У недељи за нама одржан је Дипломатски форум у Анталији током кога је било речи о пуној примени Дејтонског мировног споразума. Тема се јавила у оквиру разговора председника РС Милорада Додика и шефа дипломатије Русије Сергеја Лаврова, који су разматрали реализацију договора Додика и Путина постигнутих на њиховом последњем сусрету у Русији.
Упућени експерти за Братство објашњавају које све кораке Русија може да предузме за пуну имплементацију Дејтона, али и који су услови да се у потпуности реализује и Резолуција 1244. Повећану улогу Русије најавио је још на почетку свог мандата Александар Боцан-Харченко када је указао да ће рад посветити враћању међународног права у регион.
Ево шта о руској улози у пуној примени оба документа УН кажу проф. др Срђан Перишић, геополитиколог, Живадин Јовановић, некадашњи шеф дипломатије СР Југославије и председник Београдског форума за свет равноправних и др Александар Митић, научни сарадник Института за међународну политику и привреду.
Срђан Перишић
Оба документа су међународни споразуми, у којима је Русија ставила свој потпис. Међутим, САД су, са својим марионетским државама на Западу, од самог почетка рушиле оба споразума. Запад не поштује споразуме, не само према Србима, него никакве међународне уговоре.
То видимо на примеру бивше Украјине (Минск 1 и 2), као и на Балкану када је у питању Македонија итд. САД међународне споразуме посматрају само као привремено решење, при чему све време настоје да наметну своје геополитичке одлуке, вешто их представљајући као пут који је у складу са наведеним међународним споразумима.
Последица тога је да је Дејтонски споразум у рушевинама, потпуно разваљен деловањем Вашингтона, Лондона, ЕУ. На крају се дошло да се суди легалном и легитимном председнику Српске, који све време помиње неопходност испуњавања Дејтонског споразума.
Резолуцију 1244 су још брже потиснули, при чему су владе Србије на жалост у томе учествовале, погрешио верујући да ће ЕУ бити неутрална по питању Космета, и наравно, погрешно дефинишући спољнополитичке циљеве, а то је да је циљ Србије учлањење у ЕУ. Учлањење у ЕУ је замка у коју је упала Србија. ЕУ није независан блок, већ је под геополитичком контролом САД. Тако да ЕУ све ради да резолуција 1244 не буде примењена. Веровање Београда у ЕУ је скупо коштало Србију на очувању Космета.
Сада, спровођење једног и другог међународног документа зависи од одлуке Срба, тј. Српске и Србије – а то је, или пружити отпор Западу, што ради Српска, а Србија још није покушала, или ћемо саучествовати у поразу уколико се не пружи отпор. У случају пружања отпора, Срби морају променити спољну политику и сасвим се окренути Русији. Због тога, Русија наглашава да ће се питање Космета и решити после овог рата Запада са њом на подручју бивше Украјине. У међувремену, Београд мора коначно да стави резолуцију 1244 као приоритет спољне политике, као што је Бањалука ставила примену Дејтонског споразума као свој приоритет. Управо је то тај отпор Западу, јер их он руши од самог почетка.
Дакле, све је на одлукама самих Срба, а Русија ће то подржати што је и најавила више пута.
Живадин Јовановић
Нема пуне примене Дејтонског споразума без ангажовања Русије. Она, као стална чланица СБ УН може да захтева разматрање било којег питања које се тиче безбедности и стабилности у свету. Надам се да ће примена Дејтона кренути у супротном правцу од овог до сада и да неће бити потребе да се покреће ревизија примене односно непоштовања Дејтона. Пре тога, Русија може деловати у Савету за примену мира у БиХ и да својим ставовима заустави деградацију тог споразума и да се ствари окрену ка пуном поштовању. Трећи ниво је да Русија као глобална сила може у билатералним односима са другим земљама да утиче на оне земље које могу да ставе брану на даља одступања и девијације Дејтона.
Русија има легитимно право да се континуирано брине о ситуацији у БиХ. Деведесетих је преко својих специјалних представника много допринела постизању Дејтона. Важно је да Русија упозори да се Дејтон не може „празнити“ јер он одређује сва овлашћења која имају ентитети.
Русија има много могућих праваца деловања, а као ново сидро се у том смислу искристалисао БРИКС. Он симболише трансформацију униполарног света у вишеполарни свет – простор у коме ће бити поштовано међународно право, споразуми и механизми УН.
Када је реч о пуној примени Резолуције 1244, логично је да то у највећој мери зависи од Србије, јер се то тиче њеног инегритета, народа и њеног односа према сепаратизму уопште, а не само поводом Албанаца на Косову. Веома је важно да Србија у новим условима размотри који формат преговора одговара новим условима и искуствима која имамо у досадашњем дијалогу. Запад у целини излази из оквира Резолуције 1244. ЕУ је добила улогу да олакшава дијалог страна. То јој је дато резолуцијом Генералне скупштине 2010. Све што је чинила ЕУ, а посебно Француска и Немачка, излази из тог оквира. А француско-немачки план је чак директно кршење Резолуције 1244.
Свака иницијатива која иде за тим да од једне илегално отцепљене територије направи квази-државу је кршење Резолуције 1244, јер се у тој резолуцији наводи аутономија Косова и Метохије унутар Србије и наводи се прецизно да се мора поштовати суверенитет и територијални интегритет. Нови бриселски споразум и документ из Охрида више него јасно истичу равноправност Србије и творевине које желе да успоставе као државу. Тамо се тражи и чланство у УН и другим међународним организацијама. То је све директно кршење Резолуције 1244. Како је то уопште могуће да интеграција демократских држава као што је ЕУ тражи од Србије да прихвати недемократско решење које је у сукобу са међународним правом?
Да ли Русија може да помогне у пуној примени Резолуције 1244, тако што ће да осветли чињеницу да се ЕУ показала неспособна као „фасилитатор“, те да Брисел буде избачен из игре, а питање КиМ да се врати у УН? То зависи од процене Србије и њене решености да одлучније захтева поштовање оквира Резолуције 1244. Колебљив став Србије охрабрује ове који нас притискају да „иду ђоном“, и обесхрабрује оне који би да подрже пуну примену Резолуције 1244.
Генерална скупштине УН, 14 година од доношења резолуције којом је дала мандат ЕУ, може да затражи извештај о деловању ЕУ као фактора олакшавања дијалога. Тада се може рећи да није поштован мандат који је Скупштина дала. То би био озбиљан корак, не би одговарао ЕУ, али српске институције треба да процене шта је Србија добила посредовањем ЕУ, да ли је она олакшавала или је претила и уцењивала. Потребна је прво процена Србије. Лично сматрам да је ЕУ прекршила мандат и да чак уопште није било преговора него покушаја да се Србији наметну решења која нису у складу са Резолуцијом 1244.
Укупан бриселски формат је под доминацијом западне геополитике експанзије и прејудицира исход који није ни праведан ни одржив. Зато се мора размишљати о иницијативи да се преговори покрену под окриљем УН, у атмосфери мултиполаризма.
Један од циљева једностраног уцењивачког става ЕУ према Србији је да нам се наметне решење којим ће се превазићи нејединство у ЕУ. Шпанија, Румунија, Словачка, Грчка и Кипар не признају сецесију. ЕУ нас приморава да прихватимо нешто чиме би отпао разлог да се ових пет земаља противи признању. Србија не може да жртвује своју територију да би се у ЕУ успоставило непринципијелно јединство.
Александар Митић:
У оба случаја – Дејтонског споразума и резолуције СБ УН 1244 – кључно је да Русија ради оно што је радила од почетка: да инсистира на поштовању онога што је договорено и потписано, односно на „слову“ које је запечаћено међународним правом, а не на „духу“ који је у складу са „светским поретком заснованом на правилима“ Запада. То не значи да ће увек успевати да одбрани ове документе, као што смо и могли да видимо у претходних више од две деценије, али јесте основно полазиште. На основу тога смо имали и могућност да Запад не може да прогура чланство тзв. „независног Косова“ кроз СБ УН. Прогурао је Запад Кристијана Шмита до Сарајева, али не кроз СБ УН, тако да је његов легимитет и легалитет у потпуности деградиран, што даје политички ветар у леђа Милораду Додику и Републици Српској у одбрани од притисака.
Такође, веома је важно да Русија својим дипломатским активностима широм света указује на дупле стандарде када су у питању поштовање територијалног интегритета и међународног права. Дипломатска мрежа, ако не директно, онда барем индиректно може да утиче широм света на „отпризнавања“ или отпор притисцима да се призна „независно Косово“. Истовремено, по питању Републике Српске, видели смо и на последњој одржаној седници у СБ УН посвећеној БиХ крајем прошле године, да дипломатски представници РФ у потпуности заступају ставове Бањалуке. С обзиром на узурпацију дипломатске мреже од стране политичког Сарајева, ова подршка је за Републику Српску веома важна у Њујорку. Тим пре што смо могли да видимо да и даље постоји простор за објашњавање осталим незападним чланицама СБ УН у вези правих мотива и интереса Српске. Односно, да они нису уперени ка дестабилизацији и једностраној сецесији, већ ка деколонизацији БиХ и у правцу поштовања међународног права и Дејтона.
У економском смислу, подршка РФ је од изузетне важности за Републику Српску за одржавање њене унутрашње стабилности и развоја, политичке независности, војне неутралности и спољнополитичке самосталности. Таква подршка иритира многе на Западу, али с друге стране јача кредибилитет Српске у очима неких других партнера, од Пекинга и Анкаре, до Будимпеште и Братиславе.
Диана Милошевић
