Сукоб у Украјини је од самог почетка имао превелик број сличности са ратовима на простору бивше Југославије, а они који су преживели деведесете на Балкану, знају да се не ради о сличностима, већ о намерностима. Данас, када се сукоб у Украјини разбуктао, свима је јасно да је он само један у низу америчких освајачких подухвата.
На петом по реду Округлом столу Српско-руског братства одржаном на годишњицу почетка бомбардовања СР Југославије, говорници су се позабавили темом ратова НАТО-а против Срба и Руса. Српску страну су представљали Пуковник са Кошара Љубинко Ђурковић, адвокат Горан Петронијевић и дипломата Владимир Кршљанин. Са руске стране су се путем видео линка укључили Наталија Нарочњицка, историчарка и академик САНУ, Сергеј Бабурин, бивши потпредседник Думе и Јевгениј Примаков, руководилац Федералне агенције.
Ни један ни други сукоб нису се водили између зараћених страна, већ су нападачи користили своје сателите како би се обрачунали са својим противницима. Као што је сукоб између Срба и Албанаца заправо био сукоб између Срба и НАТО односно Америке, тако и данашњи сукоб Руса и Украјинаца представља полигон за обрачунавање Американаца са Русима.
Западни канибализам
Јевгениј Примаков, руководилац Федералне агенције за послове Заједнице независних држава, осврнуо се на недоследност људског памћења, напомињући да је „људско памћење веома селективно, нарочито када са њим раде лукави и злонамерни“.
Говорићемо не само о хиљадама војника и официра југословенске војске који су ратовали за независност своје земље и извршавали своју дужност, него ћемо се сетити и две и по хиљаде цивила чије су животе згазили САД и њихови саучесници у злочину, касетним бомбама, ракетама, муницијом са осиромашеним уранијумом.
Он је напоменуо да су канибализам, презир према међународном праву и дрско право јачег право лице, односно „њушка“ тог такозваног цивилизованог света. На питање, да ли ће Србија заборавити неправду која јој је нанета, одговор нема, али истиче да је Русија своје закључке извукла.
Ревизија историје и „булдожер дипломатија“
Горан Петронијевић, адвокат и шеф тима одбране Радована Караџића, надовезао се на Примаковљеву тезу, констатујући са жаљењем и забринутошћу да је у српском народу почео да се јавља заборав, као први корак у функцији ревизије историје.
Он наводи да се иста имена која су се вртела око распарчавања Југославиј амбасадор Кристофер Хил и дипломата и шпијун ЦИА Вилијам Вокер били су присутни приликом сценирања такозваног масакра у Рачку. Њих, Ричарда Холбрука и остале америчке званичнике, Петронијевић назива „булдожер дипломатама“.
/
Србија војно није поражена и око тога су сагласни сви говорници Округлог стола, али такође деле идеју и да смо поражени након окончања ратних сукоба.
За Русе императивно да схвате како је Србија била само тренинг, док је са Русијом главна утакмица, рекао је Петронијевић.
Последње упориште
Сергеј Бабурин, председник Међународне словенске академије наука и бивши потпредсеник Думе рекао је да Срби и Руси представљају последње европско упориште духовно-моралних вредности.
Хајде да разумемо: данашња западна инвазија на људске душе је директан наставак агресије из 1999. и тој инвазији морамо заједно пружити отпор. Запамтимо: није могуће умилостивити зло! Треба тежити победи добра!
Он објашњава како се Запад постарао да уништи сам појам суверенитета и напомиње да су САД и њихови западни савезници у две деценије 21. века извршиле своје „хуманитарне“ интервенције више од 20 пута.
Рат смо добили, губимо у миру
Пуковник Љубинко Ђурковић служио је као командант другог батаљона 125. моторизоване бригаде и командант свих јединица које су непосредно учествовале у одбрани Кошара. Његова бригада одликована је Орденом народног хероја за ратни допринос и он је такође мишљења да рат нисмо изгубили 1999.
!!!!!!!!!
Потписивањем Кумановског споразума јесте потписан мировни споразум, али рат поред оружаног облика садржи и друге компоненте и начине вођења. Ту су психолошко-пропагандна компонента, економска, дипломатско-политичка. Тог споразума о миру придржава се само Србија, а непријатељ наставља ратна дејства у другим облицима.
Пуковник Ђурковић верује да нас херојска борба коју су српски синови пружили 1998. и 1999. на Косову и Метохији обавезује да не поклекнемо под притисцима овог данашњег, неоружаног рата. У славу и част мира, сматра Ђурковић, трпимо страховите последице, али ни то неће вечно трајати.
Данас у овом другом облику ратовања морамо се супротставити да заштитимо то наше свето Косово и Метохију, заветно Косово и Метохију. Имамо и начине и могућности, уз одређена жртвовања, да то учинимо, закључује Ђурковић.
Нови свет
Владимир Кршљанин, дипломата из времена Слободана Милошевића, осврнуо се на ново позиционирање и распоред светских сила које, по њему, карактеришу духовно-моралне вредности којих у антицивилизацији Запада – нема.
Русија и Кина данас предводе људску цивилизацију која је на путу тријумфа над својом супротношћу, оличеној у нелегитимној злочиначкој олигархији коју често и не сасвим правилно зовемо Запад. Када би злочиначка олигархија била сигурна да ће преживети заједно са довољним бројем своје послуге, милион људи им је вероватно довољан, не би се либила да уништи све остало човечанство.
Србија је, говори Кршљанин, била претеча, весник новог света. Њен отпор НАТО агресији није био очајнички, већ духовно и морално супериоран, због чега ни 19 западних земаља заједно нису успеле да је победе.
Америкоцентрични свет се љуља
Председница Фонда историјске перспективе и академик САНУ Наталија Нарочњицка, затворила је скуп, а њен говор се освртао на промене које ће потрести читав свет након разрешења сукоба Истока и Запада.
Америкоцентрични свет се затетурао и њихова аксиоматика је престала да буде неоспорна и стога цео свет сада гледа на ту конфронтацију, неко са надом, неко са стрепњом, схватајући да ће победа Русије довести до крупних, постепених, можда не брзих, али обавезних промена великих размера.
Она напомиње да је Западна Европа у протеклих 30 година изгубила утицај који је некада имала на светску политику и да је постала пуки послушни инструмент. Србија је, каже Нарочњицка, „веома непријатна енклава за Запад“.
На Србију се врши колосалан притисак и то није само јавни циљ да се она натера да се одрекне Косова, које је колевка српске државности и централни нерв српске историјске националне мисли и погледа на свет. То је стварање друге, милитантно-исламске агресивне албанске државе, која има заједничку границу са Албанијом.
Закључак говорника био је исти, као и њихова уверења. Србија је преживела пакао деведесетих, преко распада Југославије до бомбардовања 1999. али је тај пакао био само полигон за вежбање НАТО пакта и Сједињених америчких држава за „главни меч“ – рат са Русијом.
