Излагање на 2. округлом столу Српско-руског братства «Одбрамбени и безбедносни аспекти независности Србије» 14.12.2022.
После агресије НАТО 1999, Србија се креће ка Западу. При томе, јавна оријентација никада није била атлантизам – али се у периоду 2000-2013, а нарочито после 2003. године, Србија прикривено креће ка НАТО, под изговором разних реформи. НАТО је војно-политичка организација, па је прикривено кретање, ван очију јавности, вршено кроз реформе одбране и војске. Наиме, те реформе су подразумевале стварање Војске Србије која неће имати борбену функцију заштите Србије, јер би је у некој будућности штитио НАТО. Војска Србије је реформама требала да добије нову, и то помоћну функцију америчкој армији у њеним интервенцијама по свету, као и у борбеним мисијама ЕУ. Дакле, изглед Војске Србије је прављен за чланство Србије у НАТО, али се у јавности све то представљало као неопходна модернизација и реформа.
Током реформе војске, све до 2012, већина борбених јединица је укинутa. Војска се састојала од свега шест бригада, које су располагале са симболичном борбеном техником. Te бригаде су биле састављене од батаљона, који су међусобно веома удаљени. Војска је изгубила борбену компоненту. Такође, у Београду није постојала ни једна борбена јединица која би спречила евентуални десант агресора.
Србија је, дакле, од 2000. године, пре свега одбрамбеном и војном сарадњом са земљама НАТО, па све до 2013. године, била прихватила атлантистичку оријентацију у својој укупној политици. С друге стране, одлука о војној неутралности из 2007. године није поштована. То се могло закључити и према Стратегији националне безбедности Србије, која је усвојена 2009. године, а која није уопште узимала у обзир војну неутралност.
Друго, Стратегија националне безбедности из 2009. године погрешно је говорила о глобалном окружењу. Наводи се да „престанак блоковске конфротације, ширење демократије, стварање мултиполарног света, интеграциони процеси у области безбедности“, итд. смањују ризике за избијање криза и конфликата. Међутим, савремена глобална стварност је била сасвим другачија и те 2009. године. Краткотрајни рат Грузије и Русије, у августу 2008, где је Грузија водила посреднички рат у име САД, били су пример писцима стратегије да међународно окружење Србије није онакво како су они навели у стратегији.
Прикривена сарадња са НАТО до 2013. године постизала се и директним ангажовањем војних стручњака и саветника из армија НАТО земаља. Најочигледнији такав пример је учешће Амадеа Воткинса (Amadeo Watkins) у реформи сектора одбране Републике Србије, кога је ангажовало британско Министарство одбране. Воткинс је у сектору одбране Србије био скоро десет година, и практично је дао главни допринос свођењу војске на симболичну улогу. Амадео Воткинс је експерт за Балкан и реформу сектора безбедности на Академији за одбрану Уједињеног Краљевства. Задужен за реформу одбране Србије је био до 2013. Године, и до тада је био практично министар одбране Србије. Има држављанство Хрватске и Велике Британије. По оцу Британац, по мајци Хрват. Он је радио за своје државе. И њему се може одати признање што је радио за своје државе. Воткинс је десет година руководио српском војском за интересе страног фактора.
У периоду 2014-2017. је био у МУП-у Републике Србије, задужен за реформу полиције. 2017. године Влада Србије му је коначно отказала сарадњу. Његова кратка биографија је дата на сајту Атлантског савеза Црне Горе – постао је саветник Мила Ђукановића.
Питамо се – да ли је Србија имала независност ако није могла да се реши страног стручњака, и то који је био хрватски и британски држављанин. Шта нам говори овај пример и ова реформа полиције и војске?Ако спроводимо моделе одбране са Запада, можемо ли да имамо независност!?
Атлантистичко усмерење Републике Србије се завршава отпочињањем сарадње са Русијом. У почетку, 2014. и 2015. године, та сарадња је била скромна, али је касније јачала. Крај атлантистичке авантуре Србије се видео и по усвајању од стране Владе Србије нове Стратегије националне безбедности 2019. године. Нова Стратегија исправља грешке у погледу дефинисања националних интереса Србије. Посебно се истиче национални интерес који уопште није био у стратегији из 2009. године, а то је – очување српског народа и њиховог културног, верског и историјског идентитета. Почињемо да се бавимо идентитетском безбедношћу, пошто су макар приближно набројани национални интереси Србије. Реч је о културним и идентитетским питањима, не само Срба у Србији, већ и на Балкану.
Међутим, остаје горак укус: модел организације Војске Србије је такав да смо ми “плави на картама”, а плави су НАТО. “Црвени” смо били до 2000.године. А сада, иако Воткинс није више у Србији, ми смо још увек “плави”! Чули смо да је војска Србије спремна у моралном погледу да брани Србе на КиМ, али се поставља питање да ли таква војска са НАТО остацима може да се супротстави свим моделима на КиМ који су искључиво НАТО. Да ли је постојећа структура Војске адекватна њеној будућој употреби?
Такође, у медијској пропаганди, овде нам се намеће да је Русија далеко и да је (услед украјинског конфликта) прекинута војна сарадња, па је самим тим Русија далеко. Од исхода сукоба – који није само на подручју Украјине – зависи и будући суверенитет Србије.
Да отворим још једно питање.
Одбрана политичке независности Српске и ЕУ
БиХ добија статус кандидата за чланство у ЕУ. Из Брисела чујемо да је то историјски догађај, а нема ни једног грађанина Републике Српске да то афирмативно доживљава. Кандидатски статус је добила и бивша Украјина (од 2014. она више не постоји као држава). Питам и наше власти у Бањалуци: да ли то значи да ће РС са кандидатским статусом да има полуге и моћи, да заштити Дејтонски споразум? Не. Тек од сутра, кад БиХ добије статус, видеће се политички притисак у циљу уништења независности РС. Њу чекају три групе притисака. Прво – да се укине конститутивност народа, да Председништво БиХ нема више три члана него недефинисани број, чиме се укида и вето који РС има у Председништву. Друго – тражи се укидање вета који РС има у Народној скупштини Српске и у Парламенту БиХ. Треће је да се направи уставна конструкција по којој ће инстутуције на нивоу БиХ бити надређене институцијама Републике Српске. То је све заједно прва група проблема.
Друга група је што ће нам тражити увођење санкција Русији и усаглашавање са спољном политиком ЕУ. А спољна политика ЕУ не постоји, будући да је то спољна политика НАТО. Трећа група проблема, које ће РС имати због статуса кандидата БиХ, јесте што остаје ОХР (Канцеларија високог представника) и нелегитимни Шмит, заједно са страним судијама у Уставном суду БиХ. Јер, они остају и даље, а БиХ без обзира на њих добија статус и приступа преговорима о чланству.
Дакле, не можете имати независну и суверену политику ако желите да будете чланица ЕУ. То је, уосталом, прва реченица у уџбеницима на студијама међународних односа: када се сагледава наддржавни карактер ЕУ, објашњава се да се држава чланица одриче дела независности и суверенитета самим тим је у ЕУ. Уосталом, како ћете да браните КиМ, Србе на КиМ, и остале који се осећају као држављани Србије, ако желите да уђете у ЕУ? То је контрадикторно. ЕУ је против тих Срба на Космету, као и у БиХ.
Према томе, решења која нам долазе са Запада – било да су из ЕУ, НАТО или појединачних држава – сва су, у контексту глобалног сукоба, неповољна за Србију и за РС. Наш једини простор деловања је да издржимо притиске, док се оружани конфликт на подручју бивше Украјине не реши.
Ко ће позвати Русе у помоћ?
Србија се прикривено кретала ка НАТО. Песков је рекао да се Вучић није обраћао Русији за помоћ. Боцан-Харченко је рекао да Русија не напушта своје, али ко ће се из Србије или у име српског народа обратити Путину за помоћ и да ли то мора бити само неко у границама Србије или је питање Косова и Метохије свесрпско?
Руска помоћ Србији не зависи од руске жеље, него од српског захтева. А њега нема! Тако је од Првог светског рата…
Од нас зависи!
Прикривено смо ишли ка НАТО, онда је од 2014. дошло ослањање на Русију “једним раменом”, али се бојим да је то сада стало, да је ове године прекинуто ослањање на Русију. Не желим да верујем у то, иако имам неке информације – да се оно завршило.
То је моја порука: све зависи од нас
Да ли ћемо се бранити на Космету успешно или мање успешно, то не зависи толико од силе која нас напада колико зависи од наше воље и спремности да сачувамо свој идентитет у темељу свих наших стратегија. Срби и Руси су једна цивилизација. Она није Западна. Она је источно-православна.
То знају сви на Западу.
Приредила: Диана Милошевић
