Србија нам је отаџбина, а Русија мајка; не треба нам војна неутралност, него што већа интеграција са Русијом; гласање против Русије у Генералној скупштини УН је недопустиво; заједно са Русијом вратићемо Косово и Метохију – истиче Миљан Дамјановић, потпредседник Српске радикалне странке у интервјуу за портал Српско-руског братства.
– Шта је за вас Русија? А за Србију?
За мене и све српске радикале, као и искрене српске националисте, Србија је отаџбина, а Русија мајка. Самим тим, исти одговор важи и за Србију, јер се Русија небројено пута поставила заштитнички. Мајчински.
-Да ли је Србији место на Западу ако нас Запад тера да бирамо између наших партнера и одрекнемо се вишевековних веза и сарадње са Русијом? Ако није, где јој је место?
Годинама слушамо о војној неутралности, као најбољој политичкој одлуци коју је Србија икада донела. Прво су о томе трубили напредњаци, па се чак умешао и Милош Јовановић, захваљујући се владајућим структурама што су прихватили део програма политичке организације коју он води. И тако у круг.
А шта нам је заправо та неутралност донела у ратовима деведесетих, па све до данас? Деведесетих су балије и усташе имале савезнике пре свега у виду Немачке, САД и Ватикана, а онда и већине западних држава, како војно, тако и у сфери јавне пропаганде. Тада су Србе у западним медијима представљали као убице, кољаче и силеџије. Ни данас ситуација није боља јер смо опкољени земљама чланицама непријатељског НАТО пакта који је бесомучно убијао српске старце и децу, рушио путну инфраструктуру, гађао мостове и остале цивилне објекте преко седамдесет дана. Када бих писао о свим злочинима који је Запад вршио и подстицао против српског народа и Српске православне цркве, вероватно би број страница био идентичан роману „Рат и мир“ Лава Николајевича Толстоја.
Овиме је мој одговор надам се јасан – зашто Србији није место на Западу, већ на Истоку. Када кажем Истоку мислим пре свега на Руску Федерацију. Ми, српски радикали, се залажемо за најближу могућу интеграцију, за улазак у Евроазијски економски савез, за улазак у ОДКБ, и наравно тесну сарадњу с земљама БРИКС-а, као и са свим државама које нису признале независно Косово. Нама је потребна гаранција да нас НАТО више никада неће бомбардовати. Та гаранција је интеграција са Русијом.
– Шта мислите о српско-руским односима данас?
Ми, српски радикали, увек Србију стављамо испред страначких интереса. Имамо објективан однос према Вучићу, као носиоцу власти у Србији, те подржавамо оно што је добро, али жестоко критикујемо све негативне потезе. Подржавамо све бољу сарадњу с Русијом и Кином, став да се не уведу санкције Русији, али зато увек критикујемо његов пут ка Европској унији. Наша ситуација, нас српских радикала, је у незавидном положају – не можемо да нападнемо Вучића свом снагом, јер би такав приступ био у интересу Запада и свих непријатеља Србије. Зато ми критикујемо његове прозападне министре и одређене функционере из врха његове странке. Најбољи пример за то је НАТО лобиста Шормаз.
Српско-руски односи су све бољи, али не можемо, а да не упутимо критику на рачун напредњачког режима због односа према Српско-руском хуманитарном центру у Нишу, као и због пропуста у гласању српског представника на Генералној скупштини УН-а. То је заиста недопустиво. Срећом, руско руководство за сада има разумевање према Србији тј. њеном руководству. Народ у Србији је уз Русију. Тако је било, тако ће и бити.
– Да сте данас на власти, како бисте развијали ове односе и у ком правцу?
Као што сам већ рекао, максимална интеграција с Руском федерацијом. Ми, српски радикали, смо признали Крим, Херсонску и Запорошку област, као и Доњецку и Луганску Републику тј. честитали им повратак матици.
– Шта мислите о притисцима да се не само државни контакти са Русијом зауставе и стопира сарадња, већ и братски верски контакти? Шта је циљ напада на православље и наше две помесне цркве?
На једном телевизијском гостовању сам рекао: „Државник се не рађа, државник се постаје“. Ако се већ борите за гласове свог народа, тежите да будете успешан вођа, онда нема кукњаве на тему политичких притисака. Тако је одувек било, тако ће и бити. И сам Столтенберг је пре неколико година рекао да су највећи проблем Западног света православне земље, а не ИСИС. Тиме су и званично рекли шта је циљ НАТО, па је ово с Украјином заправо био само почетак испуњавања њиховог циља. Дубоко сам уверен да ће православље победити. Победиће Русија. Заједно са Русијом вратићемо Косово и Метохију. Веза између српског и руског народа је нераскидива.
– Наша деца данас у школама не уче скоро ништа о историји српско-руских односа, који трају од 12. века и од Светог Саве, нити о њиховој садржини. А тога нема ни у медијима. Какву ће Србију они представљати? А опет, како анкете показују, већина Срба, укључујући и те младе, свесна је значаја Русије за наш народ и нашу државу? Како то објашњавате? Да ли то показује степен отпорности наших људи?
Главни проблем у Србији, када је образовање у питању, јесте чињеница да се сви закони и акти намећу из Европске уније, а да нам и уџбенике издају странци. Као што су и наши стари нама знање преносили с „колена на колено“, тако и ми данас кући децу васпитавамо у православном духу. Русофилству. И што је најбитније учимо их да нам је, као што сам на почетку већ рекао, Русија мајка. Искрено се надам да ће у најскорије време Српска радикална странка стати на ноге, да ће ојачати и да ћемо имати већину у парламенту Републике Србије. Тај резултат би био гарант још бољих односа и већег утицаја Русије на Балкану. Преко Србије. Ми се поносимо чињеницом што нас наши непријатељи зову „малим Русима на Балкану“.
– И на крају, шта губимо уколико изгубимо Русију? Односно, шта добијамо уколико се одрекнемо било чега што је неодвојиви део нашег наслеђа и идентитета – данас је то Косово, сутра Русија, прекосутра ће тражити нешто треће? Хоћемо ли претећи уколико сами себе негирамо?
Губимо сувереност, идентитет, породицу, праве духовне вредности, веру. Губимо Косово и Метохију, а тиме сечемо и вадимо сопствени корен. Венемо и нестајемо. Хвала Богу да се то неће десити. Али кад већ питате шта бисмо добили – па овако: „Добили бисмо тону шаргарепе и свако по један штап да се лупамо по сопственој задњици“.
Разговарао: Душан Опачић
