Говор министра иностраних послова Руске Федерације Сергеја Лаврова на 30. заседању Министарског савета ОЕБС-а, Скопље, 30. новембра 2023.
Господине председавајући,
Госпођо генерални секретару,
Колеге,
За нешто више од годину дана биће педесета годишњица Завршног акта из Хелсинкија. С тим у вези, са жаљењем морам да признам да се ОЕБС приближава тој годишњици у жалосном стању, а његове перспективе остају нејасне.
Након завршетка Хладног рата и са њим повезане идеолошке конфронтације, указала се историјска шанса да се уједињујући потенцијал ОЕБС-а максимално искористи и да организација постане платформа за најширу паневропску сарадњу и централни елемент у формирању инклузивне архитектуре једнаке и недељиве безбедности у Европи и евроатлантском региону, у све три димензије.
У оквиру војно-политичке „корпе“, државе учеснице су усвојиле низ темељних докумената, који имају за циљ стварање Европе без линија поделе – у најширем смислу те речи, а такође предвиђају неприхватљивост јачања сопствене безбедности на рачун безбедности других. Међу њима су Париска повеља за нову Европу (1990), Повеља европске безбедности (1999) и Астанска декларација (2010).
Русија је, са своје стране, уложила све напоре да оствари горепоменуте племените циљеве. Управо на то су и биле усмерене наше бројне иницијативе, укључујући закључивање Уговора о европској безбедности и стварање заједничког безбедносног простора заснованог на сарадњи.
Нажалост, западне политичке елите, које су себи присвојиле право да одлучују о судбинама човечанства, направиле су кратковид избор не у корист ОЕБС-а, већ у корист НАТО-а. У корист филозофије обуздавања, геополитичких игара “са нултом сумом” и логике господар-следбеник. Једна од кључних компоненти те линије била је непромишљена експанзија блока на Исток, која је почела након распуштања организације Варшавског уговора. Иако је, како се чинило, крај биполарне конфронтације лишавао Северноатлантску алијансу смисла постојања.
Државе НАТО и ЕУ су својим рукама уништиле војно-политичку димензију ОЕБС-а. НАТО је 1999. године извршио акт голе, бруталне агресије на Југославију, чланицу ОЕБС-а и УН. Косово је 2008. године, уз кршење Резолуције 1244 Савета безбедности УН и принципа неповредивости граница у Европи садржаног у Завршном акту из Хелсинкија, отето од Србије без икаквог референдума.
Исте НАТО државе које су учеснице ОЕБС-а су на самиту алијансе у Букурешту 2008. године „мамиле“ чланством Тбилиси и Кијев. Циљ је био једноставан и непретенциозан – нахушкати их на Русију. Сакашвили, који је дошао на власт као резултат „револуције ружа“ коју је подржао Запад, одмах је искористио карт-бланш који му је дат у Букурешту – августа исте 2008. године, он је наредио бомбардовање градова Јужне Осетије и напад на положаје мировњака који су тамо били уз сагласност ОЕБС-а. Ту провокацију су припремиле САД, које су у Грузији покренуле свој програм „Обучи и наоружај”. Чему га је Вашингтон „научио“, Сакашвили је послушно извршио.
Да би се створио антируски плацдарм у Украјини, било је потребно много више – крвави пуч 2014. и осам година казнених операција против становништва Донбаса уз подстицај Запада и кршење „Пакета мера“ из Минска који је одобрио Савет безбедности УН. Желим још једном да подсетим на цинична признања бивше немачке канцеларке Ангеле Меркел, као и бивших председника Француске и Украјине Оланда и Порошенка, да су им Мински споразуми били потребни не ради мира у Украјини, већ само да би се режиму у Кијеву обезбедило време да изгради своје војне капацитете против Русије.
Међу осујећеним покушајима да се акутни проблеми нашег континента реше на принципима ОЕБС-а је и „меморандум Дмитрија Козака“, који је могао поуздано да реши ситуацију у Молдавији још пре 20 година. Брисел НАТО-а и ЕУ је тада безобзирно минирао документ, који су већ парафирали Кишињев и Тираспољ. Сада убијају и формат „5+2“ – последње што је остало од заједничких напора за решавање придњестровског проблема.
У ствари, Молдавији је суђено да постане следећа жртва у хибридном рату који је Запад покренуо против Русије. Свака земља у којој су сада активни западни емисари, фондови и тзв. НВО, треба да се забрине.
Чланице НАТО-а су, на подстицај САД, блокирале ступање на снагу Споразума о прилагођавању Уговора о конвенционалном наоружању у Европи и игнорисале конкретне руске предлоге за обнову одрживости режима контроле конвенционалног наоружања у Европи. Американци су својим деловањем „сахранили“ Уговор о отвореном небу и обезвредили низ других фундаменталних докумената усмерених на јачање међусобног поверења у области безбедности.
Праве намере западних политичара поново су откривене када су Вашингтон и Брисел у децембру 2021. одбацили предлоге које је Русија изнела за правно обавезујуће безбедносне гаранције у Европи. Нису хтели чак ни да разговарају са нама. На моју поруку министрима спољних послова САД и земаља чланица НАТО-а од 28. јануара 2022. године, са молбом да одговоре на питање „Како тумачите обавезе преузете на самитима ОЕБС-а да не јачате сопствену безбедност на рачун безбедности других?” нико од њих није ни одговорио. Уместо тога, послати су нам празни „папирићи“ од спољнополитичке службе ЕУ и генералног секретара НАТО, којима порука није ни била упућена. Суштина става Запада: баш их брига шта су њихови председници и премијери потписали у ОЕБС-у, правне гаранције безбедности може да пружи само НАТО. Ето тако се група земаља на челу са оном „изузетном“ силом, односи према нашој организацији, коју очигледно више не поштује.
Ништа мање тужна није ситуација у „другој корпи“ ОЕБС-а. У настојању да сруше руску економију, САД и њихови европски сателити увели су хиљаде санкција притив Русије, чиме су ставили тачку на широку практичну сарадњу између Истока и Запада у нашем некада заједничком региону. Кијевски режим – то је инвестиција Вашингтона у своје себичне интересе обуздавања Русије и решавања сопствених проблема на рачун других, укључујући и елиминацију економских конкурената, пре свега у лицу Европске уније. Без обтира на све, ЕУ наставља да послушно игра додељену јој незавидну улогу, подносећи главни терет последица украјинске авантуре САД и понизно напуштајући облике економског партнерства који су деценијама обезбеђивали просперитет Европске уније. Стиче се утисак да је ЕУ напустила првобитне циљеве својих креатора да побољша благостање грађана земаља чланица и претворила се – у великој мери напорима бриселске бирократије – у агресиван геополитички пројекат.
Говорећи о судбини ОЕБС-а, не можемо а да се не задржимо на људској димензији. Та „корпа“ је била испуњена великим сетом обавеза (то посебно наглашавам) свих земаља учесница.
Међутим, и ту се појављује проблем равноправности и објективности. ODIHR је, без икаквих правила и процедура, фокусирао свој рад искључиво на земље „источно од Беча”. Посматрачи ОЕБС-а иду на изборе са унапред припремљеним закључцима. Истовремено, ODIHR затвара очи пред бројним кршењима људских права на Западу. „Московски механизам“ са ангажованим стручњацима такође вредно испуњава политичкe наруџбине. Представник за слободу медија ћути када су репресирани незападни медији.
Више година не можемо да се договоримо о дневном реду састанка за разматрање људске димензије, укључујући и зато што неке делегације упорно спречавају да се у њега укључи проблем неонацизма. И то у ситуацији када у Европи, пре свега у Украјини и балтичким државама, долази до бујања нацистичке идеологије и праксе и других облика расне и верске нетрпељивости. Тамо хвале Хитлерове колаборанте, руше споменике ослободиоцима и законски прописују те злочиначке радње.
Неонацистички режим који је на власти у Кијеву „надмашио“ је чак и балтичке земље својим акцијама законског искорењивања свега што је руско. Негира се само постојање Руса, њихов одлучујући допринос историји Украјине. Људима је забрањено да комуницирају, читају и уче на свом матерњем језику, као и да имају приступ медијима и култури на руском језику. Чињеница има много, али ОЕБС и његове специјализоване институције ћуте. Ћутали су и када је кијевски режим у отворено дискриминаторном закону о „државном језику“, направио изузетке само за језике Европске уније, а не и за руски. Штавише, ћутао је и „просвећени“ Брисел, не говорећи ни на који начин о потреби поштовања бројних конвенција УН, Унеска и Савета Европе, које гарантују једнака права свим националним мањинама.
Ових дана је председник Врховне раде Стефанчук „невино“ изјавио да “никаквих руских мањина” у Украјини „нема и не може бити“. По свему судећи, шеф украјинског парламента никада није прочитао следећи текст: „Гарантован је слободан развој и заштита руског и других језика националних мањина; држава потпомаже консолидацију нације, развој њене историјске самосвести, традиције и културе, језичке и верске самобитности свих националних мањина; није дозвољено сужавање садржаја права и слобода; не могу постојати никакве привилегије или ограничења на основу расе, политичких, верских или других уверења; гарантује се се право образовања на матерњем језику“. То је само неколико цитата из важећег Устава Украјине, који нико није укинуо и на коме се, уз аплаузе Запада, заклео Зеленски, а пре њега Порошенко. Али опет сви ћуте – и ОЕБС, и Венецијанска комисија, и ЕУ, и САД, не примећујући гажење основног закона Украјине.
Уз то ћутање и уз охрабрење Запада, кијевски режим је покренуо одвратну кампању против Украјинске православне цркве, укључујући заузимање храмова, прогон верника и физичко насиље над свештенством.
Желео бих да скренем посебну пажњу: сви ти злочини против људских права почели су не у фебруару 2022. године, већ одмах након крвавог пуча у фебруару 2014. године, када су неонацисти преузели власт, цепајући споразум потписан дан раније уз гаранције Немачке, Пољске и Француске, које су се брзо помириле са тим понижењем.
У том контексту, заклетве бриселских лидера да Зеленски у свим својим поступцима „штити европске вредности“ поражавају својим цинизмом. А сада још хоће да по убрзаном поступку отворе врата ЕУ за кијевски режим. Што би се рекло, “нацисте примамо преко реда”. Срамно.
Поставља се питање: зашто су нам потребне мањкаве институције за људска права које се претварају у оруђе оних који су кренули да за своје потребеу приватизују секретаријате међународних организација? Којим интересима паневропске безбедности и сарадње служи такав ОЕБС?
Садашња ситуација је директна последица упорних покушаја наших западних суседа да обезбеде своју доминацију, бесрамно користећи ОЕБС за агресивно наметање својих уских себичних интереса, намерно уништавајући фундаментални принцип консензуса и саму културу дипломатије. Сваки непристрасни посматрач разуме да тако неће бити могуће озбиљно и поштено решити питања европске безбедности. Међутим, западне престонице са завидном опсесијом „докусурују“ шансе ОЕБС-а за препород. Већ су створили „Европску политичку заједницу“ без Русије и Белорусије. Самим тим је на нашем континенту повучена још једна линија поделе, која уништава простор ОЕБС-а. Иницијатори тог лукавства би морали добро да размисле о томе какво је њихово чедо у односу на племените идеале којима су се рукводили оснивачи Хелсиншког процеса, па и аутори Париске повеље за нову Европу.
Традиционално је уобичајено говоре на нашим састанцима завршавати оптимистичким, позитивним порукама. Међутим, сада нема посебних повода за оптимизам. ОЕБС се у суштини претвара у привезак НАТО-а и ЕУ. Организација је (рецимо то отворено) на ивици провалије. Поставља се једноставно питање: да ли има смисла улагати напоре у њено оживљавање? Да ли ће икада моћи да се прилагоди објективним реалностима светског развоја и поново постане платформа за разматрање регионалних безбедносних проблема на основу принципа Хелсиншког завршног акта, пре свега, принципа равноправности свих земаља учесница? За сада је много више питања него одговора.
У међувремену, живот тече даље. Процеси евроазијске интеграције и равноправне сарадње засноване на поштеном балансу интереса развијају се на нашем континенту у конструктивним форматима, без обзира на све дубље тоњење ОЕБС-а у агенду конфронтације, која му је наметнута.
[МИП РФ]
