Монах Авељ је 6. марта 2024. године одржао свој први концерт “Душа зна” на великој сцени – у Србији, у београдској МТС Дворани, а публику је виртуозним умећем и садржајним репертоаром упознао са раскошним звуком клавира на којем је извео нека од најлепших дела класичне, и музике савремених аутора – од Баха до Мориконеа. Сваку, од преко двадесет мелодија, међу којима су дела Моцарта, Чајковског, Рахмањинова, али и Mорие, Таривердијева и других, познатих и кроз филмска остварења, одушевљена публика је наградила громким аплаузом. Након запаженог броја прегледа и пратилаца на интернет платформама, монах Авељ је ову необичну мисију недавно започео концертом у камерној сали у Москви, а након наступа у Београду, следи пут у Софију, па Варну.
Део атмосфере на концерту монаха Авеља у МТС Дворани:
Ухом лаика, и у неколико реченица, преносимо утиске са овог несвакидашњег догађаја у Престоници:
Скромне, аскетске појаве, ненаметљив речима, овај необичан човек је приказао сву раскош душе и срца који су, очигледно, диригенти његових изведби најразличитијих, пажљиво одабраних, мелодија. На репертоару су чак двадесет две нумере које је публика веома емотивно доживела. Имајући у виду да се ради о пијанисти – монаху, са вишегодишњим искуством живота и духовног сазревања у Светогорском Дохијару и руском Валамском манастиру, онда и осећања која су подстакнута слушањем ових композиција бивају пренета у сферу духовног. Роје се мисли о Творцу и Његовој дарежљивости – какве је дарове дао монаху Авељу те он са нарочитом прецизношћу и необичном лакоћом оживљава тај чудесни, грандиозни инструмент – клавир. Он је, до изласка пијанисте на бину, стајао нем, ‘лежао мртав’. А онда, као младо дрво које израста у високу сеновиту крошњу, клавир постаје извор надахнућа, лепоте, сјаја тог истог дрвета под светлима, у чијем одразу, као у огледалу, пред очима многобројне публике, трепери осамдесет осам дирки, подстакнутих и високим образовањем и трудом постигнутом вештином. Као из кошнице, лете ројеви лековитих вибрација које је сам уметник пророчки назвао “Душа зна” – публика која препознаје ове мелодије и њихове ауторе као вредне, и дели сличне или исте вредности – дивљење Премудрој творевини и опредељење да слави Творца – о чему сведочи управо монашка риза на аскети Авељу, више пута је громким аплаузом поздрављала крај сваке композиције. И своје приметно одушевљење није могла, а није ни било потребе да сакрије јер је то био једини начин да покаже своје поштовање према монаху – изузетном уметнику, те су се ка извођачу, као писма враћали усклици – “Браво!” и “Хвала!”.
Бојана Јовановић
