РУСКА умјетница Ина Царјова (Инна Царёва), која је позната по живописним сакралним радовима, приказала се бањалучкој публици кроз изложбу “Поноћно сунце” у Музеју савремене умјетности Републике Српске.
Царјовин специфичан приступ пејзажном сликарству приказује земљу у којој је одрастала и све њене природне љепоте са посебним освртом на мистични свијет православља којем је потпуно предана. Кроз свој умјетнички израз и одушевљење православним црквама, Ина Царјова често демистификује разлике и сличности између руског и српског народа њихове историје, културе и традиције.
Ина Царјова је основне и мастер студије завршила на Московском државном универзитет М. В. Ломоносов, те са титулом педагога и теолога тренутно ради на позицији директорке у најстаријој православној гимназији у Москви „Јелисавета Фјодоровна”. Као велики заљубљеник у српску културу неколико пута је била на путовањима и обилазила најзначаније тековине.
Одлучили сте да се бањалучкој публици представите са изложбом „Поноћно сунце“ у коју сте уткали све природне љепоте крајева гдје сте одрастали, као и дух православља српских и руских цркава. Можете ли рећи нешто више о томе како је изложба настајала?
Хтјела сам српском народу донесем оно најскровитије из моје душе. Због тога сам вашој публици представила мјеста која су заосвјештана, гдје сам ја постајала личност. То се односи не само на пејзаже, већ и на живот православне цркве без које не могу себе да замислим. Дакле, односи се на сакралну архитектуру. Упознавши се уживо са прелијепим свијетом православне Србије ја као умјетник нисам могла да не одреагујем, те сам пробала на платно да пренсем своје прве утиске о љепотама и благодати српске цркве.
Колико је важно да је данас умјетност продуховљена и да не потпадне под утицаје капитализма? Да ли је то изазов за савременог умјетника?
Умјетност је неизбјежни дио духовног живота човјека. Умјетнику је веома важно да да одговор на питање који је кључ његове духовности. Слика ли он под божанским знаком или не. Да ли његово стваралаштво сазиђује или руши? Одговорности умјетника припада и одговорност тога какав утисак његова дјела производе на посматрача, те онај унутрашњи процес који након додира са умјетничким дјелом почиње у гледаоца да се одвија. Сваки умјетник ће за то дати одговор пред Богом.
Дубоко сам убијеђена да ниједан умјетник не смије да се лати киста само ради хонорора, из жеље да свој рад прода.
Због тога, мени је лично драго да посједујем други начин да зарадим новац, мимо сликарства, што значи да је сликарство за мене чисто поље заинтересованости за реакције гледалаца… Ја лично радим у пољу ослобођеном од тих капиталистичких оквира, користи, жеље да се капитализује свој рад итд.
Колико Вас надахњује православље и које су то најважније животне поуке које сте спознали кроз теолошко учење?
Прва поука је да смрт не постоји. Друга, живот наставља да живи, а све остало није страшно.
Радите у најстаријој православној гимназији „Јелисавета Фјодоровна“. Колико је захтјевно радити са младима и усмјеравати их да буду добри људи?
Рад с младим и представља за мене истинско стваралаштво! Али, не чиним ја од младих добрим људима, већ Бог који је све начинио добрим. Због тога је задатак педагога да пројави ону јаркост божанске иконе која је заложена у сваку младу душу, при чему икона Божија у сваком човјеку сија на различит начн. Велика је срећа видјети богатство талената којима је награђено свако дијете, а велика је част помагати тим талентима да узрасту и ојачају.
А подучавање је, упркос свим недаћама овог заната, подвиг. И ту је дар Духа Светога.
Које су сличности и разлике између српског и руског народа? Шта Вам је ту најзанимљивије?
Срби су радосни Руси, а Руси меланхолични Срби. За мене је просто невјероватна та црта многострадалног српског народа, што умије да се радује у свим могућим околностима, да дијели своју љубав, јер је то искрени, дарежљив народ, предан својим идеалима.
Колико је важно његовати сарадњу и јачати културне везе?
Више сам него увјерена да у нашем јединству лежи непобједива снага. Свој задатак видим у томе да што је то више могуће Русима представим српски жвиот и културу, а Србима – руску културу и Русе. Политика на примјер често разједињују људе, док их култура сједињује. Због тог сам овдје са изложбом. Што је више културних веза, бићемо јачи и нераздјељивији.
Наишла сам на податак да се посебно интересујете за Косово и Метохију као колијевку традиције и културе. Шта Вас ту надахњује и суосјећате ли са патњама данашњег свијета?
Веома се поносим народом у данашњој историји, који има свој сопствени Завјет са Богом. Чини ми се да сваки Србин који постаје активни дио Завјета, кроз исповиједање православља и поштивањем памћења на косовске хероје, он постаје бесмртан и нерањив за спољашње зло. То осталом доказује и сва српска историја.
Познато је да се занимате за књижевна дјела Црњанског и да га волите читати на српском језику. Шта Вас је код овог писца инспирисало и чија дјела још поштујете?
Још као богослов сам почела да се упознајем са дјелима Аве Јустине и св. Николаја Жичког. Морам признати да свет уметничке српске књижевности тек почињем да октривам. Велики српски роман Сеобе, за мене такође просто потврђује мој став о српској завјетности, о томе да као некад стари Јеврјеи, Срби тумарају кроз беспућа историје да би се на крају домогли обећане земље.
Какви су Ваши тренутни утисци о боравку у Бањалуци и планирате ли неке нове сарадње?
Примила сам много топлине и позива од Срба, те већ размишљам како што прије да се вратим – надам се да ће Бог дати и да се заједно обрадујемо.
