СУКОБ у Украјини има, што је очигледно, светске размере и притисак на нашу земљу је огроман, безобразно агресиван. Дубоко сам убеђен да није у националном интересу Србије и Срба да се прикључе ужасним санкцијама против Русије.
Уколико би се Србија ипак прикључила санкцијама, верујем да би то имало одређене последице на однос између две земље.
Овако актуелну спољнополитичку ситуацију, коју у великој мери обележавају притисци на Србију да уведе санкције Русији, коментарише историчар, академик Славенко Терзић. Наш саговорник био је и дугогодишљи амбасадор Србије у Русији, па као одличан познавалац прилика у Москви истиче да руски званичници схватају размере притисака на Србију, што су више пута и истакли.
Кажете да би увођење санкција имало одређене последице. Какве? Да ли би се променио и руски став о Косову?
– Тешко је поуздано одговорити на ово питање, имајући у виду да би прикључење санкцијама довело до захлађења односа међу државама. Ипак, моје лично мишљење, имајући у виду досадашњи став Моске око питања Косова и Метохије, да се он не би радикално променио.
Русија се током сукоба у Украјини позивала на косовски преседан…
– Руско позивање на косовски преседан није уперено против Србије и Косова и Метохије као њеног саставног дела. Претпостављам да је порука упућена западним силама и њиховој дволичној политици када је реч о територијалном интегритету суверених држава.
У оптицај је уведен и најновији план за решење косовске кризе, чији су аутори Француска и Немачка. Београд је под великим притиском да га прихвати, да ли би требало?
– Тешко ми је да одговорим на ово питање јер нисам имао прилике да прочитам шта садржи тај такозвани немачко-француски план. Из свега досадашњег могло би се закључити да је реч о много пута поновљеном захтеву да Србија призна насилно отцепљени део своје територије, а да заузврат добије магловита обећања о “убрзаним евроинтеграцијама”.
Упорно се понавља мантра да “када уђемо у Европу границе више неће бити важне”. Кратко речено – не очекујем ништа добро од таквих планова јер они у основи полазе од непоштовања територијалног интегритета Србије. Апсурдно је да прво бомбардујете једну суверену земљу ради подршке сепаратистичко-терористичком покрету једне мањине, прогласите “независност” насилно отцепљене територије и онда тражите од те државе да призна резултате агресије НАТО. Ради се о настојањима да се оправда разбијање југословенске државе, и агресије на СР Југославију, са крајњим циљем да се знатно ослаби српски фактор на Балкану а тиме и Србија.
Сукоб у Украјини траје готово годину дана, крај рата се и не назире. Да ли би он могао бити увод у трећи светски рат, или у нукелеарну катастрофу, како се то може чути…
– Пред нашим очима је несумњиво велики светски сукоб – на територији Украјине. Није он избио тек тако, почетком 2022, његови корени су далеко дубљи – сукоб тиња вековима. Основни спољни разлог је геополитичке и војностратегијске природе: тежња водећих западних сила, овога пута на челу са САД, да Русију елиминишу као незаобилазни фактор европске и светске историје, укључујући и њено разбијање под изговором “деколонизације”. Један од унутрашњих, и не само унутрашњих, узрока данашњег својеврсног грађанског и братоубилачког рата на простору Украјине је и бољшевички концепт решавања националног питања током трајања СССР. Реч је о произвољном цртању граница нових република посред руског историјског ткива.
То подсећа на Југославију…
– То је рађено на исти начин као што је то био случај са српским народом у Југославији од стране КПЈ и њеног начина решавања националног питања. Све се то радило под видом борбе против “великоруског” и “великосрпског” национализма. Бољшевички планови решавања националног питања се надовезују на старе аустроугарске и пангерманске источне планове. У Бечу почетком 20. века излази часопис посвећен Украјини са картом Велике Украјине све до Астрахана. Ови планови су умногоме идентични са англосаксонским плановима преуређења Југоисточне и Источне Европе и Средње Азије. И није случајно што председник Путин данас говори о борби за “уједињење руског народа”. У састав совјетске Украјине ушле су историјске области сасвим различитих идентитета, део Русије на коме живи руски народ. Од 1991. године започиње процес агресивне украјинизације Руса на територији Украјине. Велика је грешка руске политике што је пасивно посматрала све те процесе пред њеним очима.
И верски фактор има велики утицај на овај сукоб…
– При сагледавању збивања у Украјини, превиђа се значајна улога верског фактора, пре свега унијатског и римокатоличког деловања последњих неколико векова. Од Брестске уније 1596. године траје упорно настојање Римокатоличке цркве да што више продре на Исток и “заблуделе шизматике преведе у праву веру”. У основи вишевековне русофобије стоји верска нетрпељивост, упорно неговање стереотипа о византијско-словенској православној цивилизацији као инфериорној у односу на западнохришћанску цивилизацију чије су вредности, наводно, неспојиве са, како се то данас каже, “европским вредностима”.
И то се провлачи од Жозефа де Метра, преко Јакоба Фалмерајера, Бењамина Калаја, Ива Пилара и многих других, до њихових данашњих следбеника. Из њихових глава, како би рекао Стојан Новаковић, још увек вире “просвећени” и “варвари”. Погледајмо само галерију тих тзв. специјалних изасланика за западни Балкан: чак је и Словенија, вишевековна дубока аустријска провинција до стварања Југославије, послала свог изасланика за западни Балкан. Ово није прилика за детаљније осветљавање те идеологије, али наводим само мишљење угледног баварског историчара и немачког идеолога Јакоба Фалмерајера. За њега је Русија верна наследница византијског духа чије наслеђе је, каже он, средином 19. века, живо и у самом Цариграду под чисто спољним формама Османског царства, а његово средиште је Русија. Византијско наслеђе, без обзира на сва настојања Запада се развија и не скреће са свога пута и ако немачки дух не може да продре на Исток и преобрази то наслеђе, треба се спремати за одлучујућу битку са наследницима Византије. Једини излаз је “победоносни продор немачког и, шире, европског духа на Исток”. Не личи ли вам ово сасвим савремено.
Недавно сте указали на опасност стварања такозваних локалних цркава попут “православне цркве Косова”, “православне цркве у БиХ”, “православне цркве Црне Горе”…
– Такви планови су саставни део политике фрагментаризације православног света у целини, а на нашем простору Српске православне цркве. Ту нема ничег новог. Слично је радила Аустроугарска, а потом и нацистичка Независна Држава Хрватска. Трагично је да и неке помесне православне цркве настоје да своју црквену политику ускладе са империјалном политиком западних сила верујући да ће у таквим настојањима извући одређену корист. То се нарочито видело на простору Украјине. Уколико Балкан буде под дугорочним протекторатом западних сила са САД на челу, будућност православног света па и Српске православне цркве биће озбиљно угрожена.
На пролеће нас очекују и избори у Српској академији наука и уметности. Какав је председник потребан нашој највећој уметничкој и научној институцији?
– Избори у Српској академији наука и уметности су увек били важан догађај и изазивали су пажњу – некад већу, некад мању. Већа пажња је долазила у околностима снажније политизације целог друштва и настојања одређених, често и спољних, центара моћи да остваре свој утицај у водећим научним и образовним установама земље. Академија је у својој дугој историји имала велики број сјајних председника који могу бити узор данашњој генерацији, примера ради, као што је био Стојан Новаковић или Јован Цвијић. Већина тих личности долазила је из области хуманистичких, друштвених и књижевно-језичких наука – бар тако је било у историји наше академије, с обзиром на то да су ове науке деценијама биле доминантне у саставу Академије, иако су успешни председници били и из области других наука.
Избори у Академији се готово увек политизују…
– Академија треба да делује изван дневне политике и да својим знањем доприноси утврђивању основних стратешких циљева друштва, у области науке, просвете, културе, али и развитка у целини. А председник Академије треба да буде личност са препознатљивим интегритетом, да окупља чланство и да на разуман начин сагледава историјске координате будућности српског народа.
ПРЕТИ АЛБАНИЗАЦИЈА БАЛКАНА
A Често сте указивали на опасност од стварања “велике Албаније”. Који садашњи потези великих сила воде ка томе?
– Да. Пројекат “велике Албаније”, чији процес стварања је увелико одмакао, и то неће да виде само они који не желе да виде, опасно угрожава стабилност целог Балкана – границе најмање четири државе: Србије, Црне Горе, Северне Македоније и Грчке. Западне силе са САД на челу стоје иза тог пројекта, верујући да он може бити “брана” јачању руског и уопште словенског утицаја на Балкану. У питању је опасно играње ватром, и на известан начин подршка вишевековном етничком чишћењу Срба и осталих Словена са простора Старе Србије и западне Македоније. Бугарска колегиница Толева је врло лепо објаснила идеолошке основе настанка тога пројекта. Верујем да ће 21. век бити у знаку снажне реисламизације и албанизације Балкана.
[НОВОСТИ]
