О афирмацији српско-руских односа, о значају Руске Федерације за нашу земљу и о духовној блискости Срба и Руса, разговарамо са чланом Главног одбора Социјалистичке партије Србије Радованом Арежином.
Ако пођемо од тога да Запад на нас гледа као на мале Русе, онда се поставља логично питање ко је за нас цивилизацијски и духовно ближи: Русија или Запад?
Мали Руси? Толико непознавање српског бића као да с намером прелази у глупост. Срби. Само Срби, никакви мали, велики, необични, несвакидашњи, само Срби. То је оно које би једино било пожељно како за њих, тако и за нас, да што пре схвате илити скапирају. Ономад рече Никола Пашић: „Срби јесу мали народ, али већег између Беча и Цариграда немамо.”
Но, да одговорим, цивилизацијски смо негде на средини између Русије и Запада, како другачије кадa нам је кућа на темељима Винче и Лепенског вира. Духовно итекако ближе Русији. То је некима сурова очигледност, видљива и скромном погледу, уз допинговање свих могућих притисака посебно на стање нашег духа од стране „колективног” Запада.
У многим мејнстрим медијима смо могли да чујемо и прочитамо како сврставају Русију у „велике силе”, имплицирајући ваљда да су све оне себичне и насилне и да теже потчињавању малих земаља и народа. Да ли је уопште могуће изједначавати Русију са Америком, Енглеском или Немачком?
Русија јесте велесила. Да није велесила Русије не би ни било, евентуално би била Москва са предграђем и мноштво којекаквих дистрикта, кантона… Себична и насилна? Наравно. Само што се њена себичност и насилност као велесиле кроз историју до дана данашњег огледа искључиво у заштити сопственог народа, свих грађанки и грађана, и очувању свог територијалног интегритета. Русија не атакује по васцелом свету на друге земље као „милосрдни” хегемон, колонизатор, већ искључиво као пријатељ, посебно ка најслабијима, пример је хуманитарна подела жита афричким земљама, из тога је сигурно да није себична. Проблем је што ми данас живимо у свету у коме самозвани господари делују по принципу све је наше, сва богатства ваших земаља, а ми ћемо путем наших мејнстрим медија толико да потчинимо ваше душе, дотле да ће вам бити ин да све ваше највредније буде наше, и још приде да се тиме поносите, као сити робови. Русија се у том руху не може видети. Русија је велесила на својим светим и историјским принципима, и док је тако, свет има шансу да преживи, да живи духом слободних људи.
Русија своја савезништва са земљама на свим континентима формализује најчешће кроз Уговоре о пријатељству и сарадњи. Треба ли и Србији такав уговор?
Наш народ је изнедрио пословицу која каже: „људи се држе за реч, а волови за рогове.“ Уговори из сфере трговине и осталих економских области, да – треба их потписати. Али ако ћемо поштено и човечански, Србија треба да има најповлашћенији статус. Сви други споразуми који нас чине оним што јесмо у бити, па миленијумски међусобно битишемо без потписа, на реч.
Ако Русија и Србија немају искуство са лошим уговорима не знам ко их то други има. Мински, Бриселски споразуми, уговори, фришак су пример деградације међународног права између осталог заснованог на уговорима и обавезама које произилазе из њих. Несретно смо данас сви сведоци Западног „поштовања“ потписаних уговора. Данас потпишу, сутра је већ нови дан, па ако затреба потписано не важи, неће ни важити, оштећени илити преварени нека се жале НАТО кадији. Каква год да је декаденција на светској позорници у овим временима, Срби и Руси достојанствено остају Људи, којима се верује на реч.
Како ви видите српско-руске односе данас, и какви би они требали да буду у будућности?
Данашњи људи су изразито, чак искључиво, људи садашњости, без сентимента за оно шта су били некад, и још мање ко и какви ће бити сутра. Кажу да је дрво без корена и крошње балван. Нажалост, живимо у ери балвана. Срећа у несрећи је да у нашим друштвима, српском и руском, још нису превладали балвани. Крвави распад СФРЈ највише је погодио Србе који су крвљу и животима најбољих стварали прву и другу Југославију.
Прво срамежљиво, а у последње време све више еминентних људи из оба наша народа, утемељеном аргументацијом говоре, пишу, да су Срби деведестих својом херојском борбом, плативши огромну цену животима, економским пропадањем, спасили Русију поробљавања блиц кригом од стране Запада, читај НАТО-а.
Као што ми Срби не смемо заборавити руске добровољце у многим од наших ослободилачких ратова, тако исто, ако не и више, Русија и руски народ никад не смеју заборавити српску жртву деведесетих. Ако би не дај Боже Руси заборавили, то сигурно више не би били они(велики) Руси које памтимо и доживљавамо као најрођенију браћу. Надам се и Богу драгом молим да ће у будућности наше односе креирати најбољи синови српског и руског рода.
Борба за Косово и Метохију и данас траје. Да ли је без Русије уопште могуће да наша јужна покрајина остане у саставу Србије?
„Све тако даље, тамо до Голготе, и кад нам мушке узмете животе, гробови наши бориће се с вама!” Стиховима великана нашег песништва Алексе Шантића најјасније се говори о одлучности наше борбе за слободу и светиње, ми већу светињу од Косова и Метохије немамо, од Косовског завета. Борба за Косово и Метохију је непрестана. „Отето је проклето”, још једна од пословица умног српског рода. Косово и Метохију без помоћи Русије могу безболније по њих да отму, али вечно остаје наше насушно право да се отето кад-тад врати.
На братској Русији је да у нашој христоликој борби остане као старији брат уз Србију и српски народ. У супротном од Русије и Србије остало би само име. Ми смо чврсто уверени да ће Русија до краја остати и бити уз нас, а тиме првенствено уз себе.
И за крај, колико је за Србију важна сарадња са Русијом у сферама културе и образовања?
Да не буде да сам у већини одговора делом цитирао „наше”, а одговорно мислим да на ово питање, за увод одговора нема бољег подсећања него ли оног чувеног Черчиловог обраћања у одбрану ратног буџета за културу: „За шта се онда боримо?“ Борба за очување наших култура и њихову синергију је оно за шта се прво и константно треба борити.
Наше образовање је променама 2000-тих потпало под Болоњу, руско је остало своје, традиционално, ако их упаримо, изгледније је да заједнички дамо боље одговоре на многа питања, која суштински произилазе из образовања, у све суморнијој будућности, вероватно, а искрено се надам да заједно креирамо светлију будућност, како за наше братске народе, тако и за човечанство. Ако се неко заједљиво осмехне овим мојим речима нека се прво присети само двојице из наших братских народа, Тесле и Достојевског. Док су очи света упрте у разна бојна поља, од оних војних до технолошких, ми мудро градимо нашу смисленију будућност кроз сферу културе и образовања.
Но, у прилог свеколиких односа Русије и Србије, од културе до економије, посебно образовања завршићу речима једног од најумнијих Руса ХХ века, Ивана Иљина: ”…Други народи нас не знају и не схватају, они се плаше Русије, не саосећају са њом и спремни су да се радују њеном слабљењу. Само једна малена Србија инстинктивно је саосећала са Русијом…“
Душан Опачић
