„Узбуђује ме и брат ми је Јесењин“ (Десанка Максимовић)
У периоду између два светска рата, нарочито с почетка тридесетих година прошлог века, руски писац Сергеј Александрович Јесењин, судећи по одјеку препева његових стихова у српској књижевној периодици, можемо слободно рећи да је „дочекан“ као изузетно атрактивна књижевна појава. Нажалост, постхумно, тек након његове трагичне смрти. Ипак, овај засигурно један од највећих руских песника је „закорачио“ код нас четири године пред своју смрт, прецизније 1921. године. Његове прве стихове на српски језик преводи наш познати авангардиста Љубомир Мицић, док је у часопису Зенит (бр.14 и двоброј 17-18) наредне 1922. године, Јесењин представљен „као један од главних протагониста авангардне нове руске уметности.“ Занимљиво је да су Иља Еренбург и Ф. Лисински учествујући у припреми тог издања Зенита у сарадњи са Мицићем, сматрали веома потребним да се Јесењин представи српској културној јавности заједно са Хлебњиковом, Мајаковским, Пастернаком, Асејевом, сликарем Маљевичем и композитором Прокофјевом. Ипак, Јесењинова истинска афирмација, односно популарност у нашој средини датира из нешто каснијег периода, који смо навели на почетку, и подстакнута је поводима који нису ни на који начин повезани са опредељењима и садржином авангардних поетика оног доба. Тек поводом обележавања трогодишњице и петогодишњице песникове смрти, у нашој социјалној књижевној критици појављује се она чувена „јесењштина“ која се тих година градила пре свега, на основу тематских карактеристика и естетских садржаја низаних око песникових унутрашњих сукоба илити борби са самим собом: село против града, традиционално против новог, народско против древног, православље против атеизма и Русија или СССР. И све то, са чврсто уобличеним, кохерентним лирским јунаком, који се у вихору историјских догађаја сукобљава са својом средином. Наш познати филолог, преводилац и књижевник Миодраг Сибиновић је у једном свом тексту можда и најбоље описао Јесењинове сукобе са самим собом и средином у којој је живео: „Та конфронтација није била заснована на разорним проблемима, темама и концепцијама савремене светске филозофије, него на импулсима из животне филозофије обичног човека, човека који размишља у категоријама и релацијама традиционалне културе (као што су родни дом, завичај, мајка, сестра, баба и деда, жена, наше или њихово, керуша и сл.)…“ Нажалост, са овако извученим акцентом Јесењинова поезија јесте пленила тада актуелном друштвеном тематиком, али је као песнички исказ и поетска структура донела једну доста сужену и сиромашну слику укупне Јесењинове поезије.
Након завршетка Другог светског рата, у другој половини педесетих, када се српска књижевност почела враћати својим ранијим тзв. природним токовима са пригушеним покушајима да се уклопи у догматску поетику соц-реализма, Јесењин ипак успева, 1957. године, да добије монографију о животу и делу из пера једног од својих најзначајнијих старијих српских преводилаца, Миодрага М. Пешића.
Снажан нови талас нашег интересовања за Јесењинову поезију, покреће се с почетком шездесетих година XX века. У преводилачким изборима нашег познатог песника Слободана Марковића (Либера Марконија), тежиште интересовања се све више почиње пребацивати на Јесењинове имажинистичке стихове, као и на његове лирске минијатуре, стваране у контеплативној фактури, у којој је унутрашња борба и песничење са окружењем нашег лирског јунака ипак потиснуто у други план. Либеро Маркони је дисао Јесењином. О томе сведоче и његови препеви Јесењинових песама, а у књигама: „Ко је љубио тај не љуби више“ и „Растаћемо се уз смешак нас двоје“.
Српска песникиња Десанка Максимовић, која је упркос свим критикама да је јако везана за традиционални поетски израз, ипак остала као једна од најзначајнијих песникиња модерне српске поезије XX века, у једном писму поводом своје књиге „Тражим помиловање“, одговарајући на питање који су песници на њу утицали, поред осталог бележи: „Узбуђује ме, и брат ми је Јесењин“. Интересантно је, да можемо приметити, да српска песникиња ово каже, без обзира на то што у свом великом преводилачком опусу нема ниједног свог превода Јесењинове поезије. Међутим, један од наших изванредних познавалаца модерне поезије XX века Радован Вучковић у свом раду „Лирски модел Десанке Максимовић у међуратној поезији“ о српској песникињи истиче следеће: Тај њен лирски модел, са незнатним померањима у мотивима и версификацији, јединствен је у настојању да се у њему очува равнотежа између традиционалног и новог, између метричке шеме и слободног стиха, између садржине и форме, између урбаног осећања света и сеоског амбијента, између фолклорне и високе културе. У многоме је био близак Јесењиновом лирском моделу у руској књижевности истога времена који је био необично популаран у Југославији и двадесетих и тридесетих година и везивао је за себе песнике блиске Десанки Максимовић. Карактерише га јединство говорног и реторичког ритма, коме су се враћали готово сви песници после дугих и узалудних експеримената. Показао се врло постојан, издржљив, готово незаменљив у свим менама које су карактерисале поезију нашег столећа. Доказ за то је целокупна поезија Десанке Максимовић, па и овај њен међуратни део.“ (1995).
Када су 1966.године, у Београду објављена Јесењинова „Сабрана дела“ у пет књига, тираж од двадесет хиљада примерака распродат је за непуну годину дана. Након три године штампана су Јесењинова „Целокупна дела“ у шест књига да би иста књига до 1973.године, имала четири издања. То су била издања и тиражи какве су у оно време имали само наши најчитанији писци попут Иве Андрића и рецимо Бранка Ћопића. Па у складу са свим тим, можемо слободно закључити да је Сергеј Јесењин тих година заиста спадао у ред најчитанијих песника на српском и југословенском културном простору.
Јесењин је постао најпревођенији и најчитанији страни песник код нас, а његови стихови су уједно привукли велику пажњу наших критичара и историчара. Миодраг Сибиновић у једном опширном тексту о Јесењину бележи следеће: „Објављено је низ есеја и студија о Јесењину и његовој поезији, штампаних као предговори/поговори наших издања превода Јесењинових дела, у књижевним и у научним часописима или зборницима радова (слависта–научника: Милосава Бабовића, Нане Богдановић, Витомира Вулетића, Милорада Живанчевића, Миливоја Јовановића, Петра Митропана, Драгана Недељковића, Радојице Нешовића, Миодрага Сибиновића, Миле Стојнић, Ивана Табаковића и др.; писаца и публициста: Драгише Васића, Божа Булатовића, Велимира Живојиновића Масуке, Лава Захарова, Слободана Марковића, Предрага Палавестре, Јована Поповића, Миодрага Протића, Изета Сарајлића, М. П. Сурепа, Танасија Младеновића, и др.). Миодраг Пешић је 1957. године о Јесењину написао и у СКЗ објавио књигу „Сергеј Јесењин. Живот, љубав, дело“, Вукашин Костић 1993. монографију „Сергеј Јесењин у српској књижевности“ („Просвета“, Ниш), Љуба Вукмановић 1997. у новосадским „Световима“ опет књигу, под насловом „Трагом Јесењина“, а 2001. Милан Ранковић монографију „Трагични Јесењин“… Можда смо на трагу и рекордног броја студија и монографија наших аутора о једном страном песнику?“
На крају, битно је навести и нека од великих имена српске књижевности која су се бавила препевима Јесењинове поезије. То су били: Љубомир Мицић, Никола Бертолино, Милорад Живанчевић, Данило Киш, Радивоје Константиновић, Бранко Јовановић, Миодраг Сибиновић, Мирослав Топић, Божидар Шујица, Слободан Марковић (Либеро Маркони), Слободан Станишић, Мирко Мркић Острошки, Добрица Ерић и др.
Као што смо на почетку навели, одломак Јесењинове песме „Преображење“ коју је овај руски песник написао још 1917.године, је прва песма која је преведена на српски језик и објављена у часопису Зенит (бр.14/1922). Стихове је превео наш авангардиста Љубомир Мицић, и самим тим имао ту част да једног од највећих руских песника уведе на наше просторе. Интересантно је и то, да је Мицић и име песника уз одломак из поеме превео по српски: Сергије Јесењин.
ПРЕОБРАЖЕЊЕ
Облаци лају
Небо златним зубом урличе
А ја зовем и вичем:
Блеји о Господе!
На врата раја
куцам:
умотај ти у вело звездано
руску краву.
Моја рука посиже за облацима
у мојој песми кипи олуја.
небеско млеко
данас тече преко мене.
Твоја грмљавина ужасно прети
чује се ударање крила?
Нова Содома
изгара.
Али јаким кораком без освртања
на воде што шуме
стрмо из црвених двери
излази Лот.
II
Ој! Ви Руси
рибари света!
Уловисте небо у мрежу сумрака
Трубите!
Под лопатама олује
виче земља
Плуг са златном грбачом
разгриза пећине.
Нови сејач
сеје на ораницама:
ново зрно
сеје он.
У високим колима сјајни гост
ближи вам се
кроз облаке
каса његов коњ
Његова орма
је небо
а прапорци на њему
звезде.
Препев: Љубомир Мицић
