Од исхода рата у Украјини зависи судбина Русије, а у коначници и судбина целог света. Владимир Владимирович, и Русија на чијем је челу, налазе се пред огромним изазовом
Старе идеје не умиру оне траже нове путеве и нове људе – васпостављају древну причу у новом обличју и руху. У тачкама бифуркације (како кажу научници) или тачкама отворености и наде (како кажу хришћани) ка излазима из неуспјешних вавилонских кула, у поновном сусрету Бога и човјека, рађају се друштва способна да буду Катехон” – смисаона и стваралачка сила која „држи” свијет те не дозвољава да склизне у Апокалипсу, понудивши људској цивилизације вријеме за преумљење и искупљење.
Без те тачке немогуће је разумјети како је невелика група хришћана успјела да усмјери ток Првог Рима и да га оплодотвори, а послије стварања успјешне симфоније у Другом Риму (без које се не може схватити дуговјечност Источноромјеског царства), ојачана и осмисотворена Империја нашла је свој завршни одраз у Трећем Рима (Четвртог Рима, по ријечима пророка, неће бити). Преломне тачке свјетске историје нуде свијету запитаност о смислу и вриједности; подижу нас на ону гору с које се више види, по ријечима српског Тајновидца, омогућавају сагледавање хоризонта могућности и задржају јахаче апокалипсе.
Русь је била Катехон у сваком историјском облику: као Московско царство, као Руска империја, како СССР, она то јесте и као Руска Федерација. Таквом је виде чак и Фатимска пророчанства. Прије него што се осврнем на могућности руског излаза из глобалног ћорсокака, на њено укотвјење и наставак на свештену руску историју, задржаћу се на човјеку који је обиљежио прве деценије 21. вијека и воздигао Русију у мјеру њеног крста и васкрсења – Владимиру Владимировичу Путину.
Од пројекта до идеологије
Руски пројекат – који је у почетку био формула конкурентности глобалних пројеката, као алтернатива „крају историје” и времена на изласку из Модерне, у који се свијет „гура” у режим глобализације, сјајно је анализиран у тексту Владимира Борисовича Павленка и Владимира Владимировича Штола „Глобализаија као крај историје и времена”.
Дио тог руског пројекта је свакако Владимир Владимирович. Његова личност несумњиво ће се уписати у свијетлу страну руске и свјетске историје, као лик пасионираног човјека способног да изведе свој народ и земљу из замки глобализацијских процеса. Јасно је да ниједан владар не бива велики сам по себи, да га великим чини много шта, али најприје онај спој личног и колективног – способност да служи Богу и свом роду, и визија да ствара упркос свему.
Несумњиво, у руском случају, ради се о двоструком избору – Божијем и људском. Ниједан човјек не може сјести на руски престо, бити уведен у трон византијских императора, наставити се на традицију руске свештене историје, а да му то није дато. Да ли ће опстати и остати на том путу – увијек је лични избор. Можемо феномен Путина покушати објаснити готово умјетничком булгаковљевском језичком стилизацијом и гномским изразом Владислава Јуровича Суркова, у којем он, настављајући се на Лава Николајевича Гумољова, Путина описује као настављача руских владара челичне воље, тачније „продужене воље”, а руску државу разматра кроз четири модела од којих је један назван Путиновим именом. Владислав Јурович сагледава Русију кроз нескромну улогу која јој додијељена у свјетској историји и „не дозвољава силазак са сцене или положај статисте, не наговјештава спокојство и одређује сложени карактер овдашње државности”.
Он напомиње да је дубље иманентно својство сваке државе – да буде оруђе одбране и напада, а потом и најављује „Путинова велика политичка машина се тек захуктава и оспособљава за дуг, тежак и занимљив рад” (ријечи које смо недавно опет чули, али сада од руског предсједника).
Прича о човјеку који је још као дјечак из радничке породице маштао да постане обавјештајац, а дошао до мјеста шефа свих обавештајних агенција, потом шефа државе – увијек носи опасност да склизне из озбиљне у поетизовану причу. У случају Путиновог одрастања и успона, то је немогуће избећи.
Путин је рођен 7. октобра 1952. године у радничкој породици. Његова мајка Марија Ивановна издржала је опсаду Лењинграда. Прије рођења Владимира, изгубила је два сина. Један се упокојио недуго по рођењу, а други од дифтерије током опсаде Лењиграда. Отац Владимир Спиридонович служио је у совјетској морнарици током Другог свјетског рата, а радио је и у НКВД-у. Дједа Спиридон Иванович, као провјерен човјек, радио је као кувар у партијским санаторијумима. Када је родила трећег сина, Марија је имала 41 годину. Како је Путинова мајка доживјела срећу благослова новог порода? Мајке које, као Витсавеја, рађају иза дјеце које Господ узима имају посебан однос према васпитању – не одгајају их „у изобиљу, раскоши и гордости” већ као оне који неће имати илузију да живот није борба, тешка и дуготрајна. Путин ће касније рећи да је његова мајка одговорна за његову религиозност.
Млади дани
Путинови су живели у „комуналном квартири”, у стану у коме су живјеле још двије породице. Кухиња и тоалет су били заједнички. Немиран, пун енергије, Путин није био обичан ђак. Поласком у пети разред ствари се мијењају на боље. Под руководством разредне старјешине, наставнице немачког Вере Гурович, Путинова енергија је усмерена на учење. Прекретница се догодила у Путиновој тринаестој години када је отишао у клуб „Труд” да тренира џудо. Тренира са Анатолијем Рахином, који му постаје и својеврсан духовни руководилац. Када Рахин прелази у клуб „Трубоситељ”, за њим иде и Путин. Већ 1975. године постаје мајстор спорта. У истом клубу тренирали су браћа Ротерберг, Аркадије и Борис и Анатолиј Турчак (с којим Путин и касније наставља сарадњу). Улице Петрбурга научиће Путина сада често цитираној мудрости – ако је туча неизбјежна удараш први.
Анегдота по којој је Путин као ученик деветог разреда кренуо на разговор да се распита на који начин би могао постати агент КГБ-а, говори и о њему и о времену у којем је растао. На пријемном за лењиградски Правни факултет Путин је добио све петице, осим четворке из књижевног дјела. Већина ученика његове генерације га се не сјећа. Највише се дружио са спортистима, али и са гитаристом студентског ансамбла Александром Бастрикином (једно вријеме шеф Истражног комитета Русије).
Након дипломирања остварује своју тежњу – запослио се у КГБ за Лењиград и Лењиградску област. Рад је започео у чину поручника, да би као ожењен отишао у Источну Немачку у чину мајора. У Дрездену је био од 1985. до 1990. године, а потом се враћа у СССР и постаје помоћник ректора Лењиградског државног универзитета задужен за међународну сарадњу. Наставља успон – окружује се способним и оданим сарадницима. Шири круг људи.
У јулу 1991. постао је предсједник Одбора за економске односе са иностранством. Године 1994. постао је први замјеник градоначелника Петрограда, а у августу 1996. прелази у Москву, гдје је постао члан администрације предсједника Бориса Јељцина. Био је шеф руске обавештајне службе ФСБ од јула 1998. до августа 1999. Прелазак у Москву значио је и кретање путем преузимања власти. Посебно је интересантан интервју дат у вријеме бомбардовања Југославије, који је превео и приредио Владимир Кршљанин, уз врло квалитетан коментар, јер „ по природи свог посла директори контаобавјештајних служби и координатори националних безбједоносних структура ријетко коментаришу политичка збивања. Лакоћа са којом је Путин иступао у овом интервјуу, о темама животно важним за највећи дио руске јавности, показује да је свјестан да је већ заузео једно од темељних мјеста за стабилност руске државе и да је пут за његов муњевити и тихи успон широко отворен” (Владимир Путин „НАТО у рату против Србије већ има десетине мртвих, интервју ТВ каналу ОРТ 13. маја 1999, превео и приредио Владимир Кршљанин).
Путин повезује, консолидује и распоређује своје људе. Влада Горбачова-Јелцина полако мијења курс. Када је 1999. постао премијер, разбио је нафтни монопол олигарха Михаила Ходоровског. 2000. године склапа договор са тајкунима да неће преиспитивати порекло њихове имовине, ако поштено плаћају порез и не мијешају се у политику. 2004. године отказује изузетно неповољан „Споразум о подјели производње” (СРП), који се састојао од 260 неповољних уговора за Русију. Овај споразум (из 1995. године), под притиском Запада, потписао је Јељцин. Споразум је омогућио америчким и британским компанијама приступ руским ресурсима нафте и гаса под неоколонијалним условима. Његовим укидањем повећан је руски буџет за 300 одсто. Штедња грађана, која је 1999. износила 40 милијарди долара, 2010. године износила је 470 милијарди долара. Године 1999. цјелокупна имовина Русије процијењена је на 100 милијарди долара, 2008. године само Стабилизациони фонд (који Путин пуни додатним приходима од нафте) располагао је са 156 милијарди долара. У првом кварталу 2011. Русија има 500 милијарди долара девизних резерви, што је једнако девизним резервама цијеле Европске уније…
Ко је све играо улогу у Путинов успону? Да ли је у дијалектици обрачуна са нарастајућом моћи Кине било потребно подупријети силе које ће подићи Русију, и на тактичном нивоу припремити неки нови сукоб и смањити моћ кинеског змаја? Да ли силе које су стајале иза Путина биле оне које су хтјеле да сачувај свој капитал и колику-толику сувереност, свјесни да то могу очувати само уколико поврате моћ Русије? То сада није толико битно. Оно што је чињеница, и што ће постати временом још уочљивије, јесте да је Владимир Владимирович, заједно са својим тимом, успио да направи васкрс руске империје, врати Бога у Устав Русије, консолидује нацију и припреми основ за будуће побједе.
Руска загонетка
Путин је ипак и поред мноштва података био и дуго ће остати загонетка. Поготово за западну перцепцију свијета. Од Минхенског говора до посљедњег говора приликом присаједињења руских области дуг је пут. Није га било лако проћи. Путин не блефира. Мудре главе на Западу то добро знају, није да их нема, и све су гласнији како вријеме одмиче. Свијет се налази на прекретници, кроз дим и буку назире се нови свијет.
По мудрим ријечима Зорана Чворовића, у часу обнародовања акта о присаједињењу донбаских независних република и Херсонске и Запорошке области Руској Федерацији, Путиновим говором се у Русији завршила епоха „краја идеологије”. Чворовић излагање руског предсједника назива Манифестом суверенизма, у којем је Русија у државноправном смислу означена као баштиник снажне централизоване и суверене државе.
Рат није био избор Русије, већ датост и одзив на позив у помоћ, изнуђен потез. Јасно је да је руски предсједник у потпуности свјестан да, или ће опет Русија исписати странице које је уписују у славну историју православне екумене, или је неће бити! Јер од исхода рата у Украјини зависи њена судбина, а у коначници и судбина цијелог свијета. Владимир Владимирович, и Русија на чијем је челу, налазе се пред огромним изазовом. Није лако бити у његовој кожи у овом тренутку када се много тога мјери тренутним аршином, нереалном визијом у којој Русија треба да муњевито оствари побједу, за коју многи не знају ни у чему би она требало да се састоји, ни у којој области духа и историје се води главна битка; у свијету у коме још суверено влада приземни рушилачки неопагански култ тијела и глобални монетаризам. У суженој перспетктиви многих се стално губи из вида да је Русија принуђена да се бори са својом крвљу, са својим родом, са својом душом, коју је непријатељ мефистофелски завео, отровао мржњом и претворио у топовско месо…
Ово није само рат за земљу, ово је рат за смисао, за руски свијет, за другу визију будућности у којој ће се обновити субјекти историје, за природно састављање историјске Русије, онако како је њена судбина назначена од искона, или како каже Владимир Владимирович: „Русија је ступила на бојно поље на које нас је позвала судбина и историја”. Нема назад. Очигледно је да слиједи Путинов ударац, односно руски одговор на метафизички и физички изазов.
Милана Бабић је професорка српског језика и председница Књижевног удружења „Сусрет“ из Требиња. Ексклузивно за Нови Стандард.
КРАЈ ТРЕЋЕГ ДЕЛА
Милана Бабић: Руски реванш – прологомена (1)
Милана Бабић: Руски реванш – васкрс Империје (2)
Милана Бабић: Руски реванш – васкрс Империје (3)
Милана Бабић: Руски реванш – Борба за будућност (4)
