Доносимо цео интервју академика Славенка Терзића Спутњику, чији је аутор Оливера Никодиновић.
Пропаганда је да руска мека сила има малигни утицај, јер нажалост, Русија врло мало ради на Балкану, готово да ништа не ради, а главна мека моћ Русије је историјска свест Срба и других хришћана.
Дакле, оно што је Русија чинила за Србе и друге балканске хришћане током векова – све те књиге, новчана помоћ, иконе, сасуде, одежде, војничка подршка ослободилачким покретима – то је оно што живи у свести ових народа до данас и то је руска мека сила, а не било какав организовани утицај руске државе.
– Руси су вековима били више присутни у Србији и на Балкану него што су данас. Почели су да долазе почетком 13. века, а могуће и раније, јер знамо да је Свети Сава – тада Растко Немањић – имао прве контакте са руским монасима и да је после тих сусрета одлучио да оде на Свету Гору, где је у руском Манастиру Панталејмону био замонашен. Одласком грофа Саве Владиславића у Русију почињу живљи односи – и политички, и војни и друштвени. Сава Владиславић је био десна рука Петра Великог. Формално, он је био саветник за питања православног Истока и захваљујући његовој способности, утицају и окретности, Срби масовно долазе у Русију – 1752. године формира се Нова Србија на челу са генералом Хорватом, а 1753. године и Славеносрбија која је добрим делом на територији данашњег Луганска и једним делом Доњецка.
Током 19. века већ имамо долазак Руса на Балкан. У време Првог српског устанка први пут долази до директне војне сарадње. Десно крило руске Дунавске армије сарађује у низу битака са Карађорђем…
Каква су била руска знања о нама у то време?
-Драгоцене податке оставио је руски конзул Иван Степанович Јастребов. Био је и у Скадру, једно време и у Мостару и Солуну, али дуго у Призрену. Он је написао неколико књига о нама и дао је драгоцене прилоге о црквеним приликама на простору централног Балкана. У књизи „Стара Србија и Албанија“ он даје низ врло драгоцених података о обичајима, нарочито на Косову и Метохији. Први пише о арнауташима тј. Србима који су примили ислам живећи у несносним околностима на КиМ, а који су почели да носе арбанашку одећу, да говоре арбаншаки и који су прешли у Арбанасе. Он каже да су они, нажалост, често радикалнији од правих Албанаца који су дошли из Албаније…
Постоје и две занимљиве приче везане за Јастребова…
-Он је био врло храбар човек, висок, носио је званичну униформу руских дипломата. Једном приликом су Арбанаси отели неку српску девојку – отимања су била редовна појава, исламизација насилна, убиства, пљачке. Ја сам недавно објавио књигу „На капијама Констатинопоља“, где сам детаљно на основу руских извора описао све те прилике. Дакле, отета је девојка, а Срби и њена родбина нису смели да је врате, па је он у униформи са пиштољем отишао у албанску кућу, што је било врло ризично, узео девојку и вратио је кући. И други пример, књиге које су из Београда слате у Призренску богословију, отворену 1871. године, нису смеле директно да се шаљу, него су ишле преко руског конзултата. Турска полиција је дознала да су књиге стигле у Богословију и хтела је да их одузме тј. да направи инспекцију. Јастребов, пошто је одлично знао и арпаски и турски и многе друге европске језике, написао је на турском језику и оставио на вратима Призренске богословије натпис: „У име руског цара забрањујем улазак“ и турска војска је одступила. То је био један невероватан човек који је толико много задужио српску културу, српску науку и Србе у целини да смо му 1996. године подигли споменик у Призрену на месту где је била зграда руског конзултата. Међутим, 1999. године, терористи тзв. ОВК су срушили тај споменик…
Како је Русија помагала нашој земљи за време Српско-турског рата?
-Српско-турски рат почиње 1876. године. Србија и Црна Гора ратују против Турске и скоро 5.000 руских добровољаца стиже на Балкан, највећи број у Србију и делимично у Црну Гору, а такође и око 300 лекара и медицинских сестара. Ми смо то заборавили… У Србију стиже и 2.300 војника и око 600-700 официра на челу са генералом Черњајевим који учествују у ослобођењу Србије. Овде долази и чувени сликар Поленов и низ других руских аристроката, племића који учествују у борбама за ослобођење Србије, а долази и пуковник Николај Рајевски, наводно гроф Вронски код Толстоја, који овде, после двадесетак дана, гине у једној борби. На том месту је подигнута црква у Адровцу… Мајка је после месец дана дошла и његово тело пренела у Русију. Велико опело је одржано у Саборној цркви у Београду, коме је присуствовао и кнез Милан Обреновић и митрополит Михаило и практично цела српска влада. Тако је настала легенда о грофу Вронском, пуковнику Рајевском, која каже да је срце грофа Вронског остало у Србији.
Kако време одмиче, до Првог светског рата све више Руса долази – слависта, научника, развија се научна и културна сарадња. Чајковски 1876. пише онај чувени „Руско-српски марш“ поводом Српско-турског рата у коме учествује велики број Руса. Наравно, одзив је велики у руском јавном мњењу – Достојевски пише о томе, сви руски писци, филозофи и многи други. Како су и комуникације већ биле боље – писци, слависти, историчари долазе у Србију… Постоји и одређени економски, али доста слаб интерес… У то време, Аустроугарска је, пошто је окупирала БиХ, имала амбициозне планове на Балкану, пре свега да контролише цео Балкан и да потпуно потисне Русе као што то данас чине НАТО и Запад.
др Терзић, академик и бивши амбасадор Србије у Русији, говорио је о успостављању руско-српских односа и доласку Руса на Балкан, док у наставку говори о томе какав су траг Руси оставили у Србији, као и о односима руског и српског двора.
-Када је реч о периоду Првог светског рата, ту већ почиње велика историјска драма руског народа – револуција. Ми заборављамо да на Солунском фронту учествује један велики одред руске војске под командом генерала Дитериха и он помаже Србима, али доласком Октобарске револуције цела та помоћ у условима нове Владе, новог хаоса у Русији, губи значај после револуције. Оно што је већ опште познато – огроман број Руса долази овде – да ли је то 50-60 хиљада или 100 хиљада – нико тачно не зна, али то је био огроман губитак за руску државу. Дакле, најобразованији делови друштва, руска аристрократија, инжењери, математичари, књижевници, сликари, архитекте долазе овде, као и представници музике, балета, позоришта, театра. Долазак Руса овде је био огроман добитак за Србију и тадашњу Југославију. Узмите само Краснова који је био дворски архитекта Николаја Другог и који је аутор оног и данас великог дворца у Ливадији… Он је и овде урадио безброј лепих ствари – рецимо, зграду данашњег Министарства спољних послова, зграду српске Владе. Архитекта Баумгартен је урадио стари Генералштаб. Краснов је урадио ентеријер данашње Савезне Скупштине… Мислим да је у редовима Српске академије наука било 10 Руса акедемика, а дошао је и огроман број професора.
Какав су још траг Руси оставили у Србији, чиме су нас задужили?
–Тај боравак Руса у Србији и Југославији је оставио богат траг и у архитектури и у науци, и у уметности, у балету, у музици, у позоришту итд. Краљ Александар Карађорђевић их је примио оберучке, српска Црква такође, патријарх Варнава и други српски патријарси… За један део њих су Србија и Југославија биле пролазна станица – били су ту годину-две, па су одлазили, добрим делом, у Париз… Дакле, долазак тих Руса, те руске елите, после Октобарске револуције, био је снажан допринос нашем пре свега духовном, научном и културном развитку. Они су у Београду 1928. основали Руски научни институт, 1933. саграђен је и „Руски дом“ средствима једним делом руске емиграције и другим делом краља Александра Карађорђевића… Имам утисак да је велики део тих људи који је овде избегао веровао да ће доћи тренутак да се врате у Русију, да је то био само један привремени егзил.
Током Другог светског рата многи од њих су овде оставили своје животе и сахрањени су на Руском гробљу у Београду. Један део је избегао на Запад 1944. године при доласку Црвене армије и ЈНА, део њих се вратио у СССР, а један део је остао овде и чини ми се он се добрим делом асимиловао. Женио се нашим Српкињама, њихова деца и данас држе своја презимена – то се може видети, али су се чини ми се културно асимиловали. Временом су се они интегрисали – официри су добијали чинове у југословенској војсци, професори су радили у српским гимназијама и на Универзитету…
Како је изгледао њихов живот у Србији?
-У почетку су они овде јако добро били организовани – постојали су руски ресторани, руска кухиња, биле су чак руске основне школе, руске гимназије, руска балетска школа. Југословенска држава, а нарочито краљ Александар Карађорђевић их је јако пуно помогао.
Долазак руске елите у Србију, после Октобарске револуције, био је снажан допринос нашем пре свега духовном, научном и културном развитку, каже др Славенко Терзић
Какав је био однос српског и руског двора и да ли је неки од руских царева долазио у Србију?
-Колико је мени познато, нико од руских царева није долазио у Србију. Међутим, Петар Велики је, рецимо, имао посебан однос према нама. У његово време, Сава Владиславић је превео „Историју Словена“ Мавра Орбинија и први живљи политички интерес од стране Русије према Србима у целини и Балкану долази почетком 18. века, добрим делом заслугом Саве Владиславића који је упознао Русију, Петра и руски двор са Србима – где они живе, на којим просторима, колико их има итд. Када 1710. креће руски поход према Османском царству тзв. Прутски поход први пут се Петар Велики обраћа Србима и другим хришћанима Балкана да подрже руску војску која се бори против Османског царства. Касније, многи наши официри – Зорић, Војиновић, Милорадовић, генерал Ивелић и многи други одлазе на службу у Русију. С руске стране нема посете, али доста добре односе са Русијом има Карађорђе. После пропасти Првог српског устанка, 1813. године Карађорђе и ондашња устаничка елита, око 800 људи, пребегло је преко Саве на аустријску територију и 1814. године се преселило у Царску Русију тј. у Хотин, у Молдавију близу Кишењева. Карађорђе је добио чин руског генерала и добија руску пензију…
Мало је позната чињеница да је Карађорђе тражио аудиjенцију код руског цара. Који су за то били разлози?
-Карађорђе је 1814. стигао у Молдавију, тражио је пријем код руског цара и дуго га је чекао. Тек 1816. године примљен је у Санкт Петербург у дворац. Карађорђе је поднео два, говорећи савременим језиком, елабората – један је био о свом ратовању против Турака и други је био о политичким приликама у Србији и на Балкану. Једна од главних Карађорђевих мисли је била да он најбоље познаје свој народ, зна како њима треба владати и да жели да се врати у Србију. Међутим, кнез Милош Обреновић је већ засео на престо… Карађорђе је био дивно дочекан, организовани су дивни балови на руском двору, а сликар Боровиковски је урадио онај једини његов портрет, али о повратку у Србију није било ниједне речи, па Карађорђе, претпостављам разочаран тиме, ступа у контакт са Грцима, са хетеријом из Одесе, и том грчком линијом долази у Србију где губи главу у Радовањском лугу. Мислим да то доказује да Милош Обреновић никако не може бити Милош Велики, пошто је одсечену Карађорђеву главу, одерану и испуњену памуком, послао турском султану на Босфор. Та чињеница га демантује да он може бити „велики“, уз све наравно заслуге, његову државотворност, способност, вештину владања…
Говорећи о односима руског двора са српским династијама Карађорђевића и Обреновића, др Терзић напомиње да Руси и данас чувају успомену на српску принцезу, која је у Русију стигла као снаха императорске породице, а потом бива принуђена да напусти земљу под притиском совјетске власти. Брак је могао бити политички, а испоставило се да је био из љубави.
-Русија је имала врло добре односе са кнезом Михаилом Обреновићем. Србија је у његово време са руске стране виђена као ослонац целог националног покрета на Балкану. После смрти кнеза Михаила ствари су се мењале. Милан Обреновић је у првој фази свог живота имао добре односе, чак је, заједно са министром спољних послова Јованом Ристићем, 1872. године посетио руског цара Александра Другог у Ливадији. Касније се он окренуо Аустрији, његов син је такође лавирао између Русије и Аустрије, иако му је руски цар био кум на венчању са Драгом Машин. После 1903. године династија Карађорђевића која долази поново на власт успоставља добре односе са Русима и Јелена, ћерка Петра Карађорђевића, удаје се 1910. године за руског кнеза, принца Јована Романова. Венчање је било у Санкт Петербургу, а на венчању је био и њен отац… Галина Шевцова, моја руска колегиница, написала је врло лепу књигу „Црвени макови за кнегињу“, која је преведена и на српски језик, где са пуно топлине описује Јелену… Њу је са својим будућим мужем упознала њена тетка, ћерка књаза Николе која је била италијанска краљица. Јелена Петровна, тада Романов, оставила је врло леп траг у руском друштву. С друге стране, када су почели балкански ратови она је формирала болницу за српске рањенике… Била је веома везана за Србију.
Каква је њена судбина?
-После револуције, бољшевици су све кнежеве, укључујући и њеног мужа са којим је имала двоје деце покупили из Москве и одвели у Алапајевск. Она је отишла са мужем, деца су остала у Санкт Петербургу… Претпостављам да су руски Романови очекивали да ће антибољшевичке снаге успети да их пребаце ван Русије и Јелена је кренула да се врати у Санкт Петербург, међутим у Свердловску, односно Јекатеринбургу је била ухапшена и ту сад моја колегиница описује детаљно њен боравак у затвору прво у Јекатеринбургу, после у Омску. На крају је бољшевици пребацују у Москву, у Кремљ и један иследник је саслушава и каже: „Ви сте Српкиња“. Она каже: „Да“. „Bи Срби сте почели овај рат“, каже он. Захваљујући ангажовању шведске амбасаде и нашег последњег амбасадора Спалајковића она је успела некако да покупи ћерку и сина из Санкт Петербурга и да се пребаци у Стокхолм. Део свог живота прво је провела у Великој Британији, а сахрањена је у Француској, на православном гробљу у Ници. Њен син се, чини ми се, женио неколико пута, није имао деце, а ћерка је била удата, имала је деце и вероватно су њихови потомци и даље живи. Занимљиво је да је она последњи пут била у Србији, у Београду када је њен отац био смртно болестан, 1921. године или 1922, и никада више није долазила у Србију, иако је њен брат као што знате био краљ до 1934. године, а касније и други Карађорђевићи. Не знам из којих разлога, ту постоје разне верзије.
У Украјини и целој Источној Европи данас је модерно уништавати споменике совјетским војницима, то је просто варварство и још један доказ ужасне русофобије која добија патолошке размере, каже др Славенко Терзић
У овом нашем историјском времеплову стижемо и до Другог светског рата, који је уследио. Каква је улога Црвене армије у ослобођењу Југославије?
–Данас је модерно негирати улогу СССР у ослобађању од нацизма. Сад испада као да нас је Америка ослободила. Нема никакве сумње да је одлучујућу улогу у сламању нацизма имао СССР. Руси су својевремено објавили дневник једног од главних Хитлерових идеолога за Исток Розенберга, који је био ухапшен и осуђен у Нинбергу… Имам тај текст на руском језику, где се види да Розенберг каже Хитлеру: „Идемо на Исток, желимо да вратимо Русе у Средњи век, да уништимо њихову индустрију и интелигенцију, да се само баве пољпривредом. А истовремено желимо да обновимо Кијевски универзитет, да формирамо украјинску елиту која треба да буде наш будући главни савезник“, јер Немци од Украјине пре свега виде житницу, виде материјална богатства. То је за њих било најбитније и у Првом и у Другом светском рату. Према томе, Стаљинградска битка је била прекретница, СССР је дао можда 26-27 милиона жртава у победи над нацизмом. То су ужасне жртве, а да не говоримо о разарањима. Узмите само Блокаду Лењинграда – ужас. Према томе, Црвена армија је војнички гледано одиграла кључну улогу у сламању нацизма. Скоро сви европски народи, осим Срба, ратовали су против СССР-а у редовима нацистичке Немачке, у редовима Вермахта… Војнички гледано Црвена армија је имала одлучујућу улогу у сламању нацизма и дала је огромну помоћ југословенским партизанима и у преузимању власти и у ослобађању Југославије, то је ван сваке сумње.
У Украјини и целој Источној Европи данас је модерно уништавати споменике совјетским војницима. То је просто варварство и још један доказ ужасне русофобије која добија патолошке размере. Просто да човек не поверује и да се понекад упита – да ли су ти људи нормални.
[СПУТЊИК] – 1. део
[СПУТЊИК] – 2. део
[СПУТЊИК] – 3. део
