НАТАЛИЈА НАРОЧЊИЦКА: РУСИЈА И СРБИЈА У ЕПОХИ ПРОМЕНА (III ДЕО)

РУСИЈА И СРБИЈА У ЕПОХИ ПРОМЕНА – (III ДЕО)

СРБИ И РУСИ У ДРУШТВЕНИМ ЕКСПЕРИМЕНТИМА И ГЕОПОЛИТИЧКИМ КАТАКЛИЗМАМА 20. ВЕКА

НАТАЛИЈА НАРОЧЊИЦКА: РУСИЈА И СРБИЈА У ЕПОХИ ПРОМЕНА (III ДЕО)

НАТАЛИЈА НАРОЧЊИЦКА: РУСИЈА И СРБИЈА У ЕПОХИ ПРОМЕНА (III ДЕО)

НАТАЛИЈА НАРОЧЊИЦКА: РУСИЈА И СРБИЈА У ЕПОХИ ПРОМЕНА (III ДЕО)

Наталија Алексејевна Нарочњицка је председник Фонда историјскe перспективe, инострани члан Српске академије наука и уметности, члан Друштвене коморе Руске Федерације, доктор историјских наука.

 

Геополитичке тежње и пројекти како уочи Првог светског рата, тако и у нашем времену, јасно показују немогућност да Србија избегне увлачење у чворове конфронтације између Европе и Русије. У англосаксонској стратегији на почетку ХХ века постојао је доследан курс ка слабљењу немачког потенцијала гурањем исте против Русије, што Лондон и Вашингтон заједнички до данас успешно раде. Британски приступ уређењу Балкана заснивао се на супротстављању формирању хомогених словенских држава, које су представљале претњу, са становишта Енглеза, уласком „латинских“ народа у немачку, а православних – у руску орбиту.

 

Са предстојећим распадом Отоманске Турске, Енглеску је највише бринула могућност настанка велике српске државе. И данас је Србима ускраћено право да се уједине у јединствену државу.

Вреди се бар накратко задржати на судбини заоставштине Илије Гарашанина – идеолога окупљања српских земаља, у разним периодима министра спољних послова и председника Владе Србије, једне од три најпознатије српске личности друге половине  19. и почетка 20. века, уз Јована Ристића и Николу Пашића. Гарашанин је средином 19. века дошао до новог концепта историјске стратегије и спољне политике Србије, коју је изложио у програму „Начертаније” (1844). Циљ стратегије коју је предложио био је да се збаци власт Турског царства над Јужним Словенима и уједини под окриљем монархијске Србије, чији је задатак био да окупи све српске земље [Никифорово „Начертаније“ … Исто. Србија…]. Јака независна Србија, према Гарашаниновом плану, требало је да спречи било које велике силе, пре свега Аустрију, Енглеску, Француску, али и Русију, да заузму турске позиције на Балканском полуострву. Треба напоменути да Гарашанин уопште није одобравао једнострану орјентацију према Русији и чак је изазвао незадовољство Николаја I жељом да успостави односе са западноевропским дворовима. Међутим, када се кнез Александар Карађорђевић, после пораза Русије у Кримском рату, претворио у очигледног аустрофила и потпао под искључиви утицај аустријског конзула у Београду, Гарашанин се, као члан Државног савета, успротивио таквом курсу.

Идеје И. Гарашанина о водећој улози Србије у борби за ослобођење и уједињење Јужних Словена постајале су све популарније у контексту оживљавања народноослободилачког покрета против Османског царства, формирања оружаних „чета” у Бугарској, Тесалији, Епиру, Македонији и другим земљама. У средишту овог покрета била је Србија, која је дуго тражила повлачење турских гарнизона из српских тврђава. Српска влада је на врхунцу Гарашанинове каријере заиста очекивала да уједини све антиосманске снаге на Балкану за свеопшти устанак, ослобођење словенских народа од турске власти и стварање Велике Србије. Гарашанин је, реализујући своју концепцију, створио Балкански савез 1866 – 1868, закључивши уговоре са Грчком, Румунијом и Црном Гором.

Али наде да се избегне свестрано мешање великих сила у процесе распада Османског царства и даље судбине балканских Словена, а још више да се Јужни Словени уједине под окриљем Србије, на крају су се испоставиле илузорним, иако су у одређеној фази допринели расту ауторитета и значаја Србије. Од тада је сама идеја Велике Србије – чак и у ограниченој верзији природног и легитимног уједињења српских земаља – постала реторичким клишеом „српског великодржавног национализма“. У 20. веку овај термин је већ добио недвосмислено негативну конотацију и у Титовој Југославији и на Западу, што се јасно манифестовало у односу на судбину Срба у време и после распада СФРЈ.

Али и у 19. веку европски политичари су у српским плановима видели опасност од формирања новог територијалног и цивилизацијског статуса кво на Балкану, који није био под контролом западних сила. Српска национална идеја, уједињена у циљу стицања независности од Турске, неминовно је програмирала излазак из положаја потчињености аустријској власти и обећавала помаке непожељне за западне силе. Поред чисто геополитичких потенцијалних губитака у стратешки важном региону, Европу је бринула перспектива оживљавања и стицања политичког потенцијала „Екумене Ромејаца” са својим цивилизацијским идентитетом другачијим од западноевропског.

Сама западна Европа је већ прошла фазу формирања националних држава, а крајем 19. века завршено је уједињење „гвожђем и крвљу“ Немачке под окриљем Пруске [Нарочницкая Л.И. Россия и войны…]. Али „оно што је дозвољено Јупитеру, није дозвољено бику“. И велика Србија и потенцијална Бугарска су неизбежно претпостављале руско присуство и учешће у својој судбини, што, наравно, није било укључено у планове ни Аустроугарске ни других западноевропских сила, које су преферирале друге сценарије за предстојећу реорганизацију Балкана без Русије, ослабљене резултатима Кримског рата. Р. Сетон-Ватсон је то у прикривеној форми изразио на следећи начин: „Мисија представљања западне културе на Балкану лежи у Аустроугарској“, која „да је нема, требало би је измислити“ [Seton-Watson, p. vii, 337].

Међутим, програм И. Гарашанина одмах је нашао другог противника: револуционарну космополитску мисао и пројекте великих међународних федерација, где је национална државност губила на значају у корист друштвене реорганизације. Било је то време „Манифеста Комунистичке партије“ и наглог ширења левичарских идеја. Пројекти националне консолидације одмах су се сукобили са другачијом визијом будућности балканских Словена.

Свест револуционарне интелигенције у Европи и Русији савршено илуструје чињеница да су током Босанског устанка 1875 – 1876, који је изазвао широки јавни узлет у Русији у подршку Србима, народњаци-марксисти у часописима „Напред“ (рус. Вперед и „Звоњава“ (рус. Набат) називали су народноослободилачки импулс Словена борбом „старог света“ за „лажне идеале“, тврдећи да је „једина независност за коју се треба борити независност рада од свих грабежљивих елемената који га спутавају“ [Нарочницкая Л.И. Россия и национально-освободительное… С. 36]. (На сличан начин, крајем 20. и почетком 21. века отпор Срба према њиховом државном распарчавању, као и Руса на Криму, само је иритирао европске и руске либерале, који су противречност између демократије и тоталитаризма сматрали једином противречношћу у свету.)

Међутим, „Омладина“ у целини, која је стајала на умерено националним позицијама, па чак и српски револуционарно-демократски кругови, који су често критиковали власт царске Русије, оштро негативно је перципирала проаустријски заклон у политици српског кнеза Михаила Обреновића на крају његове владавине (1867 – 1868) и одбацивање блиских веза са Русијом [Нарочницкая Л.И. Россия и отмена… С. 134-144].

Сасвим је логично што се у формираној у 20. веку Југославији будни пратио „српски национализам“, а С. Марковић, сто година пре Ј. Б. Тита, који се залагао за стварање федерације равноправних демократских република на Балкану, био је поштован као истакнута личност, револуционарни демократа, покретач и вођа социјалистичког покрета у Србији [Карасев]. Век касније, левичарске интернационалистичке и радикално-космополитске идеје у јужнословенским земљама одиграле су кобну улогу у судбини Срба, који нису завршили своју национално-државну консолидацију. Пројекти изградње југословенске мултинационалне федерације појачали су фрагментацију српског народа. А крајем 20. века слом левичарске идеологије донео је са собом распад социјалистичких федерација дуж њихових вештачких унутрашњих граница.

Најсложенији успони и падови европске политике, дипломатске борбе и балкански сукоби, који су свој врхунац достигли пре Првог светског рата, нису били без разилажења у интересима и тежњи Србије с једне стране, и приоритета и могућности Русије. Једна од драматичних страница прошлости за Србе повезана је са анексијом Босне од стране Аустроугарске, коју Русија није спречила, јер није ни могла да спречи.

Почетком 20. века геополитичке противречности између Енглеске и Немачке већ су свезале чвор противречности у који су неизбежно увлачиле Русију. До Првог светског рата, стратешке тежње главних ривала директно су утицале на руске поморске границе на Балтику, на судбину Балкана на југу Европе и на будућност Мореуза. Енглеска није могла да допусти да кајзеровска Немачка добије водећу улогу у Европи од Балтика до Средоземног мора и Блиског истока у вези са његовом нафтом, што би довело до остварења немачких амбиција да приграбе „кључеве Мореуза” и постану њихов „чувар капије” уместо Турске, како је овај циљ метафорички формулисао министар иностраних послова Русије С. Д. Сазонов(1910–1916). Изградња пруге Берлин-Багдад такође је претила да озбиљно обезвреди неподељену британску поморску контролу над регионом и Суецким каналом, коју је имала након окупације Египта 1882. године.

Пројекти који се односе на Русију и Балкан откривају се у плановима рајхсканцелара Б. фон Булова, заменика Рајхстага Ф. Наумана, који је дошао на идеју геополитичке „Мителеуропе“ [Naumann Mitteleuropa; Его же. Was wird aus Polen?] – немачке супердржаве од Балтијског до Црног мора, увлачећи у његову орбиту цело геополитички појас од Балтијског до Средоземног мора – Пољску, Балтик и Балкан.Чини се да је такав геополитички задатак непроменљив за сваку силу која жели да консолидује Европу и укључи је у реализацију својих амбиција источно од „берлинског меридијана“. Овај циљ се са различитим успехом остваривао током целог 20. века и, што је посебно очигледно, после распада СССР-а од стране консолидованог „Запада“ без обзира на то „чија га звезда води“ (А. С. Пушкин) – нацистичка Немачка или Вашингтон и Лондон са њима подређеним Бриселом.

Почетком Првог светског рата, скинута је тајност са досијеа за десет година из канцеларије министра и одељења за Блиски исток, и у њима је „откривена цела слика руске политике на овој кардиналној тачки“, укључујући „планове Изволског и Чарикова да освоје Цариград, макар у виду „неутрализованог и слободног града“, ничијег, али са руским топовима на Босфору у замену за пристанак на аустријску анексију Босне и Херцеговине“, као и пројекте за „одвојени споразум са Турском сличан Ункјар-Искелесијском 1833. године“ [Михайловский, с. 85].

Сви потоњи догађаји потврдили су да је питање Константинопоља остало „најболнија тачка“ руско-енглеских односа, која ни у будућности није обећавала никакво обострано прихватљиво и трајно решење. Тако су, после Сајкс-Пикоовог споразума из 1916. године, по коме је, на крају Првог светског рата, контрола над Мореузима и Цариградом, Западном Јерменијом и Северним Курдистаном пренета на Русију, средства из Британије почела да пристижу бољшевицима, како би се убрзала руска револуција која би Лондон ослободила потписаних обавеза. О овој чињеници, на основу архивских извора, пише аустријски истраживач Е. Хереш [Heresch, S. 119, 188, 229].

Враћајући се на Босанску кризу 1908. године, коју је изазвало Дунавско царство, треба признати да је А. П. Изволски, руски министар иностраних послова 1906 – 1910, био је заиста спреман да тргује Босном, замишљајући да добије сагласност Аустрије и Енглеске за неке нове позиције Русије у Константинопољу. Његови скривени чак и од цара, самоиницијативно предузети тајни преговори са шефом аустријског министарства иностраних послова А. Еренталом у Бухлауу очигледно су били осуђени на неуспех, јер је Аустрија била сигурна у свој успех и без икаквих уступака Санкт Петербургу по питањима Мореуза и Константинопоља.Праћена замало скандалом када је Ерентал који је очарао обећањима, а потом и преварио Изволског [1], најавио руску подршку анексији и јавном осудом у Русији, након чега је дипломатија Изволског била и непопуларна и непродуктивна. Током Босанске кризе, британски министар Е. Греј није одговорио ни на једну од предложених комбинација А. П. Изволског и одбио је Русији заједнички демарш против освајања Босне. Упознат са овим, Беч је био сигуран да њихов чин неће изазвати противљење ни других западних сила, ни остављене саме Русије („Познајем Русију као свој џеп“, рекао је тада Ерентал. „Она сигурно неће ући у рат“ [von Hötzendorf].

Треба додати да се у време Босанске кризе, као резултат завере официра београдског гарнизона 1903. године, династија у Србији поново променила: убијен је последњи представник Обреновића, чија је династија ту престала, а скупштина једногласно позвала Карађорђевића на престо. Нови монарх, крунисан као Петар I Карађорђевић, почео је да ствара чврсте везе са Русијом, што никако није било у интересу Аустроугарске, која је пожурила да спроведе свој босански план пре него што је Русија ојачала после руско-јапанског рата и могла храбрије да се понаша на Балкану.

Аустрија је деловала самоуверено и без церемоније у односу на интересе Русије, имајући иза леђа недвосмислену војну подршку Берлина. Кајзерова Немачка је гурала Беч у „DrangnachOsten“ који су Немци дуго прижељкивали. Након најаве анексије Босне, аустријски генералштаб је добио тајну потврду из Берлина да ће у случају војне акције Русије у одбрани Босне „за Немачку доћи до казус федериса“ [Исто].

Илузије српског историјског памћења о позицији Француске у босанској кризи нису биле сасвим одрживе. Како је касније објаснио А.П. Изволски у писму свом наследнику С. Д. Сазонову, у најкритичнијем тренутку анексије Босне, преко француског амбасадора му је пренесен званични став Париза: „Француско јавно мњење неће толерисати увлачење Француске у рат зарад српских жудњи“ [АВПРИ. Оп. 910… Л. 174-182].

У свеобухватној анализи међународне ситуације, похрањеној у Архиву спољне политике Руске империје, тадашњи руски изасланик у Србији Г. Н. Трубецкој говори о „неспособној дипломатској кампањи“ Русије у Босанској кризи, али Енглеску и Е. Греја лично назива „торпедујућима сваких споразума“ амандманима који су све предложене документе учинили „неважећима“ [АВПРИ. Политархив… С. 22]. Потврду налазимо у „Белешкама“ Г. Н. Михајловског – за време Првог светског рата шефа међународног правног одељења руског министарства иностраних послова: Енглеска је била та која је „својим отпором пореметила руске планове… и 1908. и у ери 1912-13. године“ [Михайловский, с. 85].

У анализи Г. Н. Трубецког, највећим делом још неуведен у научни оптицај, значајан период руске политике на Балкану у целини покрива анализом нетачних акцената и калкулација, неоправданих и лажних илузија, који су, између осталог, ненамерно довели до тога да се не разреше противречности међу балканским народима, али до њиховог усложњавања, уз неизбежну умешаност великих сила у њих. Ово се посебно односи на растући сукоб интереса између Србије и Бугарске – две најперспективније и најјаче православне државе на Балкану, са древном историјом. Русофобија политичке елите савремене Бугарске, неочекивана за Русе, њене амбиције и антисрпско расположење, учешће на страни кајзерове и хитлеровске Немачке у два светска рата имају дубоке корене, који произилазе нарочито из овог периода.

Позиционирање Бугарске ослобођене руском крвљу током века и по резултат је многих фактора, не само замршености интереса сила. Може се указати и на неоправдану идеализацију 1878. године будуће оријентације независне Бугарске од стране руског посланика у Цариграду Н. П. Игњатијева, који је фанатично и искрено у Бугарској видео главни ослонац Русије, ослањајући се на захвалност становништва, које је руску војску дочекало са „безумним одушевљењем“. Г.Н. Трубецкој, пак, сматра погрешном и кратковидом позицију Русије током српско-бугарског рата 1885. године, што је само подстакло амбиције Бугарске и појачало „неруски“ вектор бугарске стратегије.

Анализирајући неуспехе Русије до 1917. године више од две деценије, Г. Н. Трубецкој признаје грешке из прошлости: „Наши комесари су показали претерано и недовољно оправдано фаворизовање у односу према Бугарској, док је Србија у томе код њих потпуно оскудевала. Руска дипломатија је „1878. године поставила темеље за ексклузивне претензије Бугарске“, што је довело до „русофобије“ после неуспеха у Балканским ратовима [АВПРИ. Политархив… С. 20, 24]. Учешће Бугарске на страни Централних сила није било предодређено само жељом да се „освети“. У случају победе Антанте, Русија би се учврстила у Константинопољу, а Србија би се и са уступком Македоније удвостручила, па и више, на рачун Аустрије. Бугарски цар Фердинанд Сакс-Кобургготски, који се још пре рата ослањао на Аустроугарску и чији избор Русија међу осталим силама испрва није признавала, морао би да се опрости од свог заветног сна – хегемоније на Балканском полуострву и сопствене тврђаве у Константинопољу.

Резултати Првог светског рата радикално су променили мапу Европе, али је англосаксонски део Антанте – творац неодрживог Версајског система и нових државних формација на месту Аустроугарске – засејао семе за Други светски рат. Велика победа СССР-а у мају 1945. године приморала је Запад да се на 50 година повинује конфигурацији и балансу договореним на Јалти и одложи у дугачку фиоку непроменљиви циљ изолације од Русије дуж линије Балтичко – Средоземно море.Али након распада СССР-а, главни геополитички сценарији одиграли су се у истим регионима који су били предмет прерасподеле у Првом и Другом светском рату. Заплети источног питања 19. века одвијали су се не само у дипломатским биткама 1945 – 1946. В. Молотова и Е. Бевина на Дунаву и острвима Додекана, већ и у балканској кризи 1990-их. Започети почетком 20. века сукоби су оживели крајем истог, док су циљеви остали непромењени.

Англосаксонци 1995. године у Дејтону категорички нису желели присуство Русије на Балкану и јаку српску националну државу – баш као 50 и 100 година раније. Подсетимо се како је 1943. године у Техерану В. Черчил, као одговор на све захтеве Ј. Стаљина да отвори други фронт у Западној Европи, тврдоглаво предлагао „десни бочни напад на Балкан”, журећи да успостави своју контролу у региону.Подсетимо се како је интервенисао у пословима Грчке, где је победа левих снага претила да промени политику Грчке и ослаби британску стратешку позицију у зони Мореуза. Међутим, у Србији је – за разлику од Грчке – Великој Британији било исплативо да се клади на комунисту Ј. Б. Тита, који је, разумевајући британске мотиве и приоритете, у писму Черчилу објаснио свој циљ – „створити савез и братство југословенских народа“, који „нису постојали пре рата“, и „створити федеративну Југославију“ [Черчилль, c. 459, 460].

Након тога, Британија је престала да подржава Д. Михајловића (који је за своје заслуге могао да захтева Велику Србију), преферирајући комунисту Ј. Б. Тита. Титови планови су се уклапали у британске шеме за југоисточну Европу, које су од распада Отоманског царства имале за циљ обуздавање и Хрвата, и Срба, и Словенаца и Албанаца, што је требало да спречи јачање, како пронемачког вектора балканских „аустрослависта“, тако и проруског вектора православних Словена.

Стварање југословенске федерације било је у потпуности у складу са пројектом „дунавске конфигурације“ коју је зацртао Черчил у Техерану. Британска стратегија је полазила од чињенице да Црноморски мореузи, Југоисточна Европа, Балкан и православни Словени ни у ком случају не би требало да падају у орбиту Русије. Континуитет ове британске линије у Источном питању јасно се манифестовао у преговорима „велике тројке”.Према речима М. Гилберта, аутора Черчилове биографије у више томова, која је репродуковала огромну лепезу личних пословних белешки самог Черчила, у Техерану је британски премијер, говорећи о послератној структури, изразио „осећај да Пруску… треба изоловати и смањити, а Баварску, Аустрију и Угарску формирати у широку, мирну… конфедерацију“ [Gilbert, p. 575]. Према речима самог Черчила, он је предложио „да се одвоје Баварска, Виртемберг, Палатинат, Саксонија и Баден“ како би ова група земаља „прерасла у оно што би он назвао Дунавском конфедерацијом“ [Черчил, c. 392, 393, 394].

Како је примећивала немачка историчарка Рената Римек, Стаљин се противио плану да се „јужна Европа, пре свега балкански Словени, увуку у моћни ареал Запада… не зато што је желео да Јужну Европу учини комунистичком, већ зато што је, као и сваки други, руски државник и сваки руски цар, он био дужан да се одупре таквим западним тежњама“ [Riemeck, S. 177]. Могуће је да је Стаљин одмах после рата осетио потребу да будно прати контакте југословенских лидера са Западом, што је посејало и јачало неповерење између њега и Тита.

Ј. Б. Тито је одиграо своју велику игру, ослањајући се на интересе Британије и САД и њихову подршку. В. Черчил му је, „без задршке одговарајући” 5. фебруара 1944. године, обећао „подршку Владе Његовог Величанства” напорима „да се створе услови за формирање истински демократске и федеративне Југославије” [Черчил, c. 459, 460]. Џ. Кенан је такође дошао до закључка, који је сасвим искрено изразио: „Тито је наша најдрагоценија награда у борби да ослабимо и зауставимо руску експанзију. Морамо му дати прилику да ради на свој начин како би Источна Европа постала независна” [Екмечић, стр. 652-654].

Српски академик М. Екмечић (у постхумно објављеној 2022. године комплетној збирци његових дела, укључујући и до тада необјављене)  пише чак и о интригама Ј. Б. Тита са руководством САД, Британије, о размени тајних посета и преговорима високих југословенских војних лица и политичара 1951. године (посете британског генерала Хенрија Вилсона Београду јануара 1951. године, председника југословенског парламента Милована Ђиласа у Лондон у фебруару, начелника Генералштаба Југословенске војске генерала Коче Поповића у Париз у мају исте године), о „тајној војној конференцији“ америчких и британских војних званичника са југословенском војском „у Словенији у јулу 1951. године.“Све су то прилично сензационалне информације које се у СФРЈ нису оглашавале. Резултат је, према Екмечићу, био пристанак Ј. Б. Тита да са Грчком и Турском закључи „Балкански пакт“ као југоисточни додатак НАТО-у, који је предвиђао учешће СФРЈ у „одбијању“ могуће агресије СССР-а. Међутим, ови неостварени планови су, по свему судећи, били прилично пробне скице које нису могле да нађу подршку у југословенском партијском и државном врху и пажљиво су скриване, о чему посредно сведочи и чињеница моменталне смене једног високог функционера који је инициран у ове планове, а противан њиховој реализацији.

Југославија је постала глобални играч проналазећи себи другу улогу. Ј. Б. Тито је успео да оствари своје политичке амбиције не у укључивању, у овом или оном облику, у конфигурације једне од страна биполарног светског поретка, већ у мање ризичном пољу, постајући противтежа и западном и совјетском блоку. СФРЈ и сам Тито су инспирисали Покрет несврстаних и то успешно користили. Симболично је да је завршна конференција несврстаних земаља за доба Хладног рата и Југославије као јединствене социјалистичке државе одржана 1989. године у Београду – на истом месту где је почела активна историја Покрета несврстаних. Након тога, у главном граду СФРЈ, узет је курс ка зближавању са Западом, што није спасло Југославију.

Драматични парадокс је био тај, што је срж изградње Југославије – ма како она била уоквирена космополитским левим друштвеним пројектима и формулама – била српска историја, неокаљана ни Првим ни Другим светским ратом, у коме су и Хрвати и Албанци били на страни која је победила непријатеља. Српски народ је неоспорно сматран једним од најстрадалнијих у рату (ако не и најстрадалнијим, узимајући у обзир жртве по глави становника), а концепт „геноцида над Србима 1941 – 1945“, признат и од стране западних историчара, до данас фигурира у енциклопедијама [Балканский узел… С. 160–164; Nation, p. 98]. Управо је са српском историјом, познатом на Западу неколико векова, са Србијом – државом-учесницом великих догађаја – у свести света некако асоциран континуитет Југославије у њеним најбољим тренуцима. Улога Хрвата – савезника Хитлера и Мусолинија, окаљана геноцидом над Србима и антисемитизмом, из политичких разлога је остављена у сенци, а други југословенски народи који су добили квазидржавне институције раније нису имали своју државност. Међутим, српска идеја је морала да буде жртвована међународним задацима, српска историја је нивелисана у самој Југославији. И то је веома слично судбини Руса у СССР-у, створеном од „велике и недељиве Русије“ – вековног историјског дела руског народа, који је ујединио стотине народа и пре било каквих марксистичких идеја.

У социјалистичкој Југославији се управо у српској историографији тражила теза да Срби и други југословенски народи више немају засебну историју. Истовремено, Хрватска и Словенија се отворено нису слагале са том. Када је идеолошка контрола ослабила, у круговима српске интелигенције настаје национални тренд. Оличили су га истакнути историчари који су 1985. године припремили тзв. Меморандум Српске академије наука и уметности.

У овом фундаментално документованом тексту о положају српске нације у СФРЈ, српски научници су први пут отворено, мада стидљиво, са двосмисленостима карактеристичним за образовање у пролетерском интернационализму, поставили питања о подељеном положају српског народа у федерацији, о доследним ставовима према развоју производње углавном ван Србије, закључивању из ње индустрије, прерасподели националног дохотка у корист других субјеката федерације, административној и финансијској дискриминацији у области културе, уз очување јавног дуга углавном на плећима Србије. На кршење људских права указано је и на Косову, одакле су Срби систематски протеривани. Као одговор, пао је налет оптужби од Хрвата, Албанаца, Словенаца и западних коментатора [Mihailovic, Krestic].

Сви ови закључци, поткрепљени статистичким подацима, и њихова судбина веома подсећају на закључке и судбину сличних студија у позном СССР-у, на пример, познатог правника и активисте за људска права, доктора правних наука Галине Литвинове, оснивача новог правца – социјалне демографије. Г. Литвинова је, користећи статистичке податке, показала да су, почевши од средине 1930-их, преференције установљене 1920-их за националне периферије довеле до доследног систематског уништавања породичног гнезда руског народа, посебно Нечерноземске зоне, прерасподеле буџета у корист националних република, дискриминација у областима јавне управе и културе.(Дакле, по броју диплома и академских титула по глави становника, Казахстанци и Узбекистанци до 1980-их били су много пута испред Руса, Украјинаца и Белоруса.) Али радови Г. Литвинове су престали да се објављују; њен рад „Национални интереси руског народа и демографска ситуација у Русији“ (ориг. Национальные интересы русского народа и демографическая ситуация в России) била је објављена тек 1997. године у издању Института за светску књижевност Руске академије наука (!) – у зборнику Удружења за свеобухватно проучавање руске нације (АКИРН) [Национальные интересы…].

Титова Југославија, која је само формално ујединила српски потенцијал, а фактички сачувала његову расцепканост, после распада СССР-а трајала је тачно онолико колико је Запад био заинтересован за њу. Истовремено, српски дух и Југословенска народна армија су деведесетих година прошлог века постали предмет идеолошке клевете и стратегије распарчавања. Судбина српског народа, његови интереси, национална идеја, уједињење распарчаних Срба поново су на Западу посматране као „бунтовничке“ теме. Изванредно је колико се мало тога променило током једног века – са два светска рата и колосалним помацима у светској политици – однос према самом праву Срба на било какве националне тежње.

„Лажност” и „опасност” српских „жудњи”, које сежу до идеја И. Гарашанина, до „фантазија историчара аматера”, оштро је осуђена још 1913. године у извештају Карнегијеве задужбине. Фондација је предложила да се придржава стратегије која је у ствари подразумевала одржавање сталног сукоба између Србије, Грчке и Бугарске кроз подстицање, између осталог, активности Унутрашње македонске револуционарне организације (ВМРО) [Синадиновски; Златна књига] [2], која је одиграла своју улогу у антисрпском правцу процеса у распадајућој Југославији крајем 20. века.

Године 1993, када је исти извештај поново објављен, иста оцена српства поновљена је у предговору Џ. Кенана, који је директно позвао на „наметање новог статуса кво на Балкану и приморавање на његово поштовање“ [The Other Balkan Wars… P. 16] [3]. А лидери ВМРО-а су 1990-их ступили на политичку сцену нове Македоније, проглашавајући споља главним непријатељем српски „империјализам“ и албанизацију изнутра, што их није спречило да се са Албанцима удруже против Срба на изборима.Стварање „титовске“ СФРЈ, која је, наводно, предала Македонце „под јарам српске велике државе“, оштро осуђују лидери ВМРО-а, иако је ова историјска етапа само омогућила независност Македоније [4]. Односи између македонских структура и Београда у СФРЈ у почетку су били тешки [Македонија…], а подстицана је и македонска емиграција, укључујући и под покровитељством америчког Стејт департмента и Савета за спољне односе, о чему сведоче и документи Архива спољних послова СССР-а [АВПР. Ф. 0512…Л. 13, 16]. Све је то дало резултате у преорјентацији македонске политичке елите на Запад и НАТО [5].

Као резултат свог постојања, СФРЈ је дала независни државни статус Хрватској, Словенији, Македонији, Босни и Херцеговини, које никада нису имале своју историјску државност. Србија је, пак, као независна држава балканских Словена настала у раном средњем веку осуђена на распарчавање, јер су многе земље насељене Србима уступљене некадашњим деловима социјалистичке Југославије.У томе је најновија српска историја веома слична судбини историјске руске државности и руског народа. Новонастале постсоцијалистичке и постсовјетске државе које на својој територији имају српске или руске енклаве неминовно се плаше иреденција и почињу да у разним облицима воде политику асимилације, сузбијања могућности за самоорганизовање, језика, културе, историјског памћења, наравно, српског и руског становништва. Живописан трагичан пример је судбина рускојезичног истока Украјине, мржња галицијских унијата према њему.

После свих експеримената, искушења и историјских катаклизми, Срби су, као и Руси, испали подељен народ. Али судбина историјске Србије, како у ретроспективи од века и по, тако и данас, када се налази у непријатељском окружењу, много је драматичнија од судбине Русије – још увек огромног, самодовољног геополитичког ентитета наоружаног нуклеарним средствима одвраћања.

 

* * *

 

Историјске и геополитичке тежње Срба, словенства, балканских народа, који су доживљавали двострука освајања и потчињавања Запада и Истока, увек су биле разнолике, а понекад и супротстављање. То има различито порекло – од верских сукоба на споју католицизма, православља и ислама до чисто националних тежњи, од парохијских амбиција до историјских околности. Ове појаве својствене целокупној људској историји су узастопне водеће европске силе користиле као инструмент сопствених геополитичких интереса у стратешком јужном брлогу Европе, што је спречавало раније формирање хомогених словенских држава и чувало балканске противречности до 21. века.

Историјско српство је историја поставила на раскрсницу супарничких геополитичких система, где је самостална спољна политика малих држава тешко могућа, што се потврдило у неоствареним надама И. Гарашанина, а у наше време – у радикалној преорјентацији Источне и Јужне Европе на прелазу у 21. век. Међутим, не теже сви скупоценој, у сваком смислу, и ограниченој независности, и то је њихово право. Међутим, у тренутку најоштрије конфронтације, од чијег исхода зависи будућа политичка конфигурација света и, пре свега, будући правац историје хришћанске цивилизације, политичко и идеолошко самоопредељење малих народа постаје историјски императив. Овим самоопредељењем они одлучују о сопственој националној и државној будућности.

Упознавши у 20. и 21. веку и успехе и поразе, и пад воље, и успон националног духа, српски народ се поново налази у центру светских збивања, што понавља судбину Руса, потврђујући везу између судбине поствизантијског простора и положаја Русије. Историјско и духовно искуство Срба, спремност да никада не одустану без борбе и самопожртвовања чак и много јачем непријатељу, што им је дало способност не само да преживе и опстану, већ и да се сачувају као историјска нација пред експанзијом са Запада и са Истока, бива подвргнута новом тесту, новом искушењу – избору политичке будућности и цивилизацијског пута.

Опет, од Балтика преко целе Источне и Јужне Европе формира се меридијански бок који не крије своје непријатељство према Србији, Русији и Белорусији, која је сазнала цену маневрисања по слабостима противника, веома сличну пројекту санитарног кордона од Балтичког до Средоземног мора, негована од 16. века и као саставни део пројеката Мусолинија и Хитлера. Ова стратегија опет не заобилази Балкан и Србе.

Искуство Србије са Дејтонским споразумом, после којег је председник Србије С. Милошевић, гарант потписаног статуса кво, отет од стране западних партнера и смештен у тамнице Хашког трибунала, не оставља места илузијама. Пример Русије није ништа мање поучан: моћна богата Русија са својим ресурсима и нуклеарним наоружањем је преварена и опљачкана. Згажене су „свете краве“ западног света – уговори и споразуми, правне норме и принципи којима Европа одавно привлачи незападне светове.Сама Европа убрзано губи своју улогу и суверенитет, постајући, на штету себе и своје економије, инструмент америчке доминације. Својом потчињеношћу англосаксонској историјској стратегији, Европска унија урања у друштвено-економске катаклизме, давно заборављене у „цветном врту“ Ж. Борела. Али ови проблеми замагљују много више узнемирујућу неизвесност саме европске цивилизације, њене велике културе и начине живота, и коначно, место Европе у глобалном политичком и цивилизацијском ривалству. Пример старог Рима са његовим хедонизмом, који су уништили Визиготи, упркос свој техничкој и друштвено-економској супериорности Римљана, веома је поучан.

Постмодернистички технократски концепт будућности, који се застрашујућом брзином спроводи на пољу европске цивилизације, која је већ раскинула са својим хришћанским пореклом и не вреднује сећање на свој прошли просперитет, доводи у питање наставак самосталног културно-историјског живота и угрожава само смисаоно језгро руске и српске историје. У новом (анти)европском пројекту прве ће се распасти мале нације. У постмодернистичкој Европи, њена сопствена велика европска култура, чији је главни живац био морални избор, била је одбачена. Утолико је незавиднија судбина словенства, са ћирилицом и језиком који у самом речнику садржи моралну оцену, са својом херојском хроником стајања између католика и муслимана, између Тевтонаца и Турака: остаће мртви експонат у витрини етнографског музеја.

Православна цивилизација и државност, коју је Србији завештао кнез Лазар („Земаљско је за малена царство, а небеско увек и довека“) су још више туђинске слободарској, отпадничкој доктрини бриселске елите, него западноевропској мисли пре Првог светског рата. И тада је за Запад очување српске цивилизације, „њен тријумф” доживљаван као „удар на напредак и савремени развој” [Seton-Watson, p. vii, 337]. У 21. веку очување у Европи центара православне културе и породично-домаћинских основа живота препрека је „тријумфу” постмодернизма, филозофије „краја историје” људског духа, „културе родне равноправности”, „културе отказивања“ – укидање свега што је стварало славу некада велике Европе.

Руски свет и Србија, бранећи себе и своје место у историји, истовремено, свесно или несвесно, служе очувању и наставку општеевропског хришћанског цивилизацијског наслеђа – а то је достојна и инспиративна историјска мисија.

 

НАПОМЕНЕ

 

  1. Министар финансија В. Н. Коковцев се горко подсмевао како се Ерентал за време гостољубивих вечера у Бухлауу играо са Изволским басне „Врана и лисица“.

 

  1. Радикална националистичка врхушка ВМРО имала је негативан став према резултатима Руско-турског рата 1877–1878 и Санстефанској линији, која је „издала” македонску нацију, и ништа мање оштро оцењује 20. век. – Версајске и Јалтинско-Потсдамске системе.

 

  1. У извештају је посебна пажња посвећена македонском питању, које је закомпликовало однос између потенцијално великих и главних субјеката балканске политике – Бугарске, Србије и Грчке.

 

  1. Аутор овог чланка је 1996. године разговарао у Македонији са лидерима Унутрашње македонске револуционарне организације о широком спектру међународних питања.

 

  1. Нова Македонија. 5. септембра 1996. године.

 

ЛИТЕРАТУРА

 

АВПР. Ф. 0512. Оп. № 4, № 221. Папка 25.

 

АВПРИ. Оп. 910. Д. 194. Ч.1.

 

АВПРИ. Политархив 1917 г. Оп. 482. Д. 1783.

 

Балканский узел, или Россия и «югославский фактор» в контексте политики великих держав на Балканах в XX веке. М. 2005.

 

Екмечић M. Сабрана дела. Књига 5. Дуго кретање између клања и орања. Иисторија Срба у новом веку (1492–1992).

 

Златна книга. 100 години ВМРО. Скопjе. 1993.

 

Карасев В.Г. Сербский революционный демократ Светозар Маркович. 1953.

 

Македония. Путь к самостоятельности. Документы. М. 1997.

 

Михайловский Г.Н. Записки. Из истории российского внешнеполитического ведомства. 1914-1920. В двух книгах. Книга 1. Август 1914 – октябрь 1917. М. 1993.

 

Нарочницкая Л.И. Россия и войны Пруссии за объединение Германии «сверху». М. 1960.

 

Нарочницкая Л.И. Россия и национально-освободительное движение на Балканах. 1875-1878 гг. М. 1979.

 

Нарочницкая Л.И. Россия и отмена нейтрализации Черного моря 1856-1871. К истории Восточного вопроса. Изд. 2-ое. М. 2022.

 

Национальные интересы русского народа и демографическая ситуация в России. Сборник статей. / Ассоциация по комплексному изучению русской нации (АКИРН). М. 1997.

 

Никифоров К.В. «Начертание» Илии Гарашанина и внешняя политика Сербии в 1842—1853 гг. М. 2015.

 

Никифоров К.В. Сербия в середине XIX в. (начало деятельности по объединению сербских земель). М. 1995.

 

Синадиновски Б. ВМРО-ДПМНЕ. Од визии до стварност. Скопjе. 1993.

 

Черчилль У. Вторая мировая война. Том V. Кольцо смыкается. М. 1998.

 

Gilbert M. Winston S. Churchill. Vol.VII. The Road to Victory. 1941-1945. Boston.1986.

 

Heresch E. Geheimakte Parvus. Die gekaufte Revolution. Wien. 2000.

 

Mihailovic K., Krestic V. Memorandum of the Serbian Academy of Sciences and Arts. Answers to criticisms. Belgrade, 1995.

 

Nation R.C. War in the Balkans 1991-2002. U.S. Army War College. 2003. 

 

Naumann F. Mitteleuropa. Berlin. 1915.

 

Naumann F. Was wird aus Polen? Berlin. 1917.

 

The Other Balkan Wars. 1913 Carnegie Endowment Inquiry in Retrospect with a New Introduction and Reflections on the Present Conflict by George F. Kennan. Wash. 1993.

 

Riemeck R. Bilanz eines Jahrhunderts. Stuttgart. 1997.

 

Seton-Watson R. The Southern Slav Question and the Habsburg Monarchy. London. 1911.

 

von Hötzendorf F.K. Aus meiner Dienstzeit. 1906-1918. Wien-Berlin. 1921.

 

Превела: Дајана Лазаревић

 

Изворник: https://www.perspektivy.info/oykumena/balkan/rossija_i_serbija_v_epohu_peremen_iii_serby_i_russkije_v_socialnyh_eksperimentah_i_geopoliticheskih_kataklizmah_khkh_stoletija_2023-02-03.htm