Проф. др Синиша Атлагић, руководилац Центра за руске студије Факултета политичких наука у Београду, у интервјуу за наш портал говори о актуелном стању у српско-руској образовној, научној и куктурној сарадњи. Неки од главних акцената:
- Русија је била заборављена у нашем академском животу, али је Центар за руске студије на ФПН успоставио позитивну тенденцију
- Интерес руских универзитета и института за сарадњу са Центром превазилази његове капацитете
- Недавна ратна прошлост Републике Српске оријентише омладину ка Русији, али се руски језик још увек недовољно учи у школама
- Инситуционална сарадња на културном плану је још увек најслабија карика у руско-српским односима, али Руски дом у Београду је активнији него икада пре
- Српски језик је најпопуларнији страни словенски језик међу студентима Дипломатске академије у Москви
- Ми Срби треба да извучемо поуку из речи Данилевског: „Европа нас не признаје за своје. Она у Русији види нешто што је туђе“
Колико је Центар од оснивања 2018. успео да допринесе укупним српско-руским односима?
– Када размишљам о ефектима рада Центра, имам у виду превасходно то какав је његов одјек у домаћим оквирима. У интервјуу који сам недавно дао за један руски медиј, а полазећи од утиска од пре шест или седам година, да је Русија заборављена у нашем академском животу, рекао сам да нисам сигуран јесмо ли успели у науму да је вратимо на место које јој у њему припада, али смо свакако учинили толико да на пројекат отварања Центра за руске студије на ФПН-у може да се гледа као на позитивну тенденцију. Оно што могу да Вам кажем је да постоји интересовање бројних факултета и института из Руске Федерације за сарадњу са Центром. Дакле, имамо показатеље који говоре у прилог тврдњи да би Центар могао да заузме значајну улогу у контексту који сте поменули. Притом, понуда са руске стране превазилази организационе капацитете којима ми у Центру располажемо. Установе које помињем су високошколске установе највишег ранга у Руској Федерацији – Московски државни институт «Ломоносов», РАНХиГС из Санкт Петербурга, Финансијски универзитет при Влади Руске Федерације, Белгородски државни универзитет и други.
На основу великог искуства у, пре свега педагошком, раду у Републици Српској, који је потенцијал у том босанском ентитету за развој српско-руских веза, будући да се новим генерацијама често “замера” да су недовољно заинтересоване за традицију, па чак и за политику?
– У Републици Српској постоји значајан простор за промоцију „руског света“ и, уопште, јачање руско-српских односа. Овоме доприноси специфична социјализација млађих нараштаја условљена ратним дешавањима у БиХ током деведесетих, а основу чине јединствено исповедање вере и на њему засноване културна и историјска блискост. У том смислу, Русија је у значајној предности у односу на конкуренцију. Она то препознаје и настоји да учврсти своју позицију кроз извесне пројекте, али преостаје много тога што треба да се уради.
Неопходно је, за почетак, учинити додатне напоре да се млади у РС подстакну на учење руског језика. Ово не значи, на пример, само унапређење рада катедре за руски језик на Филолошком факултету у Бањалуци, него и то да руски језик буде у понуди прво у основним, а потом и у средњим школама у Републици Српској. Да таква понуда постоји, данас не бисмо имали тако изражену доминацију енглеског и немачког језика. Ово претпоставља системско решење, односно постојање политичке воље. У теорији политичке комуникације, школство је један од два огранка у двостепеном систему интелигенције који је у функцији промоције погледа на свет. Ако вам је прихватљив конкретан поглед на свет, онда би први корак ка његовом усвајању требало да буде изучавање језика на коме је он створен. У супротном, западате у парадоксалну ситуацију.
Српском народу је врло мало познато колико Русија институционално гаји везу са Србима. За Вас, посебно место у српско-руском животу има Дипломатска академија у Москви …
– Инситуционална сарадња на културном плану је најслабија карика у руско-српским односима. Ово је последица тога што су грађани Србије слабо упознати са могућностима које Русија пружа на културном плану, превасходно на плану образовања. Очигледан је на том плану и све приметнији напор Россотрудничества, односно Руског дома у Београду, који је активнији, чини се, него икада пре. Наравно, простора за напредак има, а нарочито када је реч о промоцији Србије у Русији. У Русији постоји неколико универзитетских „пунктова“ који се интензивно баве промоцијом српске културе и језика и то на универзитетима. У Москви се, осим на одсеку за филологију Московског државног универзитета, српски језик интензивно изучава на МГИМО и на Дипломатској академији РФ. Када сам отпочео студијски боравак на Дипломатској академији у Москви, био сам дирнут чињеницом да је српски језик најпопуларнији страни словенски језик међу њеним студентима и га они одлично говоре. Не могу а да не одам признање колегиницама Олги Просвириној и Галини Јуферевној на постигнутим резултатима на Дипломатској академији и Галини Тјапко на МГИМО. Поред Москве, колеге у Нижњем Новгороду и Белгороду посвећују посебну пажњу промоцији српског језика.
Белгород је показао велико интересовање за сарадњу са ИПС. Са позиције члана Управног одбора, који су капацитети ИПС да развија научну сарадњу са руским партнерима и да ли то што је ИПС до сада био активнији са западним партнерима последица недостатка понуда из Русије?
– Белгородски државни универзитет је показао велико интересовање за сарадњу са Институтом за политичке студије будући да је реч о нашем највећем институту на коме се изучава политикологија. Лично сам учествовао у успостављању контаката и реализацији неких заједничких научних скупова. Колеге из Белгородског државног универзитета, конкретно са Института за међукултурну комуникацију и међународне односе, очекују наставак сарадње и њено интензивирање. Мислим да би ИПС био пожељан партнер многим врхунским научно-истраживачким институцијама у Руској Федерацији попут, на пример, Института за филозофију РАН-а, Института за словенске студије РАН-а и другима. Понављам, реч је о нашем највећем институту тог типа са дугом традицијом. Он је, колико сам упознат, остварио значајну сарадњу са научно-истраживачким институцијама на Западу, захваљујући ангажовању превасходно млађих колега. Овоме је, претпостављам, допринела горепомињана промоција конкретних погледа на свет у Србији, а улога западних образовних установа у Србији је на овом плану доминантна. Коначно, то је у складу са званичном спољнополитичком оријентацијом Србије од 2000. године према којој је место Србије у Европкој унији.
Међутим, Запад нас види као мале Русе… а што рече Данилевски, то је сасвим други цивилизацијски оквир који Русе – не прихвата. Какав је то аларм за нас?
– Да је Данилевски био у праву говори нам ово са чиме се тренутно суочава Русија 150 година после првог издања његовог чувеног дела „Русија и Европа“. Подсетићу вас на његове речи: „Европа нас не признаје за своје. Она у Русији види нешто што је туђе“. Она је, додуше, била туђа и монголским освајачима, али су ови, према процени Александра Невског, били заинтересовани само за данак, а не и за духовни живот, па је овај прихватио монголски јарам, али је повео рат против западних освајача који су, како каже Наталија Нарочњицка, доносили ропство и телу и души. Реч је, у основи, о давнашњој намери да се преузму природни ресурси којима Русија располаже а који су неопходни зарад константног достизања задовољства и уживања у том стању као врховне вредности у савременом западном друштву. Не мислим, наравно, на продуховљени хедонизам.
На том путу, једну заједницу, у овом случају руску, можете да покушате да поробите водећи рат против ње или да то покушате да учините на лакши начин – тако што ћете њене припаднике „увући“ у своју слику света и тако их убедити у исправност и корисност ваших намера.
Прихватање туђе слике света, наравно, не значи да ћете бити њен равноправни „корисник“. Ево у томе је, мислим, суштина одговора на ваше питање.
Разговарала: Диана Милошевић
