ВОЛИМ српски народ и српску историју, а посебно занимање код мене је изазвао краљ Александар Први Карађорђевић због његових веза са Русијом, руском царском породицом, али и његовог односа према руској емиграцији у Србији између два светска рата, коју сам проучавала и о којој сам написала две књиге.
Овим речима руска историчарка Елена Бондарјева објашњава за “Новости” због чега се латила посла да напише књигу “Александар Први Карађорђевић, православни краљ Југославије”, која је промовисана ове недеље у Београду.
Наша саговорница, пре ове, написала је још две књиге које је посветила руској емиграцији у Србији, а у једној од њих под насловом “Руски корени, српске гране”, писала је и о познатим Русима и њиховим потомцима који су обележили уметнички живот Србије. Међу њима су били и сликари творци “Медијале” Оља Ивањицки и Леонид Шејка. Ипак, књигу о краљу Александру сматра најважнијом.
Наша саговорница наглашава да су везе Русије и Србије одувек биле блиско испреплетене – још од Светог Саве до данас.
– Што се тиче садашњице, Русија високо цени упорни став Србије која одбија да уведе санкције Русији и солидарише се са Русима – каже ова историчарка.
– Много нам значи подршка и разумевање Србије у свету у коме се веома лако цео један народ означи као геноцидан, или се забрањује његова култура, спорт и право на постојање само зато што се то некоме не свиђа, и што се не уклапа у филозофију новог светског поретка.
Ви се у својим књигама бавите српско-руским везама из ранијих периода. Како сте дошли на идеју да напишете књигу о краљу Александру Карађорђевићу, да ли је то због његовог односа према руској емиграцији?
– Све до сада Русија није имала објављену биографију првог краља Југославије и ја сам хтела да попуним ту празнину. Мој задатак био је да се реконструише његов живот. Он је био на специфичан начин везан за Русију. Нарочито је важан његов однос према руској емиграцији у Србији чији је био покровитељ, а захваљујући њему руски емигранти овде су могли да се баве својим професијама. Нису морали да раде најпростије послове, да буду шофери или рудари као што је то био случај са нашим емигрантима у Француској, Немачкој , Великој Британији…
Познато је да је руска емиграција у Србији дала велики допринос у уметности, архитектури, науци…
– Да. Разлог је и специфична ситуација у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, јер после дугих ратова, балканских и Првог светског рата у Краљевини је недостајало стручњака и школованих људи, а међу придошлим Русима било је много таквих. Они су били врло корисни за развој те државе. Краљ Александар је говорио како је створио државу три словенска народа, а да су Руси били четврти словенски народ у Краљевини.
Српски трагови у Бахмуту
ПОЗНАТО је и да је Бахмут био престоница Славеносрбије, једне од две српске колоније у царској Русији. Има ли тамо још трагова нашег постојања? – Има у топонимима, на пример град Славеносербс, али нема много других трагова. Срби који су се преселили у Русију врло брзо су били укључени у друштвени живот, оно што је било школовано брзо је напредовало, а прост народ је врло брзо асимилиран. Мушкарци су се женили Рускињама и већ друга генерација били су Руси. Али остало је нешто трагова у презименима.
Да ли сте приликом писања књиге користили познату литературу или сте наишли на нове до сада непознате изворе?
– Наишла сам и на нове изворе, радила сам у руским архивама, и пронашла податке који су били непознати. На пример, зна се да је Александар Карађорђевић као млад похађао школе у Русији, најпре у правном колеџу, а потом у елитној војној школи Пажевски корпус, где је провео две године. Пре него што је завршио морао је да иде у Србију, јер је његов отац Петар постао краљ и позвао је своју децу да дођу у земљу. Сматрало се да због повратка у Србију Александар није завршио ту елитну војну школу, али није тако, јер је са њим дошао приватни учитељ из Пажевског корпуса који се звао Роман Суљменев. Александар је све испите положио и тако завршио ту елитну војну школу. Он је са тим својим учитељем и његовом женом успоставио врло блиске односе, постали су као породица… Та жена која је преживела Октобарску револуцију, а њен муж је убијен, причала је како је Александар као младић знао да распростре географске карте по поду и да показује просторе које је желео да ослободи. Говорио је: ово ћу ослободити и ово ћу ослободити показујући територије на мапама…
Да ли је он тада показивао границе будуће Југославије и да ли је он створио ту нову државу или су прсте умешале и велике силе?
– Да, на картама је показивао границе те будуће Југославије. Иначе, идеја да се створи нека заједничка држава јужних Словена дуго је постојала, али нисам сигурна да би такво решење за Балкан било могуће да се није догодила Октобарска револуција у Русији. Да је Русија остала каква је била пре револуције, Југославија не би била створена, јер у царској Русији међу дипломатама, војском и интелектуалцима та идеја није имала много присталица. Међутим, након Октобарске револуције није било шанси да се уједине српске територије у једну државу, углавном због политике Велике Британије која није желела да створи једну суперсилу на Балкану. Британци се одувек држе принципа – завади па владај – тако је и данас и биће довека. За њих је стварање Југославије од три народа било пожељно, јер је тако лакше манипулисати, а могуће свађе између православних Срба и католичких Хрвата увек ће бити у корист некога ко опредељује политику.
Али и краљ Александар је маштао о томе да сви Срби живе у једној држави.
Љиљана Бегенишић
[НОВОСТИ]
