то објашњавате?
Разумем шта хоћете да кажете и апсолутно се слажем са тиме, јер ми смо народ који има дуго историјско памћење и зна да препозна пријатеље, а у руском народу смо препознали и пријатеље и браћу. Кад је у историји српском народу било најтеже углавном је први народ на који смо могли да се ослонимо био руски народ и руска држава. Још су свежа сећања да је коначно ослобођење Србије од фашистичког зла почело оног дана када је руска војска прешла Дунав. Погледајмо и ближе, 2015. године је Велика Британија поднела резолуцију којом би Срби били проглашени геноцидним народом. Русија је ставила вето, Русија је то спречила у Савету безбедниости УН. Има још много сличних сећања и она су одговор на питање одакле толико јединство међу Србима када се одређује према руском народу и његовој држави. Па, немојте да заборавимо добровољце који су долазили да бране не само Српску Крајину и Републику Српску, него Косово и Метохију. Не смемо да заборавимо те храбре Русе који су деведесетих година долазили и штитили српску нејач широм територије бивше Југославије. Све то је нешто што је дубоко у нашим срцима, што је записано у нашем уму, што српски народ уједињује. Српски народ некад, на жалост, не може да се обједини око циљева о будућности српске државе, али оно што дефинитивно, што 99 одсто Срба може, јесте да се обједини и уједини у осећањима и љубави према Русији и руском народу.
Да ли би била могућа промена у српској спољној политици?
Србија јасно стоји у свом односу према Русији и не може бити промена у негативну страну, а када се ратна дешавања око Украјине заврше наша сарадња ће бити још чвршћа, јача и боља. Све време током неувођења санкција Русији, и Србија и Русија једна другој јасно показују своје ставове о односу према спољној политици која се води међу нашим земљама. Видимо односе највиших функционера и они нам показују да је та политика чврста. Наравно да имамо изјаве које се тумаче на један или други начин, али, знате како – Србија је суверена и самостална земља која сама бира своје пријатеље. А ја сам убеђен да Србија неће заборавити жртву и помоћ – ни руског ни кинеског народа, као ни бројних других народа који су нам помагали кад нам је било најтеже.
ЕУ нам је дала ултиматум – француско-немачки предлог и председник Вучић је био стављен пред нефер избор да се одмах одреди да ли га прихвата или одбацује јер је тај предлог постао – како нам је он саопштио – нови оквир за преговоре о чланству Србије у ЕУ. Да ли после тог ултиматума да прихватимо независност Косова, Србија може да остане на путу ЕУ интеграција?
Ја нисам схватио да је француско-немачки предлог већ готов споразум, да је то ултиматум. Ја сам разумео да је то платформа за преговоре.
Даље, мој лични став је да сам против уласка у ЕУ. Наша целокупна прича са ЕУ се своди на две тезе – да ми лажемо ЕУ да желимо чланство и да ЕУ лаже нас да нас жели као члана.
ЕУ је заједно са Америком и НАТО пактом, од јужне српске покрајине направила балканску Колумбију. Они су творци и главни покровитељи те нарко-државе, па сходно томе и врше притисак на Србију, да се мимо здравог разума сагласи са трајним отуђењем дела своје територије. Али верујем да још није рођен Србин који ће потписати независност Косова и Метохије.
Није ни у ЕУ све црно. Истини за вољу, неке ствари би требали да преузмемо од њих – неке правне нормативе и решења која су добра. Са друге стране, не смемо да су устручавамо да преузмемо знања и искуства и других земаља. Оних које су ван ЕУ – пре свега мислим на решења која би помогла очувању нашег идентитета и културе. Тако на пример, искрено сматрам да законску регулативу везану за рад и финансирање невладиних организација треба уредити онако како је то урадила Руска Федерација.
Уколико грешим и уколико некада и дође званичан позив за улазак у ЕУ, грађани Србије ће имати прилику да се на референдуму изјасне о том питању. Не сумњам у мудрост грађана Србије и зато сам убеђен да никада нећемо постати члан ЕУ, јер једноставно наш пут не води тамо. Треба да сарађујемо са свим државама света, али не по сваку цену и не на нашу штету. Признање лажне државе Косово не може бити цена уласка како у ЕУ, тако и у било који други савез или организацију. Понављам, није рођен, а убеђен сам и да никада неће ни бити рођен, Србин који би пристао да својим потписом легализује отимање Косова и Метохије.
Годишњица почетка суђења Слободану Милошевићу је била 12.фебруара. Знамо колико је правде региону донео рад хашког трибунала. Да ли ће се стећи услови под којима би се Србија дистанцирала од те малигне творевине?
Ако је нешто обележило последње деценије по злу –то је свакако хашки трибунал.
Та машинерија зла је створена да српски народ прогласи геноцидним, да осуди политичко и војно руководство српског народа са обе стране Дрине. Да од најчеститијих, најспособнијих и најхрабријих српских официра, направи најстрашније злочинце. Слободан Милошевић није успео да жив изађе из трибунала, али је за мене он је победник, велики човек и велики политичар. Једна од највећих фигура у целокупној историји српског народа, а у двадесетом веку вероватно и највећа. Наравно, имао је Милошевић као политичар и државник и грешке. Није био безгрешан, али за разлику од свих оних петооктобараца, који су дошли после њега, као и дела својих сарадника који су га издали и продали, он је био и политичар и државник, а они су били и остали историјски промашаји и грешке. То су били обични криминалци, који поред тога што су продали Милошевића хашком трибуналу, уз то су без икакве милости опљачкали и опустошили државу спроводећи пљачкашку приватизацију, отпустили су стотине хиљада радника и грађане довели на ивицу сиромаштва. Учинили су све оно на шта нас је Слободан Милошевић упозоравао у својим обраћањима током септембра и октобра 2000. године. Жалосно је и срамно, што је српски народ дозволио да Милошевић буде испоручен хашком трибуналу. Тако се један поносан народ, какав српски свакако јесте, не сме односити према својим најбољим синовима, али таква је судбина у то време била многим храбрим и честитим Србима. На срећу то време је заувек прошло. Оно што је сигурно, јесте да је Слободан Милошевић постао мученик, да је храбро положио свој живот за српски народ и државу и дубоко верујем да ће доћи дан када ће он добити заслужено место у нашој историји. Исто тако дубоко верујем, да је све ближи и дан када ће Слободан Милошевић добити заслужени споменик на неком од београдских тргова. Споменик којим ће му се српски народ бар делимично одужити. Толико му ова држава и народ дугују.
