„Мајаковски се није убио у тренутку душевне кризе. Њега је убио вишак властите снаге, револверски пуцањ изнутра“ (Бранко Миљковић )
Велики руски уметник, без обзира на свој кратак живот, један је од оних који је снажно обележио двадесети век. Владимир Владимирович Мајаковски – песник, драмски писац, пропагандиста, политички затвореник, сликар, редитељ, новинар, уредник, сценограф, глумац, непоправљиви романтик и револуционар, или само човек који је свој живот и стваралаштво подредио борби за праведнији свет. Данас, у нас веома познат, док су стихови из многих његових поема бесмртни.
Овај уметник упечатљиве појаве и необично снажне личности својом авангардном поетиком и дубоко интимним револуционарним ставом кршио је постојеће каноне и тадашњу традицију песничког израза, и остављао без даха свуда где се опробао, од поезије до сликарства, никога није остављао равнодушним. Његова муза Љиља Брик, рекла је да је он „све преживљавао са хиперболичном снагом – љубав, љубомору, пријатељство. Није волео да говори. Увек је, ни на час не прекидајући, писао стихове. Вероватно су зато тако неистрошена ушла у њих његова осећања.“ Чак и када се обраћао масама полазило му је за руком да социјалну и политичку тематику уздигне на ниво истинске уметности и да пренесе сав свој жар, веру и енергију и на њих. Вешто се играо речима, разбио је традиционалну структуру стиха и створио нову која је брзо нашла свој пут до публике и ван Русије. Сматрао је да „уметност није огледало које одражава свет, већ чекић којим тај свет треба обликовати.“
Како се „вирус” нове песничке речи ширио крвотоком царске Русије, потом као адреналин и ветар у леђа социјалистичкој револуцији да би се поставио као темељ уметности једне нове хуманије државе, Мајаковски постаје феномен, тема за истаживање и веома популаран у свету књижевности по градовима и метрополама широм Европе.
Код прогресивне књижевне периодике у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, поезија Владимира Мајаковског је дочекана и примљена добронамерно али скромно. Није ни чудо јер су политичке околности и само уређење тадашње Краљевине, строг надзор и цензура, довела до тога да се прогресивна књижевност омаловажава и површно пропрати кроз тадашњу књижевну периодику. Анти-совјетска пропаганда и хистерија довела је до тога, да се у тадашњој међуратној штампи није смело помињати Лењиново име, ни имена родоначелника научног социјализма,ни термини као што су социјализам, марксизам, револуција итд. У то време у случају Мајаковског, чланци су писани и превођени тзв. „езоповским” језиком, чиме се служила сва прогресивна штампа. Тако је на пример уместо имена Лењин стајало „настављач Енгелса”, уместо СССР-а – „домовина Владимира Мајаковског”, уместо комуниста, стајало је „другови Мајаковског по идеолошкој оријентацији”, уместо марксистички „научно материјалистички” итд.
Прва књига песама Владимира Мајаковског на српском језику планирана је 1940.године, поводом десетогодишњице од његове смрти у договору са Отокаром Кершованијем у издању Хрватске накладе. Пројекат и сама припрема књиге је прекинута због полицијске цензуре и почетка рата. Предговор те књиге био је састављен од три есеја бугарског филозофа и књижевног критичара Теодора Павлова, који су раније преведени на наш језик у прогресивном загребачком часопису „Израз”, свеске број 6, 7-8, и 10 (1940). Међутим, чланци су превођени и адаптирани веома површно. Ова књига је ипак објављена одмах након ослобођења Југославије од окупатора и победе над фашизмом, поводом петнаестогодишњице од смрти великог песника 1945.године у издању београдске издавачке куће „Култура” у тиражу од десет хиљада примерака, штампана на ћирилици и латиници без полицијске цензуре, без рата, али и без Отокара Кершованија. Књига јесте остала у оквирима који су били одређени још 1940.године из пијатета према Кершованију и осталим учесницима који су радили на издавању те књиге а изгубили животе током рата, док је корекција Павловљевог предговора била неизводљива, због немогућности упоређивања рукописа са оригиналом на бугарском језику. Главни разлог је био тај што су усташе и фашисти током рата у време постојања НДХ, уништили Хрватску накладу и целокупну архиву. Са друге стране бугарски фашисти су уништили и спалили све Павловљеве предратне рукописе, личне примерке и часописе. Песме Мајаковског у књизи су превођене повремено и спорије из намере да се тадашњој читалачкој публици његове песме представе што је могуће оригиналније. Ипак не тако успешно приређена књига, је ипак била прва на нашим просторима која колико толико представила овог великог руског песника.
Интересантно је напоменути, да је песма Мајаковског из горе поменуте књиге, и која носи наслов „Конференцијаши” први пут у СССР-у публикована у новинама „Известија”, 5.марта 1922.године, иначе веома анти-бирократског карактера похваљена је лично од Владимира Илича Лењина који је у свом говору на конгресу металских радника дан након објаве те песме рекао: „Јуче сам случајно прочитао у Известијама песму Мајаковског, са политичком темом. Одавно нисам осетио такво задовољство са гледишта политичког и административног. У својој песми он у парампарчад исмејава конференције и руга се комунистима који стално и непрекидно заседају. Не знам како је са поезијом, али што се тиче политике јамчим да је савршено у праву!” Песму „Конференцијаши” прва је објавила и превела „Учитељска стража” број 1-2, 1940.године. Тадашњи уредник “Учитељске страже” био је Ђуро Губеринић, који је погинуо као партизан 1941.године.
Када говоримо о познатој поеми „Октобарски дани” (иначе одломак из поеме „Владимир Илич Лењин”) коју је Мајаковски написао лета 1924.године и први пут уживо рецитовао 21, јануара 1930.године, на свечаној академији поводом шестогодишњице Лењинове смрти, на академији је био присутан цео државни врх тадашњег СССР-а на челу са Стаљином. Мајаковски је прочитао последње поглавље стотину пута. То је био његов последњи наступ као рецитатора у животу. Убрзо ће извршити самоубиство. Код нас одломак песме „Октобарски дани” први пут је рецитован и преведен у јесен 1943.године, на свечаној академији посвећеној Октобарској револуцији, у Дому културе у ослобођеном граду Јајцу.
Током рата на простору тадашње Југославије поема „Лењинов погреб” биће преведена у јануару 1942.године, на ослобођеној територији у Црној Гори, у селу Гостиљ, где је била смештена штампарија Покрајинског комитета КПЈ за Црну Гору и Боку. Повод објаве поеме је био посвећен годишњици Лењинов смрти, за свечани број билтена „Народне борбе”. Нажалост, није штампан припремљен материјал због несташице хартије. Превод је прекуцаван на писаћој машини у велики број примерака, и тако пласиран и ширен по Народноослободилачкој војсци и по ослобођеним територијама. Поема „Лењинов погреб” је први пут штампана у београдским дневним новинама „Борба” 21.јануара 1945.године.
По Лењину, Мајаковски као „инжењер људске душе“, је у данашње време јако познат на нашим просторима. Од 1945.године до данашњих дана, објављен је велики број чланака о њему, његова поезија је увршћена у многе антологијске зборнике, посвећене савременој светској поезији. Његове песме су полако али сигурно из деценије у деценије превођене и добиле свој смисао и на нашем језику. Његово присуство код нас је стално, и заузима значајно место. Само током епохе социјалистичке Југославије, објављено је двадестак књига његових песама, штампаних у свим централним градовима те бивше државе. Стихове највећег песника совјетске епохе преводила су велика имена из наше књижевности попут: Данила Киша, Радована Зоговића, Боре Ћосића, Лава Захарова, Радослава Пајковића и Боже Булатовића.
Језик Владимира Мајаковског је био веома једноставан, динамачан и увек засићен конкретним мисаоним садржајем, оштар као нож, тежак као граната великог калибра, заразан и са необичном метриком. И као такав утицао је на велики број познатих песника у Русији и у свету, док се његова вокација и програм лако препознају у њиховим делима, од Пољске школе футуризма, Француске (Аполинер, Сандрар), Мађарске, Југославије (Матош, Мицићев „Зенитизам“), Енглеске (Езра Паунд) па све до песништва бит-генерације у Сједињеним Америчким Државама и рок-поезије шездесетих година прошлог века.
