Највећа жртва коју човек може да поднесе за свој народ је да буде добровољац у рату и да тако учествује у одбрани отаџбине. Једино јаче и веће од тога је кад сте добровољац у борби за слободу народа који је братски, истиче за РТ Балкан пензионисани генерал Милорад Ступар, један од оснивача и први командант 72. бригаде за специјалне операције.
“У ратовима деведесетих већу жртву од српских добровољца поднели су само Руси, који су у тешким временима за српски народ дошли да помогну Србима, јер нас сматрају браћом”, поручује генерал Ступар.
Већина руских добровољаца је дошла организовано, преко разних удружења ратних ветерана, и удружења цивилних структура, наводи наш саговорник.
“Одмах после опремања и убрзане обуке распоређивани су у борбене тактичке јединице, где су се јављали командирима чета, најчешће на најтежим и најкрвавијим деловима фронта”, објашњава он и додаје:
“За време трајања рата у Босни било је неколико стотина руских добровољаца, али су, када је НАТО почео да бомбардује Србију 1999. године дошли у много већем броју, јер су тада осетили неправду и дужност да нам помогну”.
Долазак руских добровољаца, каже Ступар, био је значајан, између осталог, јер је подизао је морал српских бораца.
“У рату је осећај да нисте сами веома значајан, посебно када дођу добровољци других народа”, наглашава наш саговорник.
“Током борбених дејстава направљени су изузетни контакти међу нашим руским борцима: склапана су су пријатељства, па чак у кумства, те везе и дан данас опстају”, каже Ступар.
Руски борци задужили Србију
Учествовали су у борбама у мањим групама, у потпуности се придржавајући борбених правила и командовања по начелима Војске Југославије.
“Руски добровољци одударали су по храбрости, толико да су их командири често морали спутавати у њиховој жељи да се непријатељ што пре уништи. Извршавајући најтеже задатке доста њих је, нажалост, погинуло или рањено”, присећа се генерал.
Према његовим речима, државно руководство раније није било свесно тежине борбе, опасности која она носи и потребе да се поштује борац, а поготово да се још више поштује руски добровољац.
“Веома сам незадовољан како смо се односили, пре свега према рањеним руским добровољцима, од лечења, па до давања држављанства”, наглашава он.
Пензионисани пуковник Љубинко Ђурковић, командант другог батаљона 125. моторизоване бригаде Приштинског корпуса током битке на Кошарама, у својој јединици имао је Русе којих се сећа и о чијем херојству са поносом прича за РТ Балкан.
Он наводи да је нелегална НАТО агресија на СРЈ била иницијална каписла за све правдољубиве народе, а посебно за братски руски, да се ангажују у помоћи Србији.
“Најавом агресије на Савезну Републику Југославију 23. марта 1999. године почињен је геноцид над међународним правом, које је тога дана званично и престало да постоји. Без обзира колико ни војно ни политичко руководство није веровало да тако нешто може да се догоди – ипак је дошло до почињања ратних дејстава и 24. марта у 19:45 бомбардовани су нафтни капацитети у Приштини”, каже Ђурковић.
“Војска је, као и држава, била спремна да одлучно супротстави том злочину над међународним правом, али првенствено над нашим народом. Такав поступак западних сила узнемирио је све правдољубиве снаге у свету, а самим тим и братски народ Русије“, истиче наш саговорник.
Војска је приступила распоређивању јединица за одбрану на својој територији, највише борби вођено је на просторима КиМ, где се српска војска борила и са заосталим снагама терористичке УЧК.
Према његовим речима, убрзо након почетка ратних дејстава почели да пристижу добровољци из Русије и распоређивани су углавном у зони Приштинског корпуса у херојских 125, 37. и 549. моторизоване бригаде.
“На сам дан отпочињања копнене агресије, 9. априла 1999. године, прегруписавањем снага и средстава на правцима напада према Кошарама, с обзиром да су импозантне снаге нападале на том правцу да би извршио пробој, било је потребе и да наше снаге одговоре. Самим тим се указала потреба да се редови појачају, а добровољне јединице Руса, имајући информацију да се на Кошарама воде крваве борбе, тражиле су и одобрено им је да дођу на тај правац одбране”, сведочи Ђурковић.
Пристигла су у два састава: у једном, интернационалном саставу добровољаца, било је 17 Руса и 20 држављана других земаља, други, посебан одред био је у потпуности састављен од Руса, њих 57 и чинили су га, углавном, ветерани из Авганистана.
И пуковник Ђурковић сведочи да је Русе који су учествовали у борбеним дејствима, посебно на Кошарама, поред огромног војног искуства, знања, умећа, карактерисала и невероватна храброст.
“У том паклу где су вођена свакодневна борбена дејства они су увек предузимали иницијативу и тражили да извршавају најсложеније задатке”, истуче наш саговорник.
Пример херојства је, каже наш саговорник, погибија двојице Руса, који су, не жалећи животе, иступили испред свих и пали у одбрани Кошара.
На вечној стражи на Кошарама
Међу 108 бораца који су херојски дали живот на Кошарама су и два Руса, који са српском браћом на вечној стражи чекају поновно успостављање државне границе.
“Шљуга Тиодорович Федор је, одбијајући противнапад непријатеља, изашао из заклона за дејство и заштиту, није марио за живот, кренуо је да се бори са непријатељем прса у прса и ту је смртно страдао”, присећа се пуковник и додаје:
“Булах Виталиј Глебович се са групом војника убацио у непријатељски борбени распоред и нанео му губитке, а крећући у акцију знао је да се жив не може вратити. Тамо је смртно погођен, а непријатељ га је заробио и полуживог зверски мучио”, каже Ђурковић.
За РТ Балкан додаје да су посмртни остаци Федора Тиодоровича враћени породици, а да тело Булаха Виталија Глебовича, којег су албански терористи мучили до смрти, још није пронађено. Његове кости, наводи пуковник, и дан-данас налазе на објекту Маја Глава, будући се чека ексхумација и размена посмртних остатака.
