– У Новом свету који настаје, Србија и Русија обликују своје односе са другим државама и другим народима на темељима који су више засновани на моралу, а у томе се огледа и однос са Исламом, како глобално, тако и на Балкану – каже, између осталог, у разговору за Братство, Раде Божовић, најугледнији српски арабиста, књижевник и професор емеритус Филолошког факултета у Београду.
Он указује на револуционарно доба у коме не само да живимо, него у њему и активно учествујемо, те посебно скреће пажњу на догађаје којима се руши досадашња матрица западне доминације. Разговор почиње планетарно важним догађајима у Гази и упозорава да је то лекција и за нас:
– Догађаји у Гази имају револуционарни значај. То није борба само за државу, већ борба против политичке олигархије, против отимања ресурса и новца, који се лукаво, на крају, замењује прикривеним или, без стида, отвореним владањем, управљањем ресурсима и људима. Све је одавно изнад стварности и личи на холограм. Ми треба да у свему томе да препознамо стварност и боримо се на локалном плану за опасно кокетирање са страном политиком и моралом код мањег дела популације, али која показује тврдоглавост и отворено служење холивудској политичкој елити.
За разлику од Запада који је стварао колонијалне односе, како оцењујете матрице Новог света који обликују Русија и Кина? Које су важне тачке руске политике према Сирији, Емиратима и другим великим муслиманским државама на којима се креира тај Нови свет и нови односи међу државама, а који би били здрави и за Србију?
Матрица Русије и арапског света није много нова. Руска политика према арапском, муслиманском свету већ 150 година показује посвећивање посебне пажње арабистици. Имали су и министра иностраних послова арабисту, Примакова, а на кратко помоћника Сашу Зајцева, кога сам познавао. Шездесетих година Багдад је врвео од руских арабиста. Арапско пролеће, које је у почетку мирисало на зиму, лагано се преобликовало, али, насупрот очекивању Запада, у сасвим супротну политичку појаву. Наша политика у последњих десет година према том свету као да је извукла ваљане поуке. Мада је кроз тзв. несврстане, имала добре репере. Требало је само вратити изгубљено поверење наметнуто западном пропагандом да је Србија непријатељ ислама, Арапа. Добар потез је био и додела ордена ирачком професору Џаферу ел Махдију и његовим активностима да српски народ прикаже у другом светлу…
Колико је однос Русије и арапског света важан за преобликовање глобалне политичке слике?
Бојим се да битку за преобликовање света воде локални, контролисани ратови и велики новци које у разна пропагандна средства улаже Запад. Између осталог, у жестоку медијску пропаганду и школске стипендије. Те секторе прво треба сломити, а за то је употребљив и помало несложни арапски свет. Има се утисак да и сада један број арапских држава, као у оном вицу, даје жмигавац за лево, а скреће десно. Арапски свет зависи и помало запиње на питању Палестине. Фронт за преживљавање Планете мора изађи као победник из два рата који се тренутно воде, и то што пре, да би се изменио свет. Што ратови дуже трају, прилике су све неизвесније, а доктрина Бжежински-Кисинџер ће деловати дуже…
Како ће изгледати Нови свет који се рађа, шта од њега очекујете?
Очекујем од Новог света који се рађа – да ће се срећно родити на крају. Очекујем праведнији друштвено-економски систем, који треба да замени свакојако називани капитализам. Треба да људској индивидуи обезбеди достојанство и по могућству равноправнији живот у заједници. То је стара жеља, још из првобитних друштава, нарочито Хришћанског. Па чак и у Исламу познајемо такве покрете, који се погрешно проглашавају бољшевичким, из идеолошких разлога, да би се лакше обрачунавало са идејама о егалитаризму, равноправном животу – колико је то могуће у заједници.
Како оцењујете позицију Ислама у Русији, а како на Балкану?
Русија од 19. века, од боготражитеља, има тенденцију за моралним узвишењем човека. Русија у философији и антропологији већ 200 година размишља о морално-религиозном ускрснућу, у литератури барем сто година, али је стварност мало другачија. Русија се још гради у моралном погледу. Међутим, руска политика, односно Путинова, у погледу Ислама могла би да послужи за углед нама на Балкану. Не постоји само тенденција одржавања добрих односа са исламским државама, него се унутар Руске Федерације види успешно изграђивање заједничког живота без обзира на религијска уверења. Можемо од њих да учимо. Јужни део наше државе су већином муслимани и добри односи Србије са муслиманским светом – конкретно, на пример, Турском, са којом развијамо сарадњу, доприносе миру у самој земљи.
Када је реч о БиХ, није лако предвидети неке ствари. Ипак, мислим да ће разум надвладати и да је будућност у суживоту, толеранцији и дијалогу.
А какав утицај на Балкан има Запад у погледу обезбеђивања мира?
Бојим се да Запад има јак утицај, и то преко једног дела опозиције, која срља или свесно ради у корист страних интереса. Ваља бити опрезан и водити борбу, наравно не физичку, него политичку и духовну. Један део интелигенције је залутао и са њом треба пажљиво водити дијалог док се не дође до решења.
Диана Милошевић
