Славенко Терзић: Како је пао руски конзул Григориј Шчербина 1903.

У ЖИВОПИСНОМ пределу древног Тројичко-илинског манастира на Болдином брду, поред староруског града Черњигова (данас у Украјини), леже земни остаци храброг руског конзула Григорија Степановича Шчербине (1868-1903) који је пао као жртва велике завере Арбанаса Косовске Митровице и околине – само неколико месеци после ступања на дужност у овој вароши. Сахрањен је 26. априла/9. маја 1903. године.

Његова судбина је илустрација велике историјске драме коју је, тада већ скоро два века, проживљавао српски народ у Старој Србији, а која, нажалост, још траје пред нашим очима и на почетку 21. века.

Конзулат Руске империје у Митровици отворен је 1902. године, иако је због хаотичног стања у целој Старој Србији, па и на северу КиМ, застава Руске империје на здање конзулата подигнута тек 23. фебруара 1903. године (по старом календару). Југоисточна Европа је вековима била, некад мање а некад више, у средишту пажње спољне политике Руске империје из два разлога: због геостратешког положаја овог дела Европе који излази на Јадранско, Егејско и Црно море, али и због тежње Русије да штити православне хришћане на Балкану и помаже њихове ослободилачке покрете. Мореузи Босфор и Дарданели и излаз у Медитеран били су од кључног војностратегијског али и економског значаја за Руску империју. Генерал Фадејев каже 1870. године да је Русија без изласка у Средоземно море “птица са једним крилом”. Ради тога је Русија већ крајем 18. века започела са оснивањем конзулата прво у Трсту и Дубровнику, затим у већини главних места Балкана у првој половини 19. века, да би после Кримског рата (1853-1856) сјајни руски министар иностраних послова канцелар Горчаков проширио мрежу конзулата и у местима централног дела Балканског полуострва у Сарајеву, Скадру, Призрену, Скопљу, Битољу… Конзулат у Митровици је имао задатак да штити српски народ у овом делу Старе Србије и да прати активност Аустроугарске у овом и околним областима.

Већ приликом отварања руског конзулата у Митровици дошли су до изражаја вишедеценијска анархија, насиље и терор косовскометохијских Арбанаса, који су у потаји имали подршку великог дела турских чиновника, уз пуно, такође потајно, одобравање султана Абдула Хамида. Такве околности су неминовно и довеле до убиства руских конзула – прво у Митровици Григорија Шчербине, а неколико месеци касније и конзула у Битољу Александра Ростковског. Арбанасима је помоћ, разне врсте, пружала аустроугарска дипломатија путем своје врло развијене агентурне мреже у Старој Србији. Убрзо после отварања руског конзулата у Митровици уследило је 1904. године и отварање конзулата Аустро-Угарске на челу са конзулом Цимбауером.

У прилично учмали живот Митровице, типичан за многе балканске вароши, знатну живост унела је железничка пруга од Солуна до Митровице. Чим је стигла вест о отварању руског конзулата уследиле су претње и немири локалних Арбанаса на челу са Исом Бољетинцем, познатим главаром и разбојником – како је оцењен од стране руских дипломата. Он је живео на свом великом имању и кули у оближњем селу Бољетин, у долини Бољетинске реке, испод српског манастира Соколице. Руски конзул у Скопљу Машков је крајем августа 1902. године обавестио амбасаду у Цариграду да је новоименовани конзул Шчербина послао у Митровицу свога каваза (лично обезбеђење) са стварима, али да је Бољетинац запретио да ће кућа у којој ће бити смештен каваз са конзуловим стварима бити запаљена. Запретио је такође да ни каваз ни конзул не могу добити кућу у Митровици, и не само да ће им бити спаљена, него не могу ни остати у Митровици. Бољетинац је отворено говорио да док је он жив руског конзула неће бити у Митровици. Суочена са озбиљном претњом турска власт је, под заштитом чете војника са пушкама наготовс према фанатичној гомили, каваза и конзулове ствари пребацила у касарну, а већ првих дана септембра возом отправила за Скопље. Бољетинац је претио да ће убити руског конзула на самој железничкој станици. Он и многи митровачки муслимани послали су телеграм у Јилдиз (султанов двор), указујући да ће долазак руског конзула бити узрок великих несрећа. Скопски конзул је известио амбасаду у Цариграду да Арбанаси и Турци ликују због враћања руског каваза.

Српска дипломатија је, с друге стране, инсистирала код министра спољних послова Русијe грофа Ламсдорфа и амбасадора у Цариграду Зиновјева да што пре буде отворен руски конзулат у Митровици, јер ће локални Срби бити изложени великој опасности. Влада је средином септембра преко руског посланства у Београду обавестила грофа Ламсдорфа да посебне наде “на положај становника Старе Србије полаже на долазак у Митровицу назначеног руског конзула”. И српски посланик у Цариграду Сава Грујић је молио да Шчербина што пре крене за Митровицу јер “његово скорије присуство тамо народ српски очекује као озебао сунце”. Из Цариграда је стигао налог дивизијском комаданту у Митровици Шемси-паши (пореклом Чоловић из Бишева код Рожаја) да по сваку цену ухапси Бољетинца не питајући за цену. Радило се у ствари о једној оријенталној политичкој представи у којој је налог из султановог двора био формалне природе, док је Шемси-паша у дослуху са Бољетинцем уверавао султанов двор да Бољетинца није могуће ухапсити ни са десет батаљона војске. Зиновјев је инсистирао да Бољетинац буде што пре најстроже кажњен и хитно удаљен из Митровице – као предуслов да би Шчербина тамо стигао. Руска дипломатија у Цариграду је проценила да ће некажњавање Бољетинца поткопати руски утицај у овом делу Старе Србије и да ће угрозити живот локалног српског становништва.

Почетком новембра 1902. године митровачки кајмакам је са целим меџлисом боравио два дана код Бољетинца у његовој кули молећи га да оде у Цариград без икакве казне. Он је то одбио и послао гласнике на све стране “да позову праве муслимане да са њим умру за веру”. На његов позив у Бољетин је стигло више од 200 Арбанаса. Окупљени митровачки, вучитрнски и новопазарски муслимански главари су у исто време обзнанили одлуку да ће пре умрети него што ће дозволити долазак руског конзула у Митровицу. Руска и српска дипломатија су сматрале да све ове немире подстиче аутроугарска дипломатија. Немири су били и разлог да султанов двор тражи одлагање одласка Шчербине у Призрен. Заузврат Бољетини и Арбанаси су на самом почетку новембра 1902. године дали бесу да против руског конзула неће предузимати никакве непријатељске акције. Први секретар султана Абдула Хамида обавестио је амбасадора Зиновјева почетком децембра 1902. да је Бољетинац отишао из Митровице и да долази у Цариград. За пут је добио 200 турских лира. Да апсурд буде већи Бољетинац је 6. децембра 1902. стигао у Цариград и са свим почастима смештен у Јилдиз, као гост Абдула Хамида, чију су дворску гарду великим делом чинили Арбанаси са Балкана. Овакав гест је био јасан доказ да план организованог протеривања Срба из Старе Србије има подршку са врха државе у духу панисламистичке идеологије Абдула Хамида.

Тек након одласка Бољетинца у Цариград и извесног, на први поглед, смиривања ситуације Шчербина је почетком јануара 1903. стигао у Митровицу дочекан са војним почастима локалних турских власти. Он је добро познавао менталитет Арбанаса, знао је њихов језик, чак је и преводио неке њихове епске песме. Као и већина тадашњих руских дипломата био је врло образован човек, владао је арапским, татарским, јерменским, грузијским и турским језиком, а затим је овладао и албанским, српским и бугарским. Одмах је започео живу активност на спровођењу реформи од стране турских власти, тражећи да се у жандармерију прими и десетак локалних Срба. У Цариград је послао списак 29 турских жандарма, Албанаца, тражећи њихово удаљавање из службе. Упркос свим познатим приликама Шчербина је “смело, сваког дана у пратњи гаваза у козачкој ношњи шетао Митровицом и ишао у лов по околини. Његова храброст оставила је силан утисак и на Арбанасе и на Турке”.

Почетком фебруара 1903. Хусеин Хилми-паша се, по налогу из Јилдиза, обратио руском конзулу у Скопљу Машкову да дозна да ли је Шчербина сагласан да се Бољетинац врати из Цариграда у Митровицу. Истовремено је локални командант Шемси-паша убеђивао Шчербину да Бољетинац није вршио притисак на хришћанско становништво, да није био кривац за антируске демонстрације августа 1902. и да је велике земљишне поседе добио законским путем, а не отимањем. Шчербина је сматрао да ако султанов двор инсистира на његовој сагласности за повратак Бољетинца, онда локални Арбанаси треба да знају коме треба да буду захвални и да његови рођаци и блиски људи треба да се обрате конзулату с молбом да се Бољетинац помилује и да се притом пруже гаранције и уверавања о будућем понашању. Био је добро обавештен да се у селима око Митровице настављају тајна договарања о злочиначким намерама према њему. При таквим околностима сагласност на брзи повратак Бољетинца, сматрао је Шчербина, тумачиће се слабошћу и страхом конзулата пред претњама Арбанаса и имаће врло неповољан утисак код целог православног становништва не само у Старој Србији него и у околним пределима. Шчербина је преко Машкова одговорио Хилми-паши, а лично и Шемси-паши да до упознавања са ситуацијом у крају не види могућност да се преговара о враћању Бољетинца.

Није прошло много времена од доласка Шчербине, а више стотина добро наоуражаних Арбанаса кренуло је у поход према Митровици, заузевши претходно Вучитрн, не скривајући мржњу према руском конзулу кога “никако неће”. Последњи извештај који је написао Шчербина амбасадору у Цариграду Зиновјеву био је датиран 17. (30) марта 1903. године. Он извештава да су Арбанаси заузели Вучитрн уз пуну пасивност турских власти. Све заптије (жандарми) Срби који су недавно ступили у службу разоружани су, узета им је униформа и послати су у Приштину. Арбанаси су опљачкали дом локалног свештеника Фртунића, истукли његовог сина и упали у цркву у време службе, узевши сав новац и драгоцености у злату. Нови командант војске у Митровици пуковник Саид-бег обавестио је Шчербину да се гомила креће према Митровици и да он предузима мере да заштити град. Начелник железничке станице у Вучитрну Стефков упозорио је Шчербину да граду прети опасност. Арбанаси су опколили Митровицу и затворили све прилазне путеве. Рано ујутру, у пола девет, Шчербина се према сопственим речима на коњу лично упутио да види распоред турске војске која брани улазе у Митровицу. Известио је да се на брдима на путу према железничкој станици налази шест турских топова и две чете низама (редовне војске). Арбанаси су били заузели сва околна брда – стајали су у групама од 200 до 300 људи, док их је укупно према Шчербиновој процени било око 4.000. Командант Саид-паша који је пратио Шчербину током обиласка турских положаја обавестио га је да је добио наредбу од Хилми-паше да брани град. И следећег дана, 31. марта, Шчербина је обилазио турске положаје на јужном прилазу граду. На повратку, у близини железничке станице, турски каплар Ибрахим Халит, пореклом Арбанас из села Жегра код Гњилана, пуцао је у леђа Шчербини и тешко га ранио. И српски и руски дипломатски представници у Османском царству су били мишљења да су аутроугарски агенти подстакли Арбанасе да нападну Митровицу.

Тешко рањени руски конзул борио се за живот у здању свога конзулата све до раних јутарњих часова 10. априла 1903. године. Прву помоћ пружио му је турски војни лекар Хасан-ефендија са својим помоћницима. На вест о тешком рањавању Шчербине султан је из Солуна упутио у Митровицу искусног хирурга Жак-пашу. Краљ Александар Обреновић је хитно послао из Београда једног од најбољих српских лекара др Суботића, брата руског генерала Суботића, команданта руске војске у Пријамурској области. Заједно са Суботићем у Митровицу су из Скопља допутовали и руски конзул Машков и српски конзул у Скопљу Куртовић. Одмах је стигао и српски конзул из Приштине Аврамовић. Пушчано зрно је тешко оштетило јетру, бубреге и друге унутрашње органе. Поменутим лекарима придружио се и њихов колега Камбуроглу, грчког порекла, али конзулу Шчербини није било помоћи. На лицу места опело су одржали рашко-призренски митрополит Нићифор и отац Арсеније, руски јеромонах из Дечана које су тада држали руски монаси. Српски приштински конзул Куртовић је у име краља Александра и краљице Драге Обреновић довезао са собом сандук са крстом, венцима и свом неопходном погребном опремом. На раскошном краљевском венцу је стајао кратак натпис: “Благородном Шчербини – краљ и краљица Србије”.

Смрт Шчербине изазвала је велики одјек међу Србима, али и у Русији и широм Балкана. Срби су је доживели као националну несрећу. Тело руског конзула пренето је возом до Солуна, одатле до Цариграда у коме је служен парастос, а затим до Черњигова. Свуда успут на железничким станицама стајало је мноштво Срба да ода пошту свом храбром и несебичном заштитнику. На станици у Скопљу земне остатке Шчербине дочекали су српски митрополит Фирмилијан са тридесетак свештеника у присуству конзулског кора и представника турских власти. Шчербина је испраћен у своју отаџбину са великим жалом и сузама српског народа, нарочито оног дела у Старој Србији који га је лично знао и са њиме се сретао. Српски посланик у Цариграду Сава Грујић је забележио: “Смрт првог руског конзула на нашем тужном Косову доиста пуна је трагичности и диван је пример хришћанског пожртвовања за ближње своје (…) Г. Зиновјев упућујући Шчербину у Митровицу тада ће ми као у шали рећи (…) да он иде као жртва за нашу народну ствар и да Срби треба да га упишу у своје свеце, ако би га Арнаути убили. Нажалост ово се предсказање брзо испунило и Шчербина ће доиста у спомену Српског народа стати у ред осталих његових косовских јунака! Храбри Шчербина се у свему угледао на свог великог претходника из Призрена Ивана Степановича Јастребова који, у својој племенитој мисији, на сву срећу, није на српској земљи доживео овакву злу судбину.