Ивица Стојановић: Економски аспекти независности Србије

Излагање проф. др Ивице Стојановића на 3. округлом столу Српско-руског братства «Економски аспекти независности Србије» 18.01.2023.

Увод

У теорији и пракси не постоје економски независне националне привреде, ако се под економски независном националном привредом подразумева привреда која нема никакве економске односе са другим привредама. За симулирање ефеката различитих економских варијабли, у економској теорији се користи модел затворене привреде.

Дакле, могу да се разматрају и анализирају а) интезитет економске независности једне привреде и б) карактер економских односа са другим привредама.

а) Економски су више зависне и имају већи коефицијент економомске и спољнотрговинске зависности, оне привреде код којих се већи проценат БДП ствара у економским односима са другим привредама и супротно.

б) Карактер економских односа између националних привреда може да буде равноправан и партнерски, или са аспекта доминације оне националне привреде која је економси политички и војно јача у односу на слабије националне привреде. Тада се економски односи темеље на принципима уцена, претњи, санкција и условљавања.

а) Савремена економска мисао – свет јаве, односно свет појавности;

б) економија је свет стварности – продор на Исток (Drang nach Osten)

Шта је савремена економска мисао пред трновитим и крвавим ходом историје на путу до сопствене самосвести, данас, када се, овде и сада – на раскрсницама између старог и најновијег “новог светског поретка”, рата и мира, добра и зла, моралног и неморалног, између имати и бити – разбацују идеали, револуције и утопије, попут крхотина разбијеног стакла, по лединама бесконачног беспућа и безнађа? Ништа друго до само урлик лепенског човека старог осам миленијума, пред несагледивошћу Васељене. Шта су економистички графикони, правне норме, политиколошке студије и сав остали арсенал овосветске мисли пред ратном, националистичком и другим мржњама хомо профитикуса према човеку, до узалудна страст и узалудни вапај за неким другим, постапокалиптичним светом?

И ова епоха се цепа, као и она о којој је писао Берђајев у књизи “Смисао историје”. На измаку је и овај Шпенглеров циклус. На врху леденог брега, у светлости застрашујуће имагинације, када безнађе до костију боли, када се у Долини светла гасе и завеса пада, “историја” почиње. Почиње с ниским страстима и безумљем које куља из најдубљих мракова нововековне мисли, постајући метафизички усуд апсурдности.

У том усуду, и савремена економска мисао не схвата да свет јаве јесте свет појавности, али да “свет појавности није и свет стварности”, како пише Хегел. Савремена економска мисао је свет јаве, свет појавности, а економија свет стварности. Свет стварности je глобализацијa – антиглобализација, зелене и друге транзиције и најновији “нови светски поредак”, надајмо се последњи “нови светски поредак”.

У дубини духовне историје, одакле куља стихија овосветовске повести, догађају се само две ствари: Јудина издаја и Христово распеће. Дакле, могуће је определити се само за један од ова два табора: за Христов или за Јудин. Савремена економска мисао определила се за Јудин.

Када, како и зашто је у дубинама историје духа, економска теорија уопште, а самим тим и савремена економска мисао, направила “првобитни” грех и определила се за Јудин табор?

Економија стварности мрви све пред собом. Логика капитала и профита нема милости. Она је технолошки развој уздигла до неслућених висина, али не због добробити човечанства, већ похлепе и охолости западног човека, власника капитала, коме материјалних добара и сопствене сујете никад доста. Дајући душу капиталу, западни човек, као да не слутећи зло у себи, душу даде и технологији и затвори је у велику Вавилонску кулу која само што још Бога није дотакла. Спаса више нема. Велики брат-Капитал седи на врху вавилонске куле у Вашингтону и на Вол стриту, све види, све чује, све зна и све може.

Економија стварности свет убрзано претвара у једну велику фабрику у којој су односи уређени у складу са правилима најновијег “новог светског поретка”. Када би власник неке енглеске мануфактуре из седамнаестог века могао из гроба да провири и погледа овај данашњи свет, брже би се вратио у гроб него што је из њега изашао. Зажалио би што се икада и родио. У њему би се срушио мит о Обећаној земљи, мит о сјају и раскоши економије стварности.

Данашњи западни човек креће даље у потрагу за новом Обећаном земљом. Последњи такав део планете јесте – Исток. Више се нема куд. Планирају да ускоро, цео свет постне једна велика фабрика.

Историја је улетела у замку технолошког тоталитаризма. На жалост, алтернатива технолошком тоталитаризму не може да буде технолошка демократија.

Будући да све мање мисли а све више обавља рутинске и механичке радње, западни човек и све мање сумња у поруке Великог брата –Капитала, које му он шаље кроз катодну цев. Да ли су оне лажне или истините, доносе срећу или несрећу, живот или смрт, није важно.

Велики брат – Капитал расте. Све је подређено њему, његовом профиту и новој технологији. Уметност, књижевност, наука, култура итд. добри су ако то потврди Велики брат. Дакле, Велики брат – Капитал и његова катодна цев са врха Вавилонске куле управљају светом. Човек је остао без душе, емоција и памети. Све је предао технологији и Великом брату – Капиталу. Све је спремно за продор на Исток (Drang nach Osten)

Обећана земља чека. Чекају и нови профити, нова тржишта, јефтина радна снага, нови сировински и енергетски извори, нова пространства за нуклеарни отпад. итд.

Друштвено-економски и геополитички процеси

Савременици смо два паралелна друштвена процеса:

Одлазак глобализације и ступање на историјску сцену антиглобализације, односно суверености националних и вишенационалних држава и привреда.
Замена униполаризма мултиполаризмом. Прва земља у свету, чији Председник је био Слободан Милошевић, која се борила за сувереност и мултиполарност, била је Србија, јер се залагала да доминантан принцип буде равноправна партнерска САРАДЊА а не НАДМЕТАЊЕ, УЦЕНЕ и СУКОБ, као у случају односа са Западом. «Најбоље објашњење за рат који је НATO започео, јесте отпор СР Југославије ширим трендовима политичких и економских реформи, а не положај косовских Албанаца» (цитирано према Н. Клајн 2009: 372). Најпознатији интелектуалац данашњице, Ноам Чомски је у једном великом интервјуу у дневном листу Политика (6. и 7. мај 2006) претходну тврдњу посебно истакао, а и Строуб Талбот тврди да је СРЈ бомбардована због одбијања да прихвати неолиберализам.

У економској теорији и пракси позната су два модела раста националне привреде: а) домаћом и б) иностраном акумулацијом.

2006. године формирана је Комисија за раст и развој на челу које је био нобеловац Мајкл Спенс. Она је проучила искуство и развојне моделе 13 економски најуспешнијих држава које су у раздобљу од 25 година оствариле просечну стопу раста изнад 7%. Из њиховог Извештаја се види да су се сви успешни модели базирали на високој стопи штедње и инвестиција. Дакле, инострано задуживање не може да буде адекватна замена за домаћу акумулацију.

Нажалост, Србија је после петооктобарског преврата (2000.) прихватила неолиберални програм економских промена и модел развоја и раста на темељу иностране акумулације. Прихваћен је такозвани Вашингтонски договор, (свеопшта економска, а пре свега трговинска либерализација, дерегулација финансијских тржишта и масовна приватизација) који је водио брзом урушавању, ионако слабашне, српске привреде. Овим програмом Србију, као и друге постсоцијалистичке земље требало је лишити власништва над ресурсима којима располаже и довести је у такву дужничку зависност, односно дужничко ропство, да буде беспоговорни послушник моћних и богатих, Овај простор се третира, пре свега, као извор јефтине и обесправљене радне снаге, и тржиште за производе и банкарске услуге западних земаља.

Велика је заблуда да ће стране директне инвестиције развити домаћу привреду, јер то и није њихов циљ, него исисавање високих профита из земље домаћина. Уколико не остварују огромне профите инострани инвеститори прете пресељењем погона у друге земље, а свој опстанак условљавају додатним све већим повластицама. Тако уз помоћ иностраних инвестиција уместо обећаног економског просперитета долази до даљег осиромашења домаће привреде.

Неолиберали Србије, веровали су да ће за грађане Србије бити најбоље да се приватизација обави тако што ће се у тај процес укључити квалитетни страни инвеститори и да ће преко њиховог власништва обезбедити „мед и млеко“. „Чувени“ трио економиста, Лабус, Динкић и Ђелић, поводом тога каже: „Национални понос (или „сувереност“, прим. И.С.) чува се са економским напретком и благостањем грађана, као и повећаном наплатом пореза, а не националном својином над предузећима која лоше раде“. Пошто у 2001. години, због санкција, раније хиперинфлације, десетогодишњег дезинвестирања, разбијања СФРЈ и агресије НАТО-а, готово да није било предузећа која добро раде, реализација свих наведених ставова тадашњег министра за привреду и приватизацију de facto је значило распродају предузећа и ресурса страним правним и физичким лицима и евентуално домаћим тајкунима који су деведесетих година до капитала дошли углавном преко корупције и криминала.

После 22 године примене нелибералног модела од економске независности Србије није остало ништа. Ако се свему томе дода и такозвани европски пут, Србија је економске стопе раста и развоја претходних година остварила захваљујући иностраној акумулацији. Карактер односа са иностраним инвеститорима је претежно, мање-више видљив, уцењивачки. Примера ради, сада је већ у потпуности јасно да је Србији упућен ултиматум да призна Косово и Метохију иначе не само што неће бити примљена у Европску унију него ће против ње бити предузете многе мере.

Дакле, као објективна нужност јавила се потреба преиспитивања актуелне рефлексије, која је постала мантра – „ Европа по сваку цену“.

Србија има трговинске споразуме са Русијом, Казахстаном, Белорусијом, Јерменијом и Киргистаном. Обједињен је преференцијални трговински режим за све земље Савеза. Споразум је дао нов подстицај за ширење трговинске и економске сарадње.

Алтернатива Европској унији је Шангајска организација за сарадњу коју воде Русија и Кина.

Споразум са Евроазијском унијом, Србији омогућићава приступ тржишту од 180 милиона људи, односно земљама чији укупни бруто домаћи производ премашује 1.900 милијарди америчких долара. Договором о слободној трговини Србија ће моћи да извози 99,5% производа без плаћања царина у Русију, Белорусију, Казахстан, Киргистан и Јерменију.

Имамо велики број роба који се већ налазе на бесцаринском режиму, а овим споразумом смо добили и нови асортиман производа који можемо да извеземо без царине. Ту су неограничене количине козјег и крављег сира, свих врста воћа и ракије, затим 2.000 тона цигарета, 400 тона одређеног крављег сира, скоро 90.000 литара вињака. 2018. године, Србија је у пет земаља чланица Евроазијске уније – Русију, Белорусију, Казахстан, Јерменију и Киргистан, извезла робу у вредности од 1,1, милијарду долара, док је увоз био вредан 2,25 милијарди долара. У првих шест месеци 2019. године размена Србије са земљама Евроазијске уније била је вредна 1,7 милијарди долара, што је око 10% више у односу на исти период 2018. Највише извозимо јабуке, хула-хоп чарапе, гуме за аутомобиле, хартију, картон, лекове, подне покриваче, али и циркулационе пумпе за грејне системе и разне врсте цеви. Из земаља Евроазијске уније највише нам стижу нафта, гас, руде гвожђа и бакра, али и алуминијум, жица од рафинисаног бакра, делови авиона и хеликоптера.

На последњем самиту Шангајске организације за сарадњу (ШОС) први пут је покренута процедура пријема нових чланова – Индије и Пакистана. ШОС је добио нову димензију, односно постао је права глобална организација и нови центар Евроазије напоредо са старим центром – Европском унијом.

Улазак Њу Делхија и Исламабада у ШОС има важан геополитички значај, јер се на тај начин ствара својеврсна спона између Централне, Источне и Јужне Азије, чиме се ти региони на известан начин уједињују.

Србији је место у евроазијским интеграцијама.

Цео видео снимак иступања проф. др Ивице Стојановића на округлом столу “Економски аспекти независности Србије”,