Пономарјова: Последњи играч у региону су били СРЈ и Слободан Милошевић, остали су фигуре

У условима јачања међународне напетости, Западни Балкан, као историјска арена сукоба интереса водећих сила, захтева посебну аналитичку пажњу. О томе у ексклузивном интервјуу за Росијску газету говори доктор политичких наука, професор МГИМО Јелена Пономарјова, која је 14. марта заједно са коаутором, кандидатом политичких наука, сарадником Института за системско-стратешку анализу Јеленом Арљаповом, представила у МГИМО МСП Русије монографију „Западни Балкан уочи и током актуелне кризе: играчи и фигуре”.

Која се питања разматрају у Вашем раду?

Јелена Пономарјова: Наслов књиге много говори. Фокусирали смо се на то ко су играчи и фигуре, и то не само у региону Балкана. Сагледали смо како се ситуација развијала пре заоштравања геополитичке кризе великих размера, чији је окидач била врућа фаза украјинског сукоба, и како се понашају учесници светске политике у процесу опште деструкције. Међутим, анализу смо започели објашњењем политичког значења појма „Западни Балкан“. Конструисање појмова који одражавају не толико унутаррегионалну суштину, колико доминантни интерес спољних играча, одавно је постала дискурзивна пракса.

Политичко-географски појмови носе дубоки смисаони набој. Мотиви за појаву појма „Западни Балкан“ у јавном и научном дискурсу, у медијима и званичним документима, као и у случају појаве појмова „азијско-пацифички регион“ уместо „Далеки Исток“ или „ Централна Азија“ уместо „Средња Азија“ су чисто политички – одвајање ових региона од Русије; цртање изолационистичких линија; ограничавање њеног геополитичког утицаја.

Политички термин „Западни Балкан“ почео је да се појављује у западним медијима од момента избијања југословенске кризе и означавао је бивше југословенске републике без Словеније, као и Албанију. Неологизам се први пут појавио у званичном документу новембра 2000. године, када је на самиту ЕУ у Загребу покренут посебан механизам за подршку региону – „Процес стабилизације и придруживања Западног Балкана“. Проглашење „независности“ „Републике Косово“ 2008. године и њено брзо признање од стране већине земаља ЕУ, као и приступање Хрватске ЕУ у јулу 2013. године, коначно су одредили Бриселу листу престоница Западног Балкана – Београд, Сарајево, Скопље, Подгорица, Приштина и Тирана. „Недовршени политички транзит“ на прагу ЕУ постао је формални ујединитељ ове групе.

У чему је новина и актуелност истраживања?

Јелена Пономарјова: Без лажне скромности, приступ проучавању регионалних процеса кроз употребу метафоре „играча“ и „фигура“ можемо назвати иновативним. Често је метафора та која нам омогућава да разумемо праву природу власти. Поучно је да су британски премијер (1868) и један од представника социјалног романа Бенџамин Дизраели у својим књижевним делима владаре судбина, и то не увек видљиве, јавне, називао „господарима историје“: „Светом управљају сасвим други људи, о којима немају појма они који не гледају иза кулиса”. Полазимо од тога да господари контролишу играче, који су у великој мери самостални, али само у оквиру правила која доносе и самовољно мењају господари.

Постоје фигуре којима играчи повлаче потезе. Фигура може покушати да постане играч, али ће увек остати у оквирима које одређују господари. Играчи, као и фигуре, представљају различите, вредносно неједнаке групације. Фигура својим погледом не може да сагледа цело поље за игру. Повлачење потеза је прерогатив „спољних сила“, које играју. Задатак фигуре је да изврши одређене радње. Међутим, фигуре могу да искористе сукоб играча. Коришћење противречности је добро познато у пракси „седења на две столице“, када фигура може у свом интересу да дуго лавира између неколико играча.

И коначно, под одређеним околностима, фигура може постати играч: историја познаје и обрнуту трансформацију. На пример, на основу резултата Другог светског рата, СССР је постао водећи играч у светској политици, једна од две суперсиле, а крајем 1980-их од играча се претворио у фигуру. Користећи метафору играча и фигура, оцртали смо њихов круг у односу на регион Балкана (господаре светске игре смо оставили ван разматрања – садржајна анализа њиховог састава, могућности и стратегија захтева другачији формат истраживања).

Реците нам више о томе.

Јелена Пономарјова: Дакле, играчи и фигуре могу бити на два нивоа – институционални и персонализовани. Институционални играчи се, пак, деле на наднационалне (ЕУ, ЕАЕС, НАТО, ОЕБС, СБ УН, ШОС; посебан наднационални субјекат је и Ватикан), транснационалне (ТНК и финансијске структуре) и националне. У ове последње спадају економски јаке државе које, упркос озбиљним ограничењима неолибералне ере, имају одређени део суверенитета и историјско искуство у светском или регионалном управљању. Таквих је на свету мало.

У односу на Западни Балкан, нема више од десетак крупних националних играча – то су Велика Британија, Немачка, Кина, Русија, САД, Француска. И са резервама – Аустрија, Мађарска, Италија. Последњих година у региону се активирао велики број држава које се могу дефинисати као играчи из „другог плана“. Пре свега, то су Иран, Катар, Краљевина Саудијска Арабија, Кувајт, Уједињени Арапски Емирати и Турска. Земље Западног Балкана нису играчи ни на регионалном терену. Уз сво поштовање према историјској прошлости народа региона, посебно према подвигу Срба, који су преживели два светска рата, у овом делу света нема ни трага међународног субјективитета. Последњи институционални играч у региону, и тада са извесним резервама, била је Савезна Република Југославија, а последњи персонализовани – Слободан Милошевић.

У савременим условима, онај ко следи неолибералну парадигму, ко је укључен у англосаксонске структуре, по дефиницији је фигура у игри глобалиста. Они који успешно маневришу, играју на контрадикторностима или су у директној конфронтацији са глобалистима имају шансу да постану играчи. Постоје случајеви када у једној држави може бити неколико играча светске класе. На пример, Иран игра као држава, као Улама и као КЧИР (Корпус чувара исламске револуције). Штавише, последња два играча су наднационалне природе. Овај пример је још једна потврда да постоје отворени и затворени играчи. Први укључују институције јавне власти, други – обавештајне службе и групе за притисак. У овој студији разматрамо само отворену сцену.

Какву улогу данас имају национални лидери у региону?

Јелена Пономарјова: Што се тиче савремених националних лидера, ту постоје озбиљни проблеми. И то је глобални тренд. Франсоа Митеран није случајно себе називао последњим француским председником.

Знао је о чему говори. Субјективитет европских и балканских лидера данас не постоји. Огромна већина њих су – фигуре. Постоје изузеци који само потврђују правило – Виктор Орбан је фигура која покушава да постане играч. Што се тиче персонификованих субјеката Кине, Ирана, Русије, Турске и низа арапских монархија, они су играчи који, међутим, имају ограничења у слободи вођења својих игара. Њихова делатност у великој мери зависи од логике спољашњих околности, које се често испостављају јачим од логике намера тих играча.

До којих сте закључака дошли у току рада?

Јелена Пономарјова: Реструктурирање светског поретка затекло је регион Западног Балкана у стању које је постало типично у последњих неколико деценија – општа турбуленција и висока политичка нестабилност. Свака земља се на свој начин прилагођава новој геополитичкој реалности и брзим променама у спољном окружењу. И једно и друго у великој мери зависи од скупа спољних (иностраних) играча присутних у региону и који врше значајан, у неким случајевима и одлучујући, утицај на живот и развој појединих балканских земаља и региона у целини. Са почетком и током украјинске кризе, овај скуп није претрпео значајније промене. У пегион су и даље заступљени (по азбучном реду): Велика Британија, ЕУ, Иран, Кина, Русија, Саудијска Арабија, САД, Турска, УАЕ и неке друге заливске државе.

Класификација спољних играча на Западном Балкану у великој мери зависи од школе и приступа, а такође, и не најмање важно, од текуће светске и регионалне (гео)политичке конјунктуре. То јасно илуструје пример Турске, чије је позиционирање у оквиру постојеће листе претрпело многе промене последњих година. У нашој студији спољни актери су распоређени према обиму њиховог присуства и скали утицаја. Тако су формирана два кластера: водећи играчи под називом „балкански квинтет” и играчи из другог (за сада) плана под условним називом „клупа за резерве” или, повлачећи карактеристику која их спаја, спољни актери „оријенталних боја”. У „квинтету“ су Русија, Кина, ЕУ, САД и Британија. „Клупу за резерве“ у актуелној балканској агенди у књизи представљају Турска, Иран, Саудијска Арабија, Уједињени Арапски Емирати, Катар, Кувајт и Јапан. Преостале заливске монархије, Бахреин и Оман, на прагу су регионалног присуства и утицаја.

Сви остали детаљи, процене играча и фигура су у књизи. Сигурна сам да ће она изазвати интересовање не само међу стручњацима у региону Балкана, већ и међу широким кругом читалаца који су спремни за озбиљан и темељан разговор о политичким трансформацијама у савременом свету.

Александар Борисов

 

 

[РГРУ]